SRBIJA, SEKULARNA ILI DUHOVNA DRŽAVA: Spolja gladac unutra jadac

Povezani članci

• ANTUN VRDOLJAK – NAŠA SLIKA I PRILIKA
• Alešević neće dobiti imunitet: Osumnjičen je za davanje mita i neovlašteno snimanje Tegeltije
• Tržište i Nešin doktorat
• Oleg Mandić, posljednje dijete u Auschwitzu, u Mariboru progovorio o oksimoronu sreće u logoru
• Osjećaj zajedničke sudbine
• Dragan Markovina: Lustig na barikadama

Foto: Aleksandar Vučić/Instagram

U preambuli sekularna u normativu duhovna

Piše: Dr. Husnija Bitić

Kada bi čitali onako kako piše i sproveli to u istinu, kako se čita, kao što je rekao Vuk Karadžić, onda bez ikakve dvojbe možemo konstatovati, Srbija je sekularna, demokratska i građanska država. Država u kojoj je crkva odvojena od države, građani uživaju verske i političke slobode, ravnopravni su pred zakonom i tako dalje, sve kako dolikuje demokratskom društvu u savremenim uslovima.

Republika Srbija je demokratska država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi. (Član 1)

Suverenost pripada svim građanima Republike Srbije. Građani ostvaruju suverenost referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. (Član 2)

 Republika Srbija ima svoj grb, zastavu i himnu … Himna republike Srbije jeste svečana pesma „Bože pravde“. (Član 7)

Republika Srbija je svetovna dr#ava. Crkva i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna. (Član 11)

Vidimo da je po Ustavu, Srbija država svih njenih građana, crkva je odvojena od države, što bi trebalo da znači ona ne može da se meša u državne poslove. Međutim treba da vidimo da li se uvek čita onako kako piše i da li se sprovodi u životu to što piše u Ustavu. Nažalost i bez velikih analitičkih napora možemo konstatirati da, sve to lepo zvuči, ali istina je drugačija.

Već je postala uobičajena praksa da, predsednik Republike Srbije uoči pravoslavnog Božića uz poziv na slavu najvišeg pravoslavnog verskog sveštenstva uvodi “badnjak“ u rezidenciju predsednika Republike. Badnjak u državi “ravnopravnih građana“, građana pravoslavnih koji slave Božić i nepravoslavnih, kojima je taj dan kao i svaki drugi ?!?!?!  Nismo ga videli da to čini i uoči katoličkog Božića, ili da klanja Kurban Bajram, verski praznik muslimana.

07:50 >> 08:34 POLITIKA34

Predsednik Republike Srbije vrlo često, kad god treba da donese neku važnu političku, državničku odluku, ide na konsultacije u Sinodu Srpske Pravoslavne crkve, ljubi ruku patrijarhu, prima blogoslov, zatim prema dobijenim  instrukcijama vrhovnog sveštenstva, odlučuje DA ili NE.

Ovakvim postupcima predsednika Srbije ne vređa samo vernike katoličke, islamske i judističke religije, nego vređa saosećanja i nas ateista, jer mi nećemo religioznog predsednika. Hoćemo predsednika građanina Srbije, ne vernika ove ili one religije. Ako je država sekularna, zašto predsednik da bude vernik.

Ako su crkve i verske zajednice odvojene od države, ako dužnost predsednika pripada vernika, on treba da se uzdrži od ispoljavanja svojih verskih ubeđenja i pripadnosti dok se nalazi na tako visoko odgovrnom  položaju. Petogodišnji ili desetogodišnji period predsednikovanja brzo će proći, pa posle toga, svih 24 sati dnevno neka boravi u crkvi ako mu je volja.

Druga strofa himne Srbije:

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani,
srpske zemlje, srpski rod!

Da li je stvarno Srbija građanska država, gde su svi građani u istom položaju, i da li je stvarno crkva odvojena od države? Po mome ličnom ubeđenju, Srpska pravoslavna crkva igra značajnu, ako ne možda i glavnu ulogu u kreiranju državne politike.

Možda će neko reći, pa himna se ne peva svaki dan, to što je ona takva kako jeste je sitnica… Ne, to nije sitnica, to je od ogromnog značaja u međusobnim ljudskim odnosima pripadnika raznih konfesija i etničkih grupa, u svakodnevnom životu. U Srbiji postoji značajna grupa građana koji ne pripadaju srpskom svetu, termin koji se sve više upotrebljava u političkom životu Srbije.

Zašto građani nesrbi da mole Boga za spas srpske zemlje i srpskog roda? Uzimam za primer sebe, ja nikada glasno ne bih mogao da pevam ovu himnu. Pre nekoliko godina kada je selektor fudbalske reprezentacije Srbije bio Siniša Mihajlović, on je uveo obavezu da, fudbaleri na glas pevaju Bože Pravde, pre početka svake međunarodne utakmice. Adem Ljajić, Sandžaklija, nesrbin, je isključen iz reprezentacije, jer nije mogao da podnese ovakvo poniženje, odbio je da peva. Kako će se osećari nesrbi, građani Srbije koji čine 40% njenog stanovništva, kada čuju u svojoj sredini ove stihove?

Iznosimo još jedan nakaradan primer koji demantuje preambulu Ustava Srbije, da je Srbija građanska država. Pre neki dan je počela školska godina. Krenula ka školskim klupama deca koja već imaju status đaka i oni koji po prvi put treba da sednu u školske klupe. Država Srbija, država svih njenih građana je uvela obavezu za sve đake da, prvog školskog časa, slušaju svečanu pesmu:

Bože Pravde:

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani,
srpske zemlje, srpski rod!

Da nije žalosno bilo bi smešno, đacima prvacima u prvom susretu sa školskim drugovima i drugarica utuvili u glavu, Bog čuva Srbe i srpske zemlje. Umesto da se im govori o bratstvu i drugarstvo među ljudima različitih kultura i običaja, da trebaju biti bliski, i da te različitosti obogaćuju nas…

Vlasti Srbije tokom prvih dana u školskim klupama počinju saditi nacionalizam i superiornost jednih iznad drugih. Možda smisao onih koji su tako odlučili nije bio zlonameran, ali niko se ne može osloboditi odgovornosti zbog neznanja, ako je morao ili trebao to znati pre nego što je učinio delo.

Iz prethodno izloženog, nije teško zaključiti da, Srbija na papiru, ali samo na belom papiru crnim slovima je označena kao laička država, a u suštini iz dana u dan, više i više klizi ka duhovnoj državi po principima svesti Tome Akvinskog.