Tmasti bluz devedesetih

Povezani članci

• Domagoj Margetić na sudu pobijedio Hypo
• SLIKA BORISA NIKOLIĆA
• Roman godine: Uzunovićevo majstorstvo u jeziku i zavodljivost pripovijedanja
• Feral Tribune: Država uzvraća udarac
• Stipe Mesić: Žrtve jasenovačkog genocida zaslužuju počast, uz osudu njihovih mučitelja i krvnika
• Riječi Ante Pavelića tresu Hrvatsku

ESEJI ĐORĐA MATIĆA LUCIDNO SE BAVE VREMENOM KAD NAM JE GRANATA EKSPLODIRALA U SOBI, A TONA GOVANA POGODILA VENTILATOR U PUNOM ZAMAHU

Piše: Teofil Pančić

Sasvim je čudna i jedinstvena ova knjiga Đorđa Matića, pouzdano bez predšasnika (brzo na rečnik!) i po svoj prilici bez nastavljača, mada na prvi pogled ne odaje pretenzije na takvu osobitost, ponajmanje podnaslovom: “hrvatska popularna muzika devedesetih”. Ovo otuda što tom neutralno-informativnom podnaslovu zapravo ne treba ništa verovati; a što se tiče barem ovog čitaoca, da je naslov sasvim “tačan” ne bi mi bila ni preterano zanimljiva.

Pa dobro, hajde da onda “ispravimo” podnaslov? Evo ga: “hrvatska popularna muzika i devedesete”. Ovo “i” je tu ključno, jer Tajni život pjesama (Izdanja Antibarbarus, Zagreb 2014) nipošto nije pregledna hronika – sa neizbežnim pretenzijama ka “objektivnosti i sveobuhvatnosti” – onoga što su vremensko-prostorne odrednice njenog podnaslova, nego knjiga od deset “ulančanih” eseja koji se bave svega nekolikim pesmama (i autorima) iz tog vremena, dakle, jedna priča lična i subjektivna do i preko one mere od koje počinje svaka ozbiljna proza i(ili) esejistika, kojih nema bez ključnog prisustva onog pripovedačko-rezonerskog Ja, ma koliko ono bilo retorički ušuškano u racionalno-analitički diskurs.

Naime, o čemu se ovde radi? “Devedesete” iz podnaslova su u eks-YU, a naročito u hrvatskom (i bosanskom) kontekstu, nešto drugo od puke kalendarske decenije; one su počele tako što je neko, simbolički rečeno, bacio bombu ili granatu u sobu – mada ni bombe ni granate nisu bile nimalo “simbolične” – od čega su neki poginuli, drugi su osakaćeni, a treći poludeli; analiza manje-više bilo čega iz devedesetih nikada ne može ne biti bar jednim delom i body count. Ako upotrebimo manje morbidnu prispodobu, možda primereniju svetu estrade, koji je obično ipak na bezbednoj udaljenosti od granata, startni pucanj devedesetih bilo je to što je neko bećarski bacio tonu govana na ventilator u punom zamahu; pa, koga je dohvatilo – dohvatilo ga. Neki su čak i vidno uživali. I žestoko uzvraćali.

Đorđa Matića, Zagrepčanina rođenog 1970, devedesete su načinile nekom vrstom apatrida, možda manje zbog činjenice da se odselio u Holandiju, a više tako što se raspao ne samo državni nego i kulturni kontekst u kojem je živeo i formirao svoj identitet i u kojem mu je bilo komotno i dobro. E sad, da je to samo lični problem Đ. M. ni po jada, nego je kao potka te eksplozije zvane devedesete bilo masovno i, da se ne lažemo, suštinski nasilno uterivanje miliona ljudi u skučeni(ji) identitetski kalup, praćeno nekovrsnom zabranom svakog – a osobito “pozitivnog” – sećanja na sve što je devedesetima prethodilo, a da izlazi iz tesne košulje oficijelne interpretacije prošlosti – recimo, time što slobodno koristi necenzurisano privatno sećanje… Razmere tog identitetskog inženjeringa u Tuđmanovoj Hrvatskoj bile su, nije preterano reći – totalitarne. Sivljeg i sumornijeg vremena i prilika, ne samo za svakoga “nečiste krvi” nego i za svakoga kome se smisao života ne iscrpljuje u mahanju zastavom, naprosto nije bilo niti može biti. Jedan bitan aspekt tog teškog, tmastog, crnog bluza Matić zahvata u ovim esejima, pisanim nakon što je glavni udar te oluje već prošao, dakle retrospektivno i hladne glave, ali ne i hladnog srca. On piše o vremenu ranih, pa i srednjih devedesetih, kada je hrvatska popularna muzika ili urlala u stroju ili naprosto ćutala u kutu nastojeći da bude nevidljiva, a onda i o prvim prozracima jednog drugačijeg senzibiliteta, o naznakama subverzivnog odnosa prema gotovo totalitarno dominirajućoj paradigmi obaveznog zaborava, ponekad tek u nekom dvosmislenom stihu, iz kojeg onda Matić pomnom raščlambom crpe maksimum, a ponekad bogme i preko maksimuma, videvši i ono čega nema, no bi samo bilo lepo da ga ima…

Važno je napomenuti da se Matić ovde, osim kroz relativni izuzetak grupe “Pips, čips & videoclips” ni ne bavi onim što bismo zvali rokenrol scenom, od koje po nekom odavno već olakom defaultu očekujemo buntovništvo i subverziju, nego “zabavnom glazbom” tipa Džibonija, Olivera ili klape Cambi. Ali i velikim Arsenom Dedićem, u najgorem razdoblju devedesetih takođe nekako odgurnutim u stranu, a čija ploča Ministarstvo straha – iz čijeg je naziva čak i “strah” cenzurom prvobitno odstranjen! – već naslovom najbolje sublimira te devedesete. A kojim bi se rokenrolom i bavio, tih ranih, pa i srednjih devedesetih?! Okej, KUD Idijoti (“Ja sjećam se”, još mnogo više nego “Bandiera rossa” – ko ne konta zašto, ne konta ništa). Još neko? Anybody?

Mogla se i ova knjiga zvati Ministarstvo straha, po Grinu i po Arsenu, s punim pravom, jer ono što je zapravo potka ovih eseja, drznuo bih se reći i njihova “prava” tema, više i “dublje” od same muzike, jeste sam taj strah, to jest, sama ideologija i praksa koja ga porađa i održava. O tome je u ovoj knjizi Matić ostavio mnoge dobre i neke upravo vrhunske stranice; recimo, delovi teksta Kad mi dođeš ti (o “iščekivanju varvara”, o nostalgiji, a naročito o duhomornoj, nekrofilnoj operetskoj nadriozbiljnosti nacionalističkog poretka) spadaju među najupečatljivije stranice o tim temama napisane na našem jeziku.

Neobična je, rekoh, ovo knjiga, hvala bogu; “obične” knjige ionako su samo za srećno i blaženo obične zemlje i narode u običnim vremenima. Mi smo i dalje daleko od toga, mi smo oni u čiju je sobu pala granata, istovremeno kad i tona govana na ventilator. To je fakat mimo kojeg se ne može, osim ako se izabralo da se živi u laži koja toksično zrači, i čije vreme poluraspada se meri hiljadama, a bogme i tisućama godina.

vreme.com