Šta se piše na severu /Apćiha jednog mrtvaca

Autor/ica 5.8.2011. u 02:04

Povezani članci

Dve danske prozne knjige, koje su pokupile ukupno tri najvažnije književne nagrade u Danskoj, pojaviće se ove jeseni na srpskom jeziku: „Dvostruka zemlja“ (Det dobbelte land) Birgithe Kosović i „Kamíla – i ostatak ekipe” (Camilla – og resten af selskabet) Christine Hesselholdt u prevodu Predraga Crnkovića. U konkurenciji su ove godine bile i zbirke pesama, zbirke novinskih stripova, putopis ženskog soldata iz Avganistana, omladinski roman, krimić, sociološke studije koje su se bavile danskim društvom blagostanja posle 1970. i analizirale posledice objavljivanja karikatura Muhameda, a tu je bila i biografija teniserke Caroline Wozniacki (nisu samo Srbi poma’nitali za tim sportom), stručna knjiga o hirurgiji mozga i psihijatriji. Eh da, bile su tu i neke zbirke priča, pa neki romani …

Najveći deo knjiga koje su se borile za danske književne nagrade opipao sam (šta čitao, bre, vino /i pivo/ pio s autorima) na licu mesta, na Bogforumu, danskom sajmu knjiga, a bogme i po Srbiji.

Gunnar Viby Mogensen je napisao dvotomnu ciglu od 650 strana „Istoriju danskog društva blagostanja – godine posle 1970.“ Te je godine država Danska unišla u EZ. Iz ove knjige se može videti kada započinje erozija tog koncepta, a polako počinje da se probija mišljenje da „država ne treba da hrani džabalebaroše“, što je kulminiralo poslednjih godina: sada je na vlasti ekstremna desnica, pa nije čudo što je onaj Brajvik, onaj što je pucao na norveške skojevce, izjavio da mu se od evropskih vlada najviše sviđaju italijanska i – danska. (Ali, tu nastupa mentalitet: meni je teško da nađem makar jednog Danca koji se, eto, slaže s politikom njihove vlade, danski se mentalitet ne da, ne popušta.) Blagostanje svih više nije čak ni deklarativni cilj, a ekonomska kriza samo je pojačala pritisak. Knjiga statistički hladno analizira srž problema s (ekonomskim) imigrantima: a to je problem radnih mesta (ako imigranti nemaju školu). Takav rezon je tabu jer teror multikulturalizma ne daje da se to nazove kako jeste. Ipak, je li autor u pravu kada kaže da „danski narod“ želi još strože antiimigracione zakone od ove, desničarske, vlade? Ko ih je uopšte doveo na vlas’? Bilderberg, snajka, Bilderberg.

Rasmus Nikolajsen je napisao knjižicu na 68 strana o – levičarskoj poeziji pod jasnim naslovom „Socialdemokratisk digt“. Duhovite i oštre – skoro pa kao aforizmi – pesme kritikuju bogate socijaldemokrate koji u svojim kolonijalnim baštama gaje ljubav za radničku klasu, da isparodiram Viba.

Inge Pedersen je napisala razvojni roman – kako stoji u podnaslovu – „Za Ameriku“. To je povratak u prošlost, kako ratno dete, tačnije devojčica, u danskoj provinciji (o Jilendu je reč) raste u đevojku željnu znanja pa zatim u mladu ženu željnu čačkanja mečke. Radnja se događa 1940-ih i 1950-ih, naravno da ima autobiografskih elemenata, ne samo geografskih (autorka je rođena 1936), to je priča o ocu sanjalici i praktičnoj majci, što smo navikli da čitamo iz muškog pera. A ipak je ovo jedan antirazvojni roman, o gubitku snova i pobedi čamotinje kancelarijskog posla.

Anne-Cathrine Riebnitzsky kao soldatkinja bila je 14 meseci u u Avganistanu, u Helmandu. Napisala je knjigu „Ženski rat. Susret danske vojnikinje sa ženama Avganistana“. Talibani tlače žene, a međunarodne vojne trupe jedina su im šansa da se suprotstave. Teško je biti žena vojnik. Ali i slatko, što bi rekli naši rudari.

Flemming Rose napisao je knjigu „Tiranija ćutanja“ i uz domaćina Leifa Davidsena je imao promociju kojoj sam prisustvovao na prošlogodišnjem Bogforumu (nešto je objavljeno na e-Novinama još dok sam bio tamo). Tema je „situacija“ posle karikatura Muhameda koje su izazvale antidansko raspoloženje u velikom broju islamskih zemalja. Rose izlaže mišljenje koje odstupa od većinskog kilavog antiliberalnog stanovišta, da se treba uzdržavati od takvih izazivačkih crteža, jer to vređa vekovna, štaviše milenijumska verska osećanja muslimana. To što takva stanovišta iznose ljudi koji bi trebalo da budu liberali do jaja, samo pokazuje koliko je multikulturalizam postao politički korektna diktatura. Samo što se u pozadini ove knjige stalno oseća da se CIJi mnogo sviđa šta je autor napisao. Snajka, da ti kažem: meni su ova dvojica, Flemming i Leif, mlogo sumljivi. Garant su na platnom spisku CIJE.

Susanne Staun je napisala novi krimić u stilu film-noara „Døderummet“. Maria Krause je mlada patologinja koja dobija na pladnju tinejdžerski ženski leš, pa sad vi vidite. Obdukcioni nalaz otkriva lek protiv – kuge. A da ne pričam kako je leš iseckan. I – šta se događa? Patologinja će da razreši misteriju, eto ne mogu da odolim. Susanne ne imitira skandinavske kolege, i evo predloga izdavačima.

Nikoline Werdelin je prikupila satirične novinske stripove koje je godinama objavljivala u Politikenu i objavila ih u dva toma pod naslovom „Homo Metropolis 1994-1999“ i „Homo Metropolis 2000-2004.“, na ukupno skoro 700 stranica. Sve je moglo da bude predmet njene satire, pa i pedofilija. U poređenju s amerikanskom paranojom na tom polju, prilično osvežavajuće. Danski ženski Koraks.

Marie Katrine Guldager napisala je roman „Vuk“ i to je pohvala pripovedanju, porodična povest koja počinje malo pre Drugog svetskog rata a završava se u naše vreme. Leonora počinje knjigu tako što kaže da je sve što želi na svetu to da umlati svoga brata Henryja. On je po svemu to i zaslužio kakav je gad. Već godinama pokušavam da nekog izdavača nagovorim da objavi roman sličnog sadržaja „Psoglav“ Mortena Ramslanda, čak sam nekima slao i fotokopije engleskog prevoda ali je 360 i nešto stranica svima „predugo“. (Naši izdavači su jajare: kada je reč o knjizi malog obima, onda prezrivo vele: „Pa to je sitnica, mala para za vas a i nemate posla“ {a to znači, daj tu siću nama, šta će ti to?}, a ako je reč o dembeloj knizi, pa Skandinavci ispljunu veću lovu, e onda gramzivo razrogače oči „Pa šta će tebi sirotinji tolike pare, mi smo izdavači, imamo tajnice moramo da platimo štampu, nama to treba, tebi je to premnogo…“) I ova knjiga, nešto kraća od „Psoglava“, dakle samo 288 stranica, jeste ona književnost zbog koje smo počeli da čitamo a možda i poželeli da pišemo. Priča. Pripovedanje.

Olav Hergel je napisao roman „Useljenik“. Zaki je crnpurasti imigant koji je uspeo da se upiše na fakultet i posle prijemnog ispita hoće da napravi žurku s frendovima. Odu oni u diskać, kad tamo na vratima – rmpalija koji ne ljubi useljenike. Ua nacisti!

Hans Henrik Møller napisao je „Burgundiju“, istorijski roman koji pokriva oko 130 godina života dve porodice sa ostrva Bornholm. Malo je knjiga u Danskoj koje se bave ovim danas retko naseljenim danskim kopnom. Osim toga, autor je morao da se pobrine da mu likovi govore autentičnim bornholmskim dijalektom, koji je danas poznat samo naočarcima sa Instituta za nordistiku. Pa onda istraživanje … Obimno delo, enciklopedija Bornholma u vidu romana, koji pokušava da sledi uzor „Mi utopljeni“ Carstena Jansena, a možda i Joyceovo konzerviranje Dublina.

Anne Lise Marstrand-Jørgensen uzela je biografiju Hildegard von Bingen, srednjovekovne kompozitorke i mističarke (monahinje) kao osnovu za roman. Čemu to, zašto se vraćati osobi iz XI i XII veka o kojoj ima malo podataka? Ima li šta da nam poruči srednjovekovni feminizam? Luda žena ili proročica, to pitanje je namerno ostavljeno bez odgovora, ali autorka naravno navija za svoju junakinju.

Jens Blendstrup je napisao „Bombajski lonac“. Reč je o Leifu Ballebyju koji igra „monopol“ s ocem i gubi, a za kaznu mora u vojsku na 12 meseci i to na Bornholm. Zvuči kao poučni omladinski roman. Leif je slabić i šonja kakvog majka ne rađa dva puta. Ovo je zapravo nastavak autobigrafskog romana „Bog progovara“. Blendstrup je otkačen, duhovit, pravi Danac, koji ume da se taba s dominantnim ocem (bar u knjizi) i istovremeno da ulovi duh vremena.

Nagradu za non-fikšn „Georg Brandes“ (kao kada bi se zvala Jovan Skerlić), dobio je Dan Ringgard za putopisne eseje ”Osećaj za mesto“.

Pia Juul dobila je za zbirku pesama „Radio pozorište“ nargadu Montana (ime nosi po proizvođaču nameštaja, a jedan od osnivača je dnevnik Information). Na naslovnoj strani je staromodni radio-aparat – a šta bi drugo – i posle njene zbirke pesama iz 1993. „Apćiha jednog mrtvaca“ /En død mands nys/ i jednog romana (koji je inače pre godinu-dve dobio nagradu danske banke), pripovedaka, posle knjiga za decu i nekoliko drama, konačno je napisala zbirku pesama koja može i da vas zasmeje i da vas natera da se zamislite. Beli stih je u pitanju, poezija ima priču, štaviše i svoju junakinju s imenom Eliza Čom, koja govori iz različiith uzrasta, čak i sa 60 godina (Pia Juul je rođena 1962) i razgovara s mužem, majkom, rodbinom, s jednim pokojnim pesnikom iz XVIII/XIX veka, pa čak i s jednim gradom. Koblenc progovara. To je erudička poezija, ali nije da nije juicy.

Harold Voetmann je napisao biografski roman o Pliniju „Budan“. Pisac je klasični filolog po obrazovanju, preveo je već Petronija i Plinija, i u ovoj knjižici od 150 stranica spojio je oba pisca. Opisi orgija pomalo podsećaju na Pazolonijeve filmove.

Pesnička zbirka „Žderači konja“ Thomasa Boberga bila je predstavljena na Novosadskom književnom festivalu avgusta 2010. Bila je nominovana za nagradu Montana. Publika na festivalima je po pravilu malobrojna i sastoji se uglavnom od samih učesnika koji iz ljubaznosti aplaudiraju, siti i napiti od festivalskog ručka i umorni od izleta. Retko dođe koji namernik, željan književnosti same. A ipak je poezija Thomasa Boberga uspela da probudi slušaoce u Pozorištu mladih, gde se festival sklonio zbog kiše. Pa je bilo aplauza više nego obično. Boberg je napisao oporu zbirku pesama koja se čita kao zbirka priča, o Danskoj kojom vladaju licemeri, o pesnicima koji su lažne savesti svoga društva, a zapravo su opsednuti dotacijama, kolumnističkom slavom i time da na koktelu lupe dobar štos u pravo vreme, po mogućstvu pred nekom dobrom ribom. Danska u ovoj zbirci ni pet para ne daje za kulturu, knjige su višak, traži se samo stanovište, i da se sklonite s puta moćnicima.

Maise Aymo-Boot piše poeziju u prozu ili prozu u poeziji, i takva je njena knjiga „Uništenje 1-11“. Skoro pa tuce prozaida, ili lirskih pripovedaka, kao da je to važno, takođe se bave licemerjem u danskom društvu („biću altruista, ako mi se prizna slava“).

Anders Haahr Rasmussen u sedam poglavlja napisao je biografiju Caroline Wozniacki, jer toliko je kola bilo na otvorenom prvenstvu SAD 2009, je l’ tako? „Jedna po jedna (lopta)“, svaka u svoje vreme, je l’ da?, tako glasi naslov, eto i Danci umeju da histerišu zbog svojih sportista, pa šta, ako je to nekome uteha.

Hans Otto Jørgensen je već dobio Nagradu Udruženja kritičara 2008, a ove godine je bio među kandidatima za Montanu s autobiografskom knjigom „Oslobodite Astu“. Jørgensen je blagodareći danskim hirurzima već godinama gotovo nepokretan (kada sam juna prošle godine došao da ga pozdravim, uz pomoć ćerke iz prvog braka su ga obukli i izveli na travnjak ispred kuće da leži na travi; bio je deprimiran i nisu ga oraspoložili moji komplimenti {„velika literatura“ i sl.’}) i baš u toj muci (koju nikome ne želimo) napisao je odlične knjige, opsesivno se baveći istorijom svoje porodice. On je odrastao na selu, putovao po Nemačkoj, „imao probleme s alkoholom“, gledao pad Berlinskog zida uživo … Ovo je treći deo autobiografske trilogije (prva dva su „Hestenes øjne“ i ”Factory“), i niko tako ne može da opiše „egzistencije na rubu“ kao Jergensen, sve te bolesti (i fizičke i psihičke), sva ta umiranja, operacije, amputacije, svađe, nesporazume…

Dve knjige koje su ove godine pokupile kajmak što se tiče književnih nagrada, već na jesen se pojavljuju u srpskom prevodu.
Dvostruka zemlja je roman tipa „sećam se“. Starac Milovan Labudović šeta u vrtu između starih smokava i u ruci drži pismo u kojem piše da mu je u Dubrovniku umrla žena Frana, a on se pita sme li da ode na sahranu i seća se svog života. Jer on je iz tog grada pobegao u Hercegovinu kada su se tenkovi JNA potpuno približili njegovim zidinama. Nekada je bio predsednik gradskog Saveza Komunista, odbio je da potpiše deklaraciju hrvatskih nacionalista 1971., ali je ubryo posle toga ipak nezasluženo premešten na neku simboličnu privrednu funkciju i tako ogorčen je proživeo još dvadeset godina dok nije došao novi rat, s gotovo istim učesnicima kao onaj iz 1941, koji je nejasno upamtio kao dete. Ali ovo nije roman samo o istoriji. Milovan Labudović je imao najboljeg druga, Frančeska, sposobnijeg od njega i većeg idealistu, ali koji zbog očevih greha (bio je na strani Mussolinija) nije mogao da se uspne partijskom hijerarhijom koliko je zasluživao. I taj Frančesko je imao lepu ženu, Lidiju. U koju je Milovan bio potajno zaljubljen dok mu Frančesko nije umro. Posle više nije bio potajno već javno zaljubljen …

Birgite Kosović je za „Dvostruku zemlju“ dobila nagradu za najbolji roman slušalaca danskog radija, i nagradu za najbolju knjigu (svih žanrova) čitalaca lista Weekendavisen. Tema – ratovi u Jugoslaviji 1990-ih – i njeno prezime na „ić“ privukli su pažnju. Roman je povezao ljubavnu priču s istorijskom dramom, na jedan razgaljujuće melodramatičan način, bez balasta istorije i pokušaja da se sve „objasni“ od doseljavanja Slovena na Balkan u VII veku. Lakoća u postavljanju odnosa među likovima može čak da podseti na onaj zabranjeni holivudski film Četniks, ali ovde mislim samo na „tehniku“, na umeće da se priča ispripoveda tečno i jasno, a ne ciljam na navodni manjak dubine i „istorijske tačnosti“. Jer šta je uopšte istorijska tačnost, danas kada fakultetski obrazovani ljudi tupe o ratnim zločincima kao herojima? Pogledajte uostalom te naše istoričare, pa oni ni tačno vreme na časovniku ne umeju da kažu. Prvi prigovor koji će, u to sam siguran, stići na ovu knjigu biće – šta ona ima da nas uči istoriji, a rođena u Danskoj, zar joj samo o joj je otac našeg porekla daje pravo da nam soli pamet? A taj prigovor je promašen. Jer naša, domaća dela koja se bave „ovim prostorima“, bez obzira da li pišu o četnicima i ustašama ili se bave friškijom reprizom, zapravo boluju od iste boljke – popovanja, presoljavanja, objašnjavanja, mudrovanja.

„Dvostrukom zemljom“ niko neće biti zadovoljan; opisi ustaških zločina iz Drugog svetskog rata i divljanja jedinica JNA naljutiće i današnje „četnike“ i „ustaše“, a sve samo ne nostalgičarski pogled na Tita iznerviraće jugonostalgičare. Potresne scene nasilja sa ubedljivim scenama seksa – prosto traže Lordana Zafranovića. Knjigu će objaviti NNK Internacional iz Beograda.

Za knjigu Kamila – i ostatak ekipe (s podnaslovom “pripovedni venac”), Krsitina Heselhold je dobila nagradu udruženja kritičara za najbolju knjigu u prošloj godini, Kritikerprisen 2011. (Bila je nominovana i za već spomenutu nagradu Montana.) Na naslovnoj strani danskog izdanja je – Brankov most. Fotografija se proteže i na klapne, i tek na unutrašnjim klapnama se vidi jedan žuti autobus GSP-a. Kristina je boravila u Beogradu 2008. godine na promociji svog ranog romana „Glavnica“. Ispostavilo se da je taj kratki boravak bio inspiracija za drugi deo trilogije o Kamili – ženskom liku koji je, kako se to veli, „labavo povezan s autorkom“. Krenulo je u Beogradu, i to je najduže poglavlje u knjizi – gotovo trećina teksta – i u jednoj asocijativnoj, gotovo gonzo-prozi, gotovo gonzo-prozi, ona je beogradske dogodovštine uspela da poveže s posetom spomen-kućama Wirginije Woolf i Sylvije Plath. Pokušala je i ovde da poseti dva muzeja, Muzej savremene umetnosti i Muzej Nikole Tesle. Pogađate: oba su bila u „fazi renoviranja“. Recepcioner njenog hotela, urednik i izdavač, i sâm prevodilac – svi smo se mi našli u knjizi, zajedno s njenim nekadašnjim ljubavima i prijateljima s kojima je nekada letovala u Grčkoj i auto-stopirala po Španiji. A tu su i – duh Nikole tesle, duh autorkine pokojne majke, njen muž koga su hirurzi upropastili… Ali … ko je taj ostatak ekipe? Alma, Awvilda, Edward, Christian – ko su oni? Pa to i nije tako teško pogoditi, treba se samo setiti romana Wirginije Woolf – „Sati“ (koji je inače imao radni naslov „Moljci“).

Na predstavljanju knjige na kopenhaškom Bogforumu u novembru prošle godine, mladi moderator Mikkel Bruun Zangenberg, inače kritičar Politikena, bio je oduševljen knjigom, i ponudio je svoje tumačenje: da Camilla i Charles nemaju neke veze s prestolonaslednikom i njegovom ženom?! Ne, rekla je Christina, koja je sve vreme bila namrgođena i kao da me nije prepoznala u publici, a tek dva dana kasnije sam saznao za razlog: da bi mogla da čita odlomak, nije stavila kontaktna sočiva na svoje kratkovide oči. (Dok smo išli na moje književno veče u knjižari-galeriji Underwood, ispričao sam joj kako je problem sočiva i čitanja rešio Ronald Reagan na predizbornim skupovima: pomerio bi jedno sočivo u stranu. Naravno to je moguće samo sa tvrdim sočivima.) Ne, Camilla je ime koje sebi nadenula jedna engleska prostitutka, koja je svoje mušterije zvala – „horse“, otud i naslov prvog dela trilogije baš na engleskom „Camilla and the horse“, a Charles je jednostavno pseudonim.

Knjiga je neobično duhovita, puna ironije i samoironije, i ko je bude čitao, sigurno će se na nekim mestima glasno smejati (šta mislite o ljudima koji se glasno smeju dok čitaju neku knjigu?!), ali će se zato bar na tri mesta ozbiljno zamisliti. Dve trećine smeha i jedna trećina gorkih uvida – recept za odličnu književnost. I Nikoli Vujčiću i Jagošu Đuretiću je simpatično što će ući u književnost kao cameo-likovi: knjigu će u jesen objaviti Albatros plus iz Beograda.

Izvor: e-novine.com;