Uloga umetnika u svetskoj (r)evoluciji

Povezani članci

• IVAR AMUNDSEN:Pozivam EU, Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države da reaguju i spase BIH
• Predsjednik CIK-a Željko Bakalar: Neupitno je da su izbori ugroženi, ali pitanje je zašto
• Ljetni praznici za djecu i zastupnike
• OKUPACIJA U DVADESET I SEDMOJ SLICI
• Poslanici i delegati u BiH među najplaćenijim u Evropi
• Senad Pećanin: Zaustavite Srbiju i Hrvatsku, da ne bude novog rata u Bosni

Criticize This! Revolution Now & Forever, Galerija VN i Galerija SC, Zagreb, 9-19. maj 2012.

Piše: Milena Milojević

Revolucija je naizgled izraubovana reč, gotovo banalizovana prekomernom upotrebom. Postala je plen bujajućeg konzumerizma i reklamne industrije, pri čemu je neutralizovana do te mere da je ispražnjena od svakog subverzivnog sadržaja. Međutim, poslednjih godina, svedoci smo revolucionarne događajnosti širom sveta. Od Arapskog proleća, studentskih i radničkih protesta, do akcije Okupirajmo Vol strit i dužničke krize u Grčkoj. Time ne samo što je opovrgnuta dosadašnja atrofiranost ideje revolucije, već je konačno istaknut i zahtev za središnjom promenom neoliberalnog kapitalističkog poretka koji je, nesumnjivo, u krizi.

Sa pomenutim pobunjeničkim pokretima postalo je jasno da je revoluciju kao reč neophodno ponovo artikulisati. Na tom tragu je, i nedavno održana izložba Revolution Now & Forever u Zagrebu, ukazala na urgentnost i pre svega aktuelnost novog promišljanja revolucije. Ova međunarodna, novomedijska izložba nastala je u organizaciji udruženja Mavena, tj. kustoskog para Borisa i Natashe Kadin. U dva galerijska prostora predstavljeni su radovi više od 20 umetnika, mahom iz Hrvatske, ali i Bosne, Amerike, Engleske. Pojedini umetnici, poput Alana Bigelova, Džozefa Delapea i Pola Beka, inače autora brojnih muzičkih video-spotova iz domena popularne kulture, prvi put su se predstavili zagrebačkoj publici. Na izložbi su prikazane njihove instalacije, video-radovi, snimljeni performansi, interaktivni internet projekti, koji razotkrivaju brojne manjkavosti savremenog društva. Kako bi se izvršio željeni „upad u društvo”, tj. kako bi se uticaj izložbe proširio i van galerijskog prostora, upriličene su i akcije u javnom prostoru, poput razgovora, muzičkih nastupa i predavanja.

Pažljiva i veoma promišljena selekcija radova, ponudila je zagrebačkoj publici uvid u najrazličitije aktivističke i/ili umetničke strategije odnošenja prema postojećem poretku. Može se reći da su izloženi radovi rezultat veoma precizno usmerenog bunta, pri čemu uspeh izložbe leži i u činjenici da su umetnici prezentovali sirove, nefiltrirane, kontroverzne radove, tematski fokusirane na ideji revolucije, čime su nesumnjivo uspeli da isprovociraju publiku.

Koncipirajući izložbu na citatu iz nadrealističkog manifesta, organizatori problematizuju brojne konsekvence odnosa umetnosti i društva. Sudeći prema izloženim radovima, može se reći da umetnici kao „revoluirane individue” zaista neguju duh revolucionarnosti pri čemu njihove prakse i mišljenja evoluiraju ka novim oblicima simboličkog suprotstavljanja. Umetnost je tako povlašćeni okvir za izražavanje neslaganja, protivljenja diskursu vlasti. To je svojevrsni „prostor konflikta” u kome autori različitim sredstvima simbolično narušavaju postojeći društveni poredak.

Tako je, u okviru izložbe, izveden performans Političko disanje Marijana Crtalića(HR), u kojem umetnik predočava ograničenja političkog delovanja pojedinca, kome je nominalno zagarantovana sloboda govora. Izražavajući neslaganje sa političkim i društvenim nepravdama, Crtalić sa plastičnom kesom na glavi, čije stavljanje simbolizuje položaj marginalnih, negativno okarakterisanih likova, ubrzo ostaje bez daha, gušeći se pod najlonom. Na taj način nam otkriva neprijatnu činjenicu da je izražavanje nezadovoljstva u današnjem društvu kratkog daha. Međutim, uprkos nepovoljnim uslovima delovanja, moguće je osvojiti određenu moć, pa makar i privremeno. Još jedan od hrvatskih umetnika koji, poput Crtalića, problematizuje lokalne teme, tj. napada na „cilj koji se poznaje”, je Gildo Bavčević. On se bavi trenutno aktuelnim stečajnim postupkom nad splitskom firmom Dalmacijavino, čiji radnici protestuju od početka ove godine zbog neisplaćenih zarada. Zaštitni znak ove kompanije, piće Pipi, Bavčević izlaže kao molotovljeve koktele, čime izražava žestoki otpor prema ugnjetavanju siromašnih, sugerišući nam jedan od ekstremnijih, pomerenih načina suprotstavljanja. Bavčević se na izložbi predstavio još jednim radom, multimedijalnom instalacijom Marš, koja se sastoji iz video-rada u kome u nedogled marširaju animirani ljudski likovi sazdani od novčića. Ovo je veoma dobro koncipirana i realizovana kritika postvarenih odnosa, sveta u kome postoji samo perspektiva robe i novca, kao baza svih aktivnosti i odnosa.

Za razliku od gore pomenutih radova koji se bave položajem individue u savremenom društvu, u galerijama VN i SC izložen je i veliki broj radova koji na različite načine problematizuju ulogu medija u prenošenju, izveštavanju o pobunama širom sveta. Svest umetnika o orkestraciji medija, koji igraju važnu ulogu u definisanju bunta i njegovog predstavljanja, proizvela je širok dijapazon umetničkih praksi i eksperimentisanja poznatim televizijskim snimcima nedavnih događaja. Na izložbi su se mogli videti snimci sa Occupy protesta, nereda u Londonu i slično, na kojima su umetnici vešto intervenisali. Jedan od radova koji uspostavlja potpuno nove značenjske veze dva različita video-snimka je delo Dalibora Martinisa (HR) koji je izmiksovao Ajzenštajnov filmOklopnjača Potemkin, koji govori o počecima Oktobarske revolucije, i fejsbuk snimke o egipatskoj revoluciji, koja se na taj način gotovo odvijala u real time-u, pri čemu su ti amaterski snimci koji su se razmenjivali putem fejsbuka bili od izuzetnog značaja za komunikaciju učesnika protesta i za dalji razvoj događaja.

Pored pomenutih intervencija na sadržajima masovnih medija, može se zaključiti da su svi izloženi radovi proizašli iz prave emulzije umetnosti i stvarnosti. Umetnici su „uvukli” realnost u stvaralački akt. Međutim, iako su jasne intencije organizovanja izložbe, postavlja se pitanje kakvi su njeni dometi? Stiče se utisak da je u galerijama izvršeno preispitivanje, prevrednovanje, preoznačavanje dominantnih simbola zvaničnog poretka, čime su umetnici potvrdili svoju kritičku doraslost, ali da je nemoguće utvrditi kakav feedback će proizvesti ovi subverzivno potentni umetnički radovi. I Boris Kadin, organizator i jedan od izlagača, svestan je toga kada poziva publiku u svoju „terorističku kocku”, ograđeni aneks unutar galerije, omogućavajući im da performiraju pobunu, da igraju ulogu, a da po završetku opet postanu oni sami, vraćajući se ustaljenim navikama.

Tako postaje jasno da umetnost ne može direktno da dovede do društvene promene. Ona može da osvetli i dekonstruiše različite problematične aspekte života u savremenom društvu, ali ne može da ih reši. Međutim, iako ova izložba ne nudi rešenja za probleme savremenog društva, ona uspešno ukazuje na mnogobrojne dimenzije problema, kojih često nismo svesni, te na taj način potvrđuje da umetnost može da indukuje kritičku svest. A tu počinje revolucija.

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa “Kultura 2007-2013” Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.