ENG
Vladimir Nazor o Titu: ‘Suđeno mu je da uđe u povjest našeg naroda’
Autor/ica 👤Zorice Mutavdžić
Povezani članci
Foto: Antifašistički vijesnik
Pesnika više nema. Njegove umorne i uvek žudne oči ne lutaju više po licima ljudi, ne uživaju u lepoti. A njegov uvek živi duh ne ispituje više uzroke svega, ne stvara legende, životne i istinite. Ali zato ostale su njegove stranice – njegove pesme i priče – najbolji deo njega.
Pojava tog starog i iznurenog čoveka među partizanima bila je sasvim neobična, iako je u njihovim redovima bilo prilično onih koji su zagazili u godine. Stari pesnik, koga su mnogi još kao deca poznavali iz đačkih čitanki, Vladimir Nazor, postao je u tim zimskim danima početkom 1943, kada je sa pesnikom Goranom preko Kupe stigao na oslobođenu teritoriju, veoma omiljen medu mladim partizanima. O njemu su brinuli svi: devojke koje su mu prale rublje, mladići iz njegove pratnje, članovi Vrhovnog štaba; za njega je bilo vatre i hleba uvek kada to nije bilo nemoguće, čak i stručak cveća na stolu, među knjigama od kojih se Nazor ni tada nije odvajao.
A pesnik »Velog Jože« postao je, zauzvrat, partizanski bard – neumorno je pisao, govorio, vodio partizanski dnevnik u kome je na način retko topao i neposredan opisao svoj boravak među partizanima.
Tu posebno mesto zauzimaju redovi posvećeni drugu Titu. Stari pesnik je u Vrhovnom komandantu gledao ovaploćenje svekolike naše nacionalne snage, svega lepog i dobrog. Njegova ljubav za Tita, njegovo poverenje – bezgranični su. U jednoj od prvih rečenica koje je posvetio Titu, Nazor kaže:
»Suđeno mu je da uđe u povjest našeg naroda. ,Tito! Tito! Tito!’ – usklik je svih mladih kada skupa sede i kada idu na ratovanje. S tim imenom i u smrt.
Čudnovato je kako se takovi ljudi od akcije pojavljuju iznenada, gdje i kada treba«.
Susreti Nazorovi s tim izuzetnim čovekom, gledani očima poete, njegovim očima, opisani njegovim rečima – pomalo arhaičnim i toplim – objašnjavaju taj divan odnos: pesnik – komandant. Divljenje i briga, Ijubav i poštovanje, komponente su tog odnosa koji je pesnik najlepše objasnio na stranicama svojih »Legendi o drugu Titu«.
Tu vizija pesnika vidi Vrhovnog komandanta kako jaše na čelu kolone tvrdom i uskom planinskom stazom, vodeći za sobom svoje promrzle, gladne i hrabre momke. I šta su nemani koje ih presreću na toj strmini, šta Hladnoća, Glad i Sumnja prema veri koja ih prožima, prema gromkom Titovom »Naprijed!«?
Tako je sa ushićenjem pisao Nazor. A mogao je to jer ga je poznavao, viđao ga u toku nekoliko odlučujućih meseci, često u različitim situacijama pratio titravu svetlost sveće kroz pukotine kolibe u kojoj je Tito radio dok su ostali spavali; video ga brižnog i uzbuđenog zbog nesreće narodne, znao je kako se raduje dobrim vestima sa ratišta i kako ne gubi veru u pobedu, iako partizane goni stostruko jači, do zuba naoružani neprijatelj…
Sa kakvom toplinom su pisane one stranice dnevnika u Ostrošcu, zamku nad Unom, rimskom kastelu, srednjovekovnoj tvrđavi, buntovničkom skloništu turskog kapetana Beširevića, najzad – plemićkom gnezdu ponosite hrvatske dame frau Izabele fon Berks, rođene Adamović-Čepinske.
Sklonjeni tamo u prekrasnom zimskom pejzažu, divljem i uzvišenom, žive danima zajedno i rade – pesnik, iznenađen novim lepotama, opijen istinama, i – komandant, siguran u pobedu na izgled daleku i neizvesnu. Tu Nazorovo trošno telo i bodri, uvek radoznali duh lutaju dugim hodnicima između jelenskih rogova i hladnih porodičnih portreta – u tom »svetu uzdignutom između neba i zemlje, u vreme kada je mladost prošla i duša bolno dozrela« – kako kaže pesnik.
Lutanja ta pomažu mu da bude svuda: noću tiho prisutan pred vratima iza kojih gori svetiljka neumornog Komandanta; danju, u trpezariji, dasačeka iz njegovih nasmešenih usta vest: »Vorošilovsk je oslobođen! Tunis se osvaja!« Pesnik zna da Tito ćuti sve dok nema da javi nešto krupnije. Ali – on pazi, gleda mu u oči kad izlazi iz svoje radne sobe i seda za sto da obeduje. »Oči mu življe blistaju« – veli Nazor – »usne mu se posmjehuju. Sad već znam da je primio dobre vijesti. Neće odoljeti, doskora će i progovoriti…«
Kako je pesniku imponovala blagost zapovednika kada je Tito zabranio mladićima iz pratnje da pred odlazak iz zamka Ostrošca pobiju i pojedu golubove što zimuju na tavanima zamka. Kada partizani odu, u Ostrošcu mora ostati sve na svome mestu!
– Takvom se dvorcu hoće i jato golubova – kaže Tito.
A tada, sa koliko blagosti opisuje Nazor scenu u kojoj Tito uzima u ruke jed- nog prestrašenog goluba, gleda da li je zdrav, a zatim ga pušta kroz prozor, u slobodu…
»A ipak, ima toliko dubokih i oštrih pruga na njegovu čelu« – kaže Nazor.
Pa onda susreti i razgovori: kod Bosanskog Petrovca u šumi, gde Tito šaleći se kaže Nazoru:
– Sada ćeš, druže, tek saznati kakav je pravi partizanski život…
Na sastanku u Drvaru Tito posećuje Nazora u novoj sobici, četvrtoj po redu za nekoliko poslednjih dana, i kaže mu:
– Žao mi je, ali nećete, rekao bih, ni nju mnogo uživati.
– Druže Tito neću tako – odgovorio mu je pesnik. – Meni se boravak u Drvaru najviše sviđa. Ne dam se tako lako iz njega!
– Volim i ja Drvar – rekao je na to Tito – ne samo jer je lijep, nego također jer smo se za njega ljuto borili. Ovdje smo među pravim našim ljudima. No, sve uzalud. Ta nas nova jaka ofanziva s više strana, a oružjem i sredstvima kojih mi nemamo, sili da budemo opet često u pokretu.
I opet povlačenje, marš što ga starac junački izdržava. I – opet jedan susret s Titom, pored kolone unesrećenih izbeglica iz Banije, s Korduna. Te povorke izgladnelog, bosog i prestrašenog naroda, žena i dece, nova su Titova briga.
On se stara za njihova prenoćišta, za pomoć u hrani i obući. Ima slučajno pri ruci sandučić suvih smokava – poklon iz Dalmacije – pa ih deli deci, šalje ih u obližnju partizansku stražarnicu, gde im kuvaju čaj i daju hleb.
Za sve to pesnik ima oko. On ništa ne zaboravlja. Ništa ne smatra nevažnim.
U malim ljudskim detaljima on opet i još jednom prepoznaje komandanta – bliskog i jednostavnog. Pesnik ništa ne zaboravlja. Memorija je dovoljno jaka da sačuva sliku i utisak donde dok ne stigne da ih poveri hartiji.
Nazor čak ne zaboravlja da zabeleži anegdotu o »svađi« između Tita i njegovog vučjaka Foksija – onda kada je pas napao jare neke seljanke. Psa je Tito izgrdio i naredio da seljanki u naknadu dadu pirinča i soli.
A s Foksijem se, naravno, kasnije pomirio. I tada još veoma je voleo pse…
Pesnika više nema. Njegove umorne i uvek žudne oči ne lutaju više po licima ljudi, ne uživaju u lepoti. A njegov uvek živi duh ne ispituje više uzroke svega, ne stvara legende, životne i istinite. Ali zato ostale su njegove stranice – njegove pesme i priče – najbolji deo njega.
I ostalo je pesnikovo svedočanstvo o partizanima u kome veliki deo pesnikova osećanja, njegove privrženosti i ljubavi pripada – Titu.
Iz knjige Zorice Mutavdžić: Tito i umetnici, Beograd, 1977.
Autor/ica 👤Zorice Mutavdžić
