Poslednji apel za Grafički kolektiv: GALERIJA će nam se naći na ulici

Izdvajamo

• Ljudi iz i oko ovog prostora koji se zove Grafički kolektiv i koji 70 godina opstaje na talentu, zanatu, moralu, poštenju i pameti nisu bili skloni da trguju tom najvrednijom robom, i zato su sada pred tihim odumiranjem. A trebalo je samo glasno pohvaliti i podržati neke prevare, neke lopovluke, neke idiotizme, neko prostačko divljaštvo nad zdravim razumom. Nažalost, sve je više medju nama onih koji bi rado trgovali ovom najvrednijom valutom i koji su odustali ili od pameti ili od poštenja. Neka sami odaberu koja im opcija više prija ili manje smeta. Još je više onih, koji u tome ne vide neki ozbiljan problem i veruju da svoje ćutanje i pristajanje nikada neće morati da objašnjavaju svojoj deci.

Povezani članci

• Neslaganje oko parade i ponosa
• KADA SE ČOVJEK PRETVORI U LUTKU
• LOŠA NAVIKA
• 25 godina Srebrenice: Suprotstavimo se negatorima genocida
• Nemanja Maraš u Galeriji Progres
• 99 Šantićeve večeri poezije: ZNAK PIJETETA I DUG PREMA ŠANTIĆU

I da vas pitam: mislite li da će Deda Mraz jednog dana vratiti ijednu izgubljenu i otetu instituciju? Sve što nam otimaju možemo samo ozbiljnošću sačuvati ili vratiti. Nadam se da ste svesni da se Beograd već jako dugo i ozbiljno bruka. GALERIJA će nam se naći na ulici. Ako niste primetili, i NAMA je tamo mesto. ODAVNO. Da nam više nijedna institucija ne završi na ulici. Prestanimo sa nepodnošljivom komocijom zatvaranja očiju i okretanja glave. Deda Mraza nema.

Krajem juna ističe rok za selidbu Grafičkog kolektiva iz galerije na Obilićevom vencu, u kojem deluje već skoro 70 godina, a iako već više od godinu i po dana, uz podršku stručne i šire javnosti, poziva nadležne da pronađu alternativni prostor, još nema pomaka u tom pogledu. Nakon onlajn peticije koju je prošlog proleća potpisalo više od 2.300 ljudi, među kojima su i mnogobrojni umetnici i druge javne ličnosti, ovih dana je upućen još jedan javni apel za očuvanje tog važnog umetničkog centra, uz pitanje da li je kraj juna ujedno i kraj Grafičkog kolektiva.

Zgrada u kojoj se Grafički kolektiv nalazi od osnivanja 1949. godine vraćena je restitucijom prvobitnim vlasnicima, a oni su je prodali ugostiteljskom preduzeću, koje prema ranijim najavama, namerava da otvori u tom prostoru poslastičarnicu.

Kustoskinja Grafičkog kolektiva, istoričarka umetnosti Ljiljana Ćinkul, izjavila je da bi izostanak rešenja za smeštaj te kuće doživela kao poraz kulture i profesije.

“Krajem juna moramo da napustimo ovaj prostor, a Republika i Grad, od kojih očekujemo rešenje i pomoć, nisu još uspeli da nam pomognu u tome”, ponovila je Ljiljana Ćinkul u video poruci koja je emitovana na Fejsbuk strani Podrška Grafičkom kolektivu”, otvorenoj u nadi da će vlasti grada Beograda do isteka roka za iseljenje GK pronaći odgovarajući prostor i time pokazati da su ipak na strani kulture.

I nedavno otvaranje izložbe “Otisak vremena – Fragmenti iz istorije”, koja je posvećena najznačajnijim događajima, ličnostima i datumima tokom sedam decenija rada Grafičkog kolektiva, bilo je još jedan apel za opstanak njegove galerije.

I Dušan Petričić, čiji je izlagački život počeo 1975. godine upravo u tom prostoru, upozorio je na otvaranju “oproštajne” izložbe GK da se može dogoditi da se galerija nađe na ulici:

“Ja sam od onih koji su stasali i sazrevali kao umetnici u jednom, po mnogo čemu drugačijem vremenu. Ponosan sam što je moj galerijski život počeo 1975. u ovom prostoru.

Roba koju su umetnici odvajkada, pa i tada nudili na društvenoj pijaci bila je talenat, pamet, znanje, zanat, ponekad lucidnost, dakle jedna krajnje neuobičajena roba. Zauzvrat su dobijali različitu valutu – ugled, poštovanje, malo hrane za sujetu i naravno novac. I ta se trgovina, sa manje ili više poremećaja u ceni odvijala oduvek.

Ne znam koliko nas je svesno da takve razmene više odavno nema. Zatečeni, naivni i nespremni propustili smo da primetimo da je ružan san koji živimo poslednjih decenija mnogo ružniji i tragičniji od površne predstave koju imamo.

Sa druge strane naše pijačne tezge ukopala se, kao kreator novih društvenih pravila, opasna družina drumskih razbojnika vodjena najvećim hohštaplerom, prevarantom, lopovom i bolesnim umom bez premca u našoj novijoj istoriji.

Svestan sam činjenice da su ovakvi moralni i svakojaki drugi sunovrati nebrojeno puta pogadjali razne narode i razne sredine, da nismo izuzetak,  ali ću ipak sebi dozvoliti mali luksuz da se u opisu užasa koji živimo koristim ekstremnim izrazima.

Dakle, kvalitetna roba koju umetnici mogu da ponude više nije bila dovoljna.

Otimači traže mnogo, mnogo više, traže najvrednije dobro koje ova, pa i svaka druga profesija može da ponudi – moral, čestitost, dostojanstvo, čast.

Kakav fantastičan materijal za trgovinu.

I, neki medju nama, moderni, pragmatični, vešti, racionalni, ponosni na to što se brzo i efikasno prilagodjavaju novim okolnostima, trampiše tu svoju neprocenjivu vrednost za ime na avionu, za nove teatarske prostore, za izdašno plaćene filmske projekte, za internacionalne festivale, za konkursne nagrade, za direktorske pozicije, za članstvo u kreativnoj industriji, za sve, što im tanane umetničke duše zažele.

A svi ostali – nesnadjeni, ko im je kriv – u ambis, u mulj, u zaborav.

Ljudi iz i oko ovog prostora koji se zove Grafički kolektiv i koji 70 godina opstaje na talentu, zanatu, moralu, poštenju i pameti nisu bili skloni da trguju tom najvrednijom robom, i zato su sada pred tihim odumiranjem.

A trebalo je samo glasno pohvaliti i podržati neke prevare, neke lopovluke, neke idiotizme, neko prostačko divljaštvo nad zdravim razumom.

Nažalost, sve je više medju nama onih koji bi rado trgovali ovom najvrednijom valutom i koji su odustali ili od pameti ili od poštenja. Neka sami odaberu koja im opcija više prija ili manje smeta.

Još je više onih, koji u tome ne vide neki ozbiljan problem i veruju da svoje ćutanje i pristajanje nikada neće morati da objašnjavaju svojoj deci.

Zaboravili su da se društvo i sistem u kome živimo najbolje brani unutar sopstvenih profesija.

Svakog ugroženog lekara, sudiju, profesora, oficira, inženjera i, naravno, umetnika

solidarnost kolega će najefikasnije odbraniti. Svest o tome mogla nas je sačuvati od ove teške pošasti i najezde pomenutih drumskih razbojnika i tragičnog moralnog i svakog drugog sunovrata.

Moram da dodam, nedaleko odavde, niz Dositejevu, još jedna galerija pati od iste smrtonosne bolesti. Galerija Haos, predmet je hladnokrvne nebrige, ili, ako hoćete, hladnokrvne osvete.

I da vas pitam: mislite li da će Deda Mraz jednog dana vratiti ijednu izgubljenu i otetu instituciju?

Sve što nam otimaju možemo samo ozbiljnošću sačuvati ili vratiti.

Nadam se da ste svesni da se Beograd već jako dugo i ozbiljno bruka.

GALERIJA će nam se naći na ulici. Ako niste primetili, i NAMA je tamo mesto. ODAVNO. Da nam više nijedna institucija ne završi na ulici.

Prestanimo sa nepodnošljivom komocijom zatvaranja očiju i okretanja glave.

Deda Mraza nema.

Dozvolite mi, za kraj:  dragi ljubitelji sećanja, ova generacija, moja pre svega, pa malo ispred i malo iza nje, najodgovornija je za užas koji nam se dogadja. I baš zbog

tog sećanja dužna je da nešto uradi – odlučno i odgovorno. Naši potomci, čast izuzecima, već su dovoljno uskraćeni za obrazovanje i sećanje i teško će se izboriti sa ovom prostačkom bandom. Uz to, nepošteno je od NJIH očekivati rezultate, ako MI nismo uradili svoj posao. A nismo.

SRAM NAS BILO”,  kazao je Dušan Petričić.

Grafički kolektiv je iz radonice transformisan u galeriju, a 1952. priređena je prva Majska izložba grafike koja je i danas značajna recepcija grafičkog stvaralaštva u Srbiji i regionu. Fundamentalni događaj bilo je i osnivanje Kolekcije Grafičkog kolektiva 1953. godine, koja danas broji više od 5.000 radova.

Već 1954. godine, posle uspostavljanja veze sa sličnim organizacijama u inostranstvu, Grafički kolektiv je pokrenuo novu akciju i još upadljivije proširio krug delovanja i popularisanja umetnosti grafike. Osnovan je Klub prijatelja grafike ARTA (do 1968. aktivan) koja je za 15 godina učlanila oko hiljadu ljubitelja grafike iz Jugoslavije, izdala 104 grafike 47 jugoslovenskih autora, te štampala 20.000 grafičkih listov,a od kojih je polovina razmenjena za otiske stranih autora.

Majska izložba grafike beogradskog kruga 1999.

Grafički kolektiv izdvaja iz svoje istorije i novi enterijer, autorsko delo arhitekte Peđe Ristića, koji je 10. marta 1964. svečano otvorio Miodrag B. Protić. Lidersku poziciju preuzimale su nove generacije unoseći kreativne promene i proširujući programsku koncepciju, pa je i kalendar izložbi dinamiziran – po tri postavke otvarale su se mesečno, a da bi sistematski pratili životu umetničku scenu, angažovan je i kustos Galerije.

Grafički kolektiv dodeljuje i prestižne nagrade – Veliki pečat (ustanovljena 1963) kao prvo nacionalno priznanje za grafiku, Mali pečat (ustanovljena 1991) za grafiku malog formata i Grifon (ustanovljena 1996) – nagrada za najbolji grafički dizajn (u saradnji sa Quadra Graphics).

Burne reakcije javnosti na mogućnost da Grafički kolektiv ostane bez prostora traju još od jeseni 2016. godine.

SEEcult.org/tacno.net