Šta je to psihološko kidnapovanje?

Povezani članci

• Bežao od paparazza, pa izazvao sudar
• Kako poboljšati pamćenje i koncentraciju?
• Večerašnja pomrčina Mjeseca jedna je od najdužih i najimpresivnijih u povijesti
• Lijekovi protiv bolova opasni za ljude koji su pretrpjeli infarkt
• Happy table iz McDonaldsa
• Nekoliko zadivljujućih, ali vrlo jednostavnih ideja za božićno ukrašavanje doma

Nesklad u braku i razvod do koga može i ne mora da dođe, mogu da probude u jednom ili oba roditelja duboke psihološke probleme. Jedan ili oboje, mogu pokušati da reše ove svoje probleme pretvarajući sadašnjeg ili bivšeg partnera u Onog Drugog Roditelja u koga se aktivno smeštaju svi problemi: razlozi za neuspehe u braku i samog braka, loš uticaj na dete

Onaj Drugi postaje izvor svog zla na ovom svetu. Dete/deca nestaju kao živa bića, osobe sa svojim psihološkim i emotivnim potrebama i postaju sredstva za obračun za SveKrivim Drugim.

U manjem ili većem stepenu, s većom ili manjom učestalošću, ovo prebacivanje krivice na onog Drugog je igra koja postoji među partnerima. Nekad je bezazlena, nekad naivna. Može da bude i znak za uzbunu kome oboje pristupe kao otrežnjujućem signalu koji ih navodi da probleme i krize rešavaju kao odrasli ljudi, da ih navede da se sete da svoje zajedničke probleme treba i mogu da rešavaju zajedno. A nekad prebacivanje krivice na drugog može da se otme kontroli i da postane aktivno, opsesivno i dugotrajno, može da postane borba na život i smrt.

Šta je sa decom?

Deca postaju oružje koji se koristi nemilice u ovom ratu. Šuplje topovske cevi kroz koje se ispaljulju emocionalna đulad na onog drugog. Šta god da se nalazilo u detetu pre ovog ispaljivanja kroz njega na Onog Drugog Roditelja, sprženo je i uništeno. Pretvoreno u oružje neophodno za osvetnički rat, dete je prinuđeno da radi golog preživljavanja žrtvuje svoje osnovne psihološke, emocionalne i razvojne potrebe, skloni samo sebe negde u stranu, što dalje, ne bi li izbeglo sagorevanje.

Grubim odricanjem prava deteta da ima oba roditelja i da ih oboje voli – da bude dete, ono može ispoljiti neke ili sve od ovih simptoma koje je prvobitno opisao i grupisao Ričard Gardner 1985. pod imenom sindrom otuđenja roditelja (parental alienation syndrome – PAS):

1. Dete može postati saveznik roditelju u kampanji omalovažavanja drugog roditelja i početi samo da joj aktivno doprinosi;

2. Kada se detetu zatraže objašnjenja za napade na drugog roditelja, ona koja nudi su karakteristično slaba, apsurdna ili trivijalna;

3. Animozitet deteta prema drugom roditelju je isključiv, nedostaje ambivalencija koja odlikuje normalne ljudske odnose – dete samo i uvek mrzi ili ne voli drugog roditelja;

4. Dete insistira da je odluka da odbaci drugog roditelja isključivo njegova, da ju je samo i nezavisno donelo;

5. Dete refleksno podržava roditelja s kojim je u ovom savezništvu;

6. Ne pokazuje osetljivost ili empatiju prema tome šta drugi, odbačen, roditelj oseća;

7. Formulacije, načini izražavanja, rečenice deteta ponavljaju teme i terminologiju koju koristi roditelj koji je započeo kampanju otuđenja drugog roditelja;

8. Ovaj animozitet se širi i prema proširenoj familiji i svima koji su povezani sa odbačenim roditeljem.

Roditelj koji aktivno otuđuje dete i Drugog roditelja koristi različite tehnike:

1. Ohrabruje dete da se pretvara da Drugi roditelj uopšte ne postoji i/ili zabranjuje detetu da pominje drugog roditelja posebno u pozitivnoj konotaciji;

2. Navodi dete da veruje da je ono samo izabralo kakav će odnos imati s drugim roditeljem;

3. Otvoreno napada karakter i stil života drugog roditelja;

4. Gura, uvlači dete u sredinu – kao posrednika: „Reci svom ocu da…“, „Reci svojoj majci da…“; traži od deteta da špijunira onog drugog;

5. Prenaglašava mane i propuste drugog roditelja, preuveličava i neprestano ih ponavlja;

6. Insinuacijama ili otvorenim ukazivanjem da postoje razlozi za strah da će mu Drugi roditelj učiniti nešto nažao, navodi dete da se plaši Drugog roditelja;

7. Laže o načinima na koje se Drugi roditelj ponaša prema detetu; izmišlja loš tretman u prošlosti kojeg dete ne može da se seća jer je bilo malo;

Što je dete mlađe, veća je verovatnoća da će ovakvo ponašanje roditelja doživeti i čuti kao Božju zapovest: „Mrzi Oca svoga!“ ili „Mrzi Mater svoju!“. Uplašeno pred svemoćnim, nalik starozavetnom osvetničkom Bogu, roditeljem slušaće ove zapovesti pokorno, prinoseći na žrtvu svoje psihološko i emocionalno zdravlje, svoje razvojne potrebe i svoj integritet.

Stenli Klavar, klinički sociolog i Brin Rivlin, klinički socijalni radnik, u knjizi “Deca držana kao taoci” ovakvo dete nazivaju psihološki kidnapovanim detetom.

Isti autori rezimiraju tehnike koje koriste roditelji u nameri da instrumentalizuju dete u borbi protiv drugog roditelja u dva koraka:

1. Programiranje – sadržina poruka koje se šalju detetu o drugom roditelju, teme, uverenja, stavovi, informacije i

2. Ispiranje mozga – proces kojim se dete ubeđuje ne samo da prihvati propisane poruke, već i da aktivno učestvuje u njihovom reprodukovanju i samo doprinosi.

Kao najsnažniji i najčešći razlog da roditelj pribegne ovoj strategiji navode osvetu.

Među psihološkim objašnjenjima koja se nude za ovakvo ponašanje roditelja navode se:

1. Nerazrešen bes prema drugom roditelju zbog opaženih propusta u braku koje ne uspeva da razdvoji od roditeljskih funkcija;

2. Nerazrešeni psihološki problemi iz detinjstva i odnosa sa svojim roditeljima. Oni se projektuju na partnera bez obzira kakav je zaista partner;

3. Otuđujući roditelj ima poremećaj ličnosti, npr. narcisoidni ili paranoidni, zbog kojeg nije u stanju da se empatiše sa detetovim osećanjima i uvidi da je njegovo ponašanje štetno za dete;

4. Duboka nesigurnost u svoje roditeljske sposobnosti i veštine koju projektuje na drugog roditelja nezavisno od činjenica;

5. Nedostatak razdvojenog identiteta u odnosu na dete zbog kojeg opaža drugog roditelja kao pretnju.

Očevi koji aktivno otuđuju majku od svog deteta opisuju se kao narcisoidni, arogantni, slabo razvijene empatije. Pominju se intelektualna rigidnost, snažna potreba da budu uvek u pravu. Istraživanja ukazuju i na čestu superkritičnost prema suprugama tokom braka, optuživanje da nisu dobre majke i da zanemaruju decu. Majke koje aktivno otuđuju svoju decu od njihovih očeva opisuju se kao granične ličnosti (borderlajn), kao nesigurne, zahtevne, sa snažnim strahom od napuštanja, hroničnim osećanjem praznine.

Pominje se i sklonost da, nezavisno od količine i vrste informacija koje im se iznose, čak i kada su od neutralnih stručnjaka, ostanu snažno emocionalno uverene u svoju poziciju i “činjenice”. Za ovakve roditelje, verovatno važi jedna misao poznatog engleskog filozofa Džona Loka: „Roditelji se čude zasto su potoci gorki, dok su sami zatrovali njihov izvor.“

Koga još zanima dete? Koga još zanima šta su njegove potrebe, prava, kakva su im osećanja i šta će biti s njima? Roditelje koji pribegavaju ovakvim strategijama sigurno ne. Dok dete poraste i stekne punu sposobnost da govori u svoje ime, ko će da govori u njegovo ime ako ga oni kojima je to roditeljska funkcija i odgovornost instrumentalizuju i ekstremno ne slušaju?

Hoće li uopšte naučiti da govori u svoje ime ili će nastaviti ovo tragično uskraćivanje drugima prava da imaju svoja osećanja, svoje psihološke potrebe i svoj život kao što je to njemu bilo brutalno uskraćeno?

Ovakvi očevi i majke su kao neke savremene Medeje koji umesto fizičkog ubistva dece, sa jednakom neosetljivošću na dečje potrebe i prava, vrše njihovo psihološko i emocionalno ubistvo.

U mitu, Medeja, želeći da se osveti Jasonu što ju je napustio, ubija njihovu zajedničku, svoju decu.

Kada joj Jason kaže: “Ti si ih volela… I ubila si ih.”

Ona mu odgovara: “Da bi te naterala da osetiš bol.”