ENG
Split se minja samo po potribi
Autor/ica 👤Ivo Anić
Povezani članci
Za Smoju dragi moji prijatelji vi sigurno mislite da je bija čovik revolucionar. Da bi zna stat na šank i svoje stavove branit ka šta brane ovi livi i desni. Smoje je bija tih i plašiv čovik. Ribar koji je volija mir i svoje udice, promišljanja i baren koliko ja znan izija bi ka tić. Moj kuvar bi svaki dan doša sa tripican (krvi ti Isukrstove tripice na ovako more) oli sa lešadon, a Smoje bi uzeja malo da ga ne naidi i žmul vina, a to šta je pisa o sebi ka o prajcu koji samo gleda šta će poist, to morate bit iz Splita da bi takvu batudu mogli razumit.
Piše: Ivo Anić
Jugo ka da miša i okriće na lebić. Stara se škovacera ginga po kanalu i trese. Kako dizelaši vibriraju tako vibrira sve po šanku, boce u drvenin stalažama, grijalice šta rade samo liti, čaše u kalupima, slike po pašamanima i stolovi zavidani za pod. Sve trese sve prosvjeduje.
Na passareli more zaliva špring smotan priko moji kašeta sa šljivovicon. Prošlo lito, a švabama nisan proda pola. Jebeš takve goste iza koji ostane toliko alkohola.
U salonu samo svit šta mu je potriba po ovon jugu za Supetar. Policjoti šta čitadu foje naopako i picigamorti. Umra je stari pitur iz sela, mučidu i stisli se u kantun. Bit će mal sprovod ka i manča. Na šanku samo oni maćani šofer iz Vindije šta mu se uvik prospe koja kašeta jogurt oli mlika, a moji iz makine ga ne mogu ni vidit. Mliko, ko to pije mliko za Gospu blaženu? Na drugoj bandi uz fileštrin stisla se Lepa uz Smoju. Smoje zamišljeno gleda more kako zaliva caklo. Nema mi Šarka, biće mu škodi more pa je osta u Feđe. Kafu je Stric popija još u manovri, a foje je smota u boršin. Nije mi ga drago takvog vidit, štuf je i jebe ga se šta je meni dosadno i šta neman pametnija posla.
Motajen mu na konjak i grijen njegovu čašu. Taknit je ne smi niko jer me straj da bi je mogli razbit, a to bi ubilo moj profesionalni ugled i prežencu. Stavjan mu na tavajol, a ovi kako brod trese biži i skače po stolu. Vidin da mu je ćikopelnica puna, a Lepa ne grinta pa me začudilo a onda san se sitija šta je.
Sakrija sam “Feral” jerbo je na naslovnici Lepa isprid vrata u dvor. Na vratima crnin slovima piše Lepa četnik. Smoje je onda isto. Čovik koji je ovi grad proslavija, Ajduka diga u zvizde, a Dalmaciju na kartu svita. Lepa mi je rekla da to nju ne obada ali da su Viktor i Heni to tili objavit da udare plesku svakome poštenome čoviku u gradu ako ih još uopće ima. Smoje ništa ne govori, gleda u more šta se pini i puši. Jednu za drugon.
– Barba Smoje, palite drugi, a ovi van još gori u pepeljaru.
– Ajde lipo vragu mali. Oli mi brojiš?
– Jesan, ka Roko gemište Načelniku.
Nasmija se. Uspija san ga baren malo odobrovoljit
Za Smoju dragi moji prijatelji vi sigurno mislite da je bija čovik revolucionar. Da bi zna stat na šank i svoje stavove branit ka šta brane ovi livi i desni. Smoje je bija tih i plašiv čovik. Ribar koji je volija mir i svoje udice, promišljanja i baren koliko ja znan izija bi ka tić. Moj kuvar bi svaki dan doša sa tripican (krvi ti Isukrstove tripice na ovako more) oli sa lešadon, a Smoje bi uzeja malo da ga ne naidi i žmul vina, a to šta je pisa o sebi ka o prajcu koji samo gleda šta će poist, to morate bit iz Splita da bi takvu batudu mogli razumit.
Danas san nakon skoro trideset godin uliza u taj stari trajekt i pun tuge sija na to misto di još na stolu stoje urizani punti jedne davne partije briškule. Kroz fileštrin isto sivo nebo i isto zeleno more kuva ispod njega, a meni se srce stislo.
Šta se to prominilo sve ove godine?
Šta je to moj grad učinija da staron farabutu kaže oprosti šta smo te ugrizli tako za srce? Šta smo mi zapravo? Iste ovce šta muču i šta žive svoje živote i puštaju da se neki Viktori i neki Miljenko boridu za ono šta isto misle ma ne moredu nikad reć na glas? Šta to i koji vrag živi u nama da nikad nismo pogledali sebe u ogledalo i rekli sami sebi da smo pizde i mali ljudi, sa malin životima u jednon gradu punon veliki ljudi koji nisu pristali da budu mali niti su to znali bit?
A jugo miša i ka da okriće na lebić. Ćutin u kostima da se minja vrime. Vrime ima svoje stađune i minja se po njima, ma ljudi nikad.
Ljudi se minjaju samo po potribi.
In memoriam
Miljenko Smoje 14.2.1923 – 25.10.1995
Autor/ica 👤Ivo Anić
