Podsećanje: Radomir Konstantinović (1928 – 2011)

Povezani članci

• HISTORESKA – KODRIĆESKA
• New York Times: Dodik pali šibicu u bosanskom buretu baruta
• NANA I MANJA
• Licemjerstvo kao stav: Državni parlamentarci povećali plate i putne troškove!
• Crnogorska Vlada sluškinja je Aleksandra Vučića i Crkve Srbije
• Nenad Obradović: Privlačnost opasnih ideologija

FILOSOFIJA PALANKE

STIL, NAJVIŠE NAČELO PALANKE

Iskustvo nam je palanačko.
Ponekad, opasno je (i kažnjivo) redi to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad.
Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idcalnojedinstvenog, i svetskog duha, kao idealnootvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutnootvorenog sveta.
Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izu-zimanjem iz vremena (kada se, u „večnosti“, živi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno praroditeljskog sveta) izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet; ali, ne znači li to da, ako je svet palanački, isto tako nije i palanka – svetska? Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje protivljenje po-stvari, da ga nade u jednom njemu savršeno saobraznom svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materaja-lizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, i ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh, jedan nemogući duh: nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo van-vremeno i, samim tim, ništavilo večnosti.
Ali, upravo zato što nema svog sveta, on i jeste duh: tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovoga duha. Pretvoren svojom nemogućnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke. Svet je, u njegovom doživljaju, s neke druge strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet. Sve što karakteriše ne-svet (do samog nastavila, do samog ne-bića) odlikuje i palanku, u doživljaju ovoga duha. Mogući stav palanČanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici „sveta“, na osećanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odrodio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke. Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan delatan duh. Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je delatan:on je samo pasivno delatan, on pala-nački pokušava da akciji suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet; ali, ne znači li to da, ako je svet palanački, isto tako nije i palanka – svetska? Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje protivljenje po stvari, da ga nade u jednom njemu savršeno saobraznom svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materajalizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, i ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh, jedan nemogući duh: nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo van-vremeno i, samim tim, ništavilo večnosti.

Ali, upravo zato što nema svog sveta, on i jeste duh: tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovoga duha. Pretvoren svojom nemogućnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke. Svet je, u njegovom doživljaju, s neke druge strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet. Sve što karakteriše ne-svet (do samog ništavila, do samog ne-bića) odlikuje i palanku, u doživljaju ovoga duha. Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici „sveta“, na ose-ćanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odradio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke. Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan delatan duh. Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je delatan:on je samo pasivno delatan, on pala-nački pokušava da akciji suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne sme da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste. Ali ovo prepuštanje je takode svojevrsna delatnost, jedna negativna delatnost.Pasivnost je takode izbor volje, a njen jezik (neradom, nepreduzimljivošću) takode je jezik voljnog opredeljenja. Najčešće, ovo se gubi iz vida zato što palanačanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga sveta već kao njegov objekt. Otkuda to?
Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt. Palančanin, međutim, vemiji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. Palanaštvo je na-gonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Palančanin ima izvanredno jako osećanje stila, jer ima izvanredno jako osećanje kolektiviteta, zamrznutog (ili oličenog) u tom stilu.Palanački „svet“ je svet koji, množinom mogućnosti (stilova), razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost Palanački duh je duh jednoobraznosti, pre svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme. Kada palanački pojedinac čuva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje nad-ja, on čuva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti, i, zbog toga, kada se on boji sveta, izlaska u svet, on se boji ovog izlaska u svet bez stila. Najčešća optužba, koja se baca palančaninu u lice: da je čovek bez stila, savršeno je nespojiva sa duhom palanke koji je duh kolektivne volje, jedno-obraznosti kojom se ta volja izražava, pa sledstveno to¬me i sam duh stila.
Ova služba stilu ide do njegovog obogotvorenja. Stil je sve, čovek je mnogo manje. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta“, kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova poliva-lencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu a ne biti u infantilizmu: palanački duh, kao duh nadja, kao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornost i lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički, kao duh koji je nad-stavljen svemu individualnom. Jedno-obraznost stila znači, nesumnjivo, i izvesno protiv-vremensko opredeljenje. Ako je jedno-obrazni stil moguć, kao delo svih, on nije moguć samo u prostoru. On podrazumeva i svoju važnost, kao svoje rasprostiranje, u vremenu. Stil ne priznaje mrtve. On je nad-smrtan, jer je nad-graničan. Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek.Mit tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha biti u duhu palanke, znači biti u njenoj volji, konkretno-stilski oličenoj, ali tako što će se, ovim stilom, ponoviti jučerašnjica palanke. Jako osećanje istorije, izvestan duh istoričnosti, koji se često uočavaju, kao jedna od bitnih odlika palanačkog duha, u suštini su delo van-istorijskog a ne samo ne-is-torijskog (ili samo protiv-istorijskog) duha. Radoznalost za ono što je bilo ovde se javlja pod maskom istorije, ili istoričnosti; u stvari, u njoj nije teško prepoznati protiv-istoričnost palanke, zasnovanu ovde na dva činioca: 1) na radoznalosti, kojom palanka izražava svoju želju za jed-no-obraznošću, za prodiranjem svuda, za apsorbovanjem svega, i to uništenjem onoga što bi njoj bilo nepoznato, što bi ostalo „tajna“ za nju, van domašaja njenog oka, sluha i mogućnosti delanja, kao mogućnosti „odgovora“ na sadržinu dogodenog, i 2) ovde nije teško otkriti ovu protiv-istoričnost i u palanačkoj težnji za vremenskim dejstvovanjem vrhunskog, praksom obogotvorenog stila. Treba svuda prodreti pogledom da bi se moglo sve „povezati“ protivdejstvom palanačkog duha, njego¬vim tumačenjem, koje je uvek tumačenje stila. Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktualnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u prošlosti, kao što ga ne voli u budućnosti. Zaverena trajanju, time što prihvata (što želi da učini to izborom svoje volje) sudbinu palanke, one koju je svet „napustio“, ostavio, ona trajanje traži svuda, pa neizbežno i u svom stilu. Ona mora sebe stilski da ujednači u vremenu kao i u prostoru, u prošlosti i sadašnjosti kao i u budućnosti. Konzervativan duh palanke, kao ovaj duh osuđen na trajanje, i koji ovu osudu želi da proglasi za svoju volju, koji ovu determinaciju istorije pokušava da oglasi za stvar svog sopstvenog izbora, u mračnom pokušaju koji ne znači samo izmirenje sa sudbinom već i njeno obogotvorenje, dakle ne samo na ravni koja bi osvetlela tu sudbinu kao snošljivu već bi joj dala značenje jedino moguće sudbine; taj konzervativni duh, upravo ovim svojim trajanjem kome je prevashodno veran, jeste duh koji se protivi vremenu, koji „sačekuje“ budućnost svojom vemošću postojećem, ali koji takođe sačekuje prošlost svojom vemošću postojećem koje želi, ne-uporedivom upornošću, uvek da otkrije u prošlosti. Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno. Palančanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje su-sedstvo, ali i u vreme; on hoće prošlost kao svoju potvrdu, i zbog toga je neće. On je anti-istoričan, na liniji svoga osećanja svevremenosti sop-stvenog stila, na liniji naloga da, zatvoren u jedan zatvoren svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i, ponovimo to, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tude osude. On nije kažnjen, iako to jeste, ovom osudom da živi u zatvorenom svetu koji se zaustavio (i koji može biti zatvoren samo onoliko koliko je zaustavljen), i koji kao da se našao izvan vremena. Kažnjeni su drugi, koji su napustili taj svet i koji, zbog toga, u paklu stilskog višeglasja, u „haosu“ koji je nastao na ruševini jedno-obraznosti palanačkog svevlasnog stila, doživljavaju najstrašnije užase koje uopšte može da doživi jedan „bludni sin“.

IDEAL ČISTOG SIROMAŠTVA

Oni su prljavi, palančanin je čist. Njegov život, sveden stilski, sa unapred datim odgovorima na davno postavljena pitanja (on će ta pitanja da ponavlja, pretvarajući ih, na taj način, u kao-pitanja), jeste jedan nevin život, čist onako kako je nužno „čist“ samo produženi in-fantilizam duha „sklonjenog“ zauvek pod okrilje starijih, duha koji je još duh sina koji je ostao veran i koji, po nasledenim pravilima, obavlja svoj život. Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. On je stilizovan na način na koji to može samo rutina, predviđen ovom rutinom koja je došla do spasonosnih obrazaca. Ne¬ma prljavštine jer nema stvarne radionice obrasca, one u kojoj bi se obrazac tek stvarao. Svako tvoraštvo je prljavo, zato što je tek traženje čistote (nenadene) i nenadenog obrasca. Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čisto-ti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. Sve je „staro“ i „starinsko“, i sve se, u pokušaju vemosti onome što je bilo, što jeste i što treba da traje, da preživi, neprestano čuva, neguje, obdelava, najčešće u slavu čistog siromaštva, kad se ubogost izjednačuje sa čistotom, a sve po liniji ove vemosti nasleđeno-trajnom, jedno-obraznom i kao takvom s onu stranu smrti, propadanja i prljanja smrću. Svaki preobražaj pretpostavlja izvesnu smrt, jer pretpostavlja neko propadanje, pa je u tom smislu nužno nečist. Apologija trajnosti je apologija čistote. Nema pobune protiv smrti koja nije pobuna u ime jedne čiste nevinosti. Stil, koji uvek teži jedno-obraznosti time što pokušava da se učini stilom svih, i što traži jedinstvo njegovog subjekta sa čitavim ostalim svetom, jeste ova težnja ka nevinosti: samo jedno-obraznost je nevi¬na. Ona je s onu stranu sukoba različitog i propadanja kroz taj sukob onoga što ne može da preživi. Nema duha koji nam tako dobro otkriva ovu funkciju stila, kao funkciju čistote (idealne nevinosti) kao ovaj duh palanke koji je duh idealno čiste nevinosti. Kad god on progovori u nama, bačenim u svet, on progovara bolnom čežnjom za čistotom. Vratiti se u palanku, za nas je, u krizi našeg sveta, nas samih, isto što i vratiti se u izgubljenu čistotu.
U projekciji ove čežnje za palankom, duh palanke ukazuje se kao duh anđeoske čistote i mira u njoj, i ne oličava se slučajno kao duh anđela čistog spokojstva, koji se nikad i nipošto ne bi mogao nazvati zlatoustim: on je toliko spokojan, da ne govori, da nema čak ni nagon govora. Ova njegova ne-govoreća čistota spaljuje duh i čini sa-vest rđavom savešću prljavih. Ona je od materije prljavosti, od materije smrti. Čak i mi, umesto da lebdimo u čistoti kao ovaj idealni duh, a ne samo da ga sa čežnjom dozivamo, i mi smo prljavi. I jezik je prljav, ali ne samo zato što nikad ne može „da kaže“, da ponovi ovu nevinost, već što je duboko prožet smrću: govor je neprestano preobražavanje onoga ko govori i onoga o čemu se govori. Govor je pokret i proces, sistemom neprestanog prihvatanja i odbacivanja. Stvari se rađaju u govoru zato što u njemu umiru. Govor nikada nije ideal¬no čuvaran, onako kako je to rečnik. Jezik nije rečnik, pa nije čak ni moguća željena vemost rečniku. Govor je iskušavanje i izneveravanje rečnika, kao apsolutno-statičkog sveta reci koje jesu reči jer su zave-rene trajnosti, ali koje govor prihvata upravo zato što mu je potrebno ono što traje, što se menja, na njegovim putevima koji su putevi pre-obražavanja kao traženja samoga bića. Čak i pokušaj vemosti rečniku, idealnoj statičnosti trajnog koja kao da u njemu pokušava da se ote-lotvori, jeste njegovo „izneveravanje“ padom reči u rečenicu, u njen kovitlac. Rečenica preobražava, pa tako i prlja reč. Ona je prljanje idealne nevinosti spokojnih reči, otrgnutih iz spokojstva rečnika. Svet palanke, viđen u ovoj svetlosti osnovne svoje težnje koja je težnja ka trajanju, pokušava da se vrati iz rečenice u reč, iz govora u rečnik, u stvari da ćuti onako kao što je govor rečnika, izvan rečenice, govor ćutanja. Idealno, on je svet čistog ćutanja, svet voljno prihvaćenog siromaštva na koje poziva ćutanje, na koje poziva ono u odbijanju rečenice koja jedino zna za bogatstvo zato što zna za umiranje, za smrt kao za ovakvu „prljavu“ smrt. Nema saglasja između čistote i bogatstva, jer nema saglasja između čistote i smrti; tamo gde je bogatstvo, uvek je smrt jer je uvek rasipanje obilja, njegovo neprestano obnavljanje. Uplašen od obnove, duh palanke užasnut je od bogatstva. On će reći, ponekada (u svojim iskušenjima, u svojim krizama), i reč o svo¬joj ubogosti. On će čak i da se požali na nju. Ali njegovom jadanju na sopstvenu ubogost ne treba poverovati: on hoće tu ubogost, i on mora da je hoće onako kako hoće jedno-obraznost, stilski usavršenu rutinu čije savršenstvo isključivo je u njegovoj jednostavnosti, krajnjoj svedenosti na ono najneophodnije, osnovno.

Ako se duh palanke vraća iz rečenice reči, i iz govora pokušava da se vrati rečniku u kome su stvari u dosluhu sa večnošću, zatvorene u trajno-nepromenljivom svom značenju, to je zato što je prinuđen da se vrati osnovno-prvobitnom, tamo gde je sigurnost, po njegovom osećanju, najjača. Ono osnovno, kao pra-osnova stvari, jeste ono bitno-iskustveno. Iskustvo je odbacivanje suvišnog, njegov osnovni metod jeste metod selekcionisanja, od manje potrebnog ka više potrebnom. Sigurnost, kojoj vodi iskustvo u želji da nade trajna rešenja, ona koja će važiti u budućnosti kao što su važila u prošlosti, i koja će samim svojim važenjem da poreknu tu budućnost otkrivajući je kao već poznatu iskustvu što već ima odgovor za njih; ta sigurnost beskrajno uprošćava. U složenom ima bogatstva, ali nema sigurnosti. Složenost je uvek kriza sigurnosti. Svet palanke javlja se kao idealno prost, jer kao idealno siguran svet, zatvoren u samog sebe, i poznat sebi, on je predviđen unapred, a svaka delatnost u njemu je nužno predviđena, i to u svom provereno-najefikasnijem, najbržem i najekonomičnijem vidu. Ako je ovde ubogost tako moćna, to je nužna ubogost koju rađa ova potreba za sigurnošću. Red palanačkog sveta, oličen u stvarima svakodnevnog, čulnog iskustva, i u stvarima moralnim i stvarima duha koji pokušava ovde da opstane, samo je izraz, prožet tugom mrtve svetlosti, ovog osnovnog nagona bolno-gor-ke volje da se nalog zatvorenoga sveta prihvati kao mogući impera-tiv egzistencije (kao pomirljiv sa egzistencijom), odnosno da se egzistencija pomiri sa trajnošću. Ruka koja pomno sređuje ovaj sređeni svet, kao u nekakvom neprestanom ratu sa mogućim ne-redom, sa bogatstvom haosa koji vreba iz „sveta“, jeste uvek ruka palanačkog duha jedno-obraznosti koji ne priznaje vreme i koji, u tom nepriznavanju, s gorkim ponosom prihvata istovremeno i udes siromaštva i udes anahroničnosti, jer u njima ne vidi udes već jemstvo i znak svoje prednosti, jedinstveni način preživljavanja svakog iskušenja, sigurnost u sklonjenosti u rutinski stil i stilizovanu rutinu kao u sklo-njenosti pod okrilje nad-ja duha trajanja što očinski sve drži pod so¬bom i koji se javlja kao zaštitnički duh.
[…]

ODSUSTVO TRAGEDIJE: SENTIMENTALIZAM I SARKAZAM

Mali raspon, koji ide sve do samoga privida raspona, jeste kob duha palanke. Filosofija palanke jeste filosofija ovog malog raspona, koji se ogleda svuda: u prostoru dozvoljenom za igru, za delatnost uopšte, ali i između stila i ove „greške“, ovoga ogrešenja o stil i njegova pravila. Svevlasni stil je stil ovog malog raspona, ovog života za-menjenog za trajanje: iskušenja su smanjena na minimum, onoliko koliko je potrebno da se ovaj stil bar prividno (ako ne i stvarno) održava u životu. Filosofiija palanke je stil koji je, svevažnošcu svojom, doveden do samog ruba ništavila: pozorište, koje bi se moglo nazvati požarištem norme, nema na raspolaganju velika ogrešenja, velika odstupanja, koja bi ga odvela velikim iskušenjima i, kroz njih, velikim kusanjima života. Gde nema otpadnika od stila, nema ni života tog stila, već samo njegovog trajanja.
Duh palanke onemogućava tragediju jer onemogućava punu egzistenciju, i time omogućava sentimentalizam. Pored podsmeha na račun otpadnika od norme, sentimentalizam je druga velika neizbežnost duha palanke. Sarkastičan, ovaj duh neizbežno mora da bude i sentimentali-stički, i to po istoj nužnosti po kojoj je sarkastičan: odsustvom stvarne egzistencije koja mu je uskraćena tiranstvom postavljenih vrednosti (postavljenog stila), lišen čistog humora i tako upućen satiričko-sarkastičnom smehu u kome se očajanje meša sa mržnjom, njemu se na nužan i ovome izvanredno saobrazan način uskraćuje i stvarna osećajnost, a daje prinuda da u sentimentalizmu traži zamenu za nju. Kao da, u ovome pravcu, može da se govori o sarkastičnom sentimentalcu i senti-mentalističkom sarkastičaru; duh palanke, protivan duhu tragedije samim tim jer je protivan stvarnom otpadništvu, stvamo-delatnom odrodu, bez koga nema tragedije (svaka tragedija leži na jednom ovakvom otpadniku od zakona, na jednoj ovakvoj pukotini u zakonu); spaja sarkazam mržnje sa sentimentalizmom upravo odsustvom subjekta koji do sebe dolazi tragedijom, koji svoju egzistenciju uistinu može da zasnu-je samo njome, kao tragičnu egzistenciju. Odsustvo tragedije je odsustvo subjekta: i sarkazam duha palanke i njegov sentimentalizam su „govor“ ovog odsustva, očajnički pokušaj da se ono pretvori u nekakvo „prisustvo“ (da se od lažnog, prividnog subjekta pretvori u stvarni subjekt), i govor neprestanog osvedočavanja u nemogućnost toga. Stilski uopšten, ovaj subjekt je prividan subjekt, a njegova osnovna patnja je od osećaja ove prividnosti, od osećaja koji je osečaj prazni-ne, na samom rubu rastavila koje tu napreduje, u sferi koja ne poznaje doživljaj. Sentimentalizam, kao simulacija doživljavanja, javlja se ovde u ovoj odsutnosti subjekta koji, kad jeste, nikada nije sentimen-talistički jer je osećajan. Potreba za što bržim i što lakšim prodiranjem do doživljaja učvršćuje nužnost sentimentalizma, koji je po prirodi me-lodramski-patetičan, teatralan, a zasnovan uvek na čitavoj mitologiji osećajnog sveta (osetljivosti) i samoga doživljaja. Uznošenje doživljaja ide do obogovljenja. Život je doživljavanje, umetnost je doživljavanje, stvari vrede onoliko koliko su sposobne da nas uzbude. Potrebno je, pre svega, biti uzbuđen, ali na jedan ubedljivo-pokazan način: tako da bi subjekt uzbuđenja mogao da zna da je zaista uzbuđen, da na neki način prisustvuje svom uzbuđenju, da samog sebe vidi kao na nekoj velikoj sceni uzbuđenja; ne-osećajnost, od koje dolazi utisak ne-života ili (tačnije i adekvatnije duhu palanke) utisak da se život ne događa, daje jedan poseban ukus za teatralnost, za ovo izlaženje iz sebe u prav-cu teatralnosti, kada će subjekt, u svom uzbuđenju, samom sebi (na ovoj pozornici) da se prikazuje kao uzbuđen, da bi mogao sebe da vidi, da se ubedi da se sve to zaista dešava sa njim.

On je beskrajno nepoverljiv prema darovima života koji ga ob¬manjuje obećanjima koja ne ispunjava; ali on je nepoverljiv i prema samom sebi, kao oruđu tog života. Njemu treba velika reč i veliki pokret, treba mu život kao u operi, da bi mogao da se osvedoči da se zaista našao u životu. U maksimalno mogućoj van-subjektivnosti svog stilizovano-uopštenog života, on je izvan dolične doživljajne sposobnosti, ali on je na zahtev te sposobnosti osuđen samim imperativom egzistencije koji tu, svejedno, još uvek traje. Odbijajući tragediju on ipak ne može da je odbije onako kako ne može da odbije osećajnost, koja je bitno-tragična, jer je bitno ne-razumna i jer je uvek izraz čistog dejstva sukoba između mogućeg i nemogućeg, sukoba tim divljijeg što je jače nemirenje sa idejom o mogućem. Osećajnost, koja progovara svom snagom upravo u času pune svesti o nemogućem, i u nemirenju sa tom svešću, u potpunoj neusaglašenosti sa njom (najdublja osećajnost je u najdubljem raskoraku sa svešću: njena dubina srazmema je veličini ovoga raskoraka; nema velike osećajnosti u velikoj usaglašenosti sa svešću), on hoće, protivrečno samoj njenoj prirodi, da pomiri sa svojom naivno-realističkom trezvenošću kao „filosofskim“ stavom mirenja. (Uostalom, i sam pojam „filosofskog stava“ za njega je istovetan pojmu smirivanja razumevanjem: filosof, u njegovoj mašti, prihvatljiv je isključivo kao kontemplativnošću od nemira spašen bog u čovečanskom obliku.) On bi da razumno oseća, jer: 1) hoće razum jer neće tragičnost, i 2) mora da oseća po moranju same bitno-tragične (bitno osećajne) egzistencije. On bi hteo (i u tome je jedan od najbe-smislenijih, ali tim upornijih, njegovih pokušaja) da prevaziđe rascep antičke, grčke tragedije, rascep koji tu tragediju deli na junake, učesnike života, i horsku svest koja tumačeći njihovu sudbinu ostaje izvan tragedije; on bi da postigne ono što tragedija nije mogla: da pomiri i hor i junake, doživljaj i pribranost duha njegovog tumačenja. On bi hteo nekog apsurdnog horskog junaka. Čitav svet palanke ili, tačnije, duh koji pokušava da se otelotvori tim svetom, da se tako proizvede „stvarnim“ duhom, da se dakle ,,po-stvarenjem“ spase od večite problematičnosti duha s kojom se „trezvenost“ palanačko-ćiftinske filosofije ne može da pomiri; čitav taj duh upravo je u ovom pokušaju „is-pravke“ tragedije u pravcu neke tragedije koja bi i bila i ne bi bila tragična, u pravcu neke ne-tragične tragedije. Ukoliko je veći njegov zazor od osećajnosti (zazor kojim zazire njegov trezvenjački duh), uto¬liko je veći zazor od doživljaja, i utoliko za ovaj duh događaj uzima sve više mesto doživljaja, tim pre što on želi sebe da vidi (kako oseća). Ovo pretvaranje doživljaja u događaj, svega duboko-unutrašnje-eg-zistencijalnog u slikovno-predstavljačku stranu stvari jeste jemstvo tea-tralnosti, bitno sentimentalističke, ali je, u suštini, jedinstven način objektivacije doživljaja, njegovoga postvarivanja koje nije, u osnovi, drugo nego njegovo uništavanje. Preobražavanje doživljaja u događaj jeste preobražavanje iracionalnosti u racionalne forme. To je jedinstveni, nedvosmisleni način racionalizovanja, ali način na koji pre svega treba da se prevari tragičnost egzistencije i, ukoliko je egzistencija zaista tragična (jer nad-razumska pa i protiv-razumska) u svojoj total-nosti, da se takođe prevari i sama egzistencija. Ovo alhemičarstvo ko¬jim se doživljaj pretvara u događaj takođe je način da se prilika za sukob sa samim sobom (duha u duhu), koja je uvek zajamčena samom osećajnošću (kao sukobom sa razumnim), pretvori u priliku za sukob sa drugim ili, određenije, da se metafizički nemir, koji bi odveo svesti o apsolutnoj nemogućnosti, lokalizuje „istorijski“, njegovim pretvaranjem u pseudo-istorijski nemir. (Pseudo-istorijski, zbog toga što istorijski nemir lišen opšteg egzistencijalnog nemira jeste moguć samo kao takav: on je privid istorije, i istorijske svesti, a ne sama istorija i ne sama ta svest.) Možda i silna radoznalost za tuđi život, ona koja bi, ver-nije iskustvenoj viziji duha palanke, mogla da se nazove pjgko-plotov-skim pogledom (pogledom koji uvek ide preko tuđeg plota), dolazi delimično i od ove potrebe za izbegavanjem sukoba sa samim sobom. Nagon koji se tu javlja jeste nagon za priču „koja se još nije čula“, za tajnu koja je osvetljena i objavljena; ako se tu zadovoljava opšte načelo duha palanke (ali, ovde, zaista i samoga sveta palanke), koje je načelo javnosti, načelo dnevne svetlosti koja reflektorski nepodmitljivo pada na svaku tajnu, uništavajući je, ovo zadovoljavanje načela javnosti nije, (nikako, u sukobu sa potrebom da se iz mogućeg ličnog sukoba sa samim sobom izađe u „istoriju“ kao sukob sa drugim: načelo javnosti u neposrednoj je vezi sa ovim odbijanjem tragedije i njenog osnovnog nemira kao metafizičkog. Upravo zadovoljenjem ovoga načela „vara se“ metafizička savest, izbegava se izazov nemira koji po¬stavlja pitanje o suštastvenoj svrsi i suštastvenom smislu svega.

Priča radi priče, bez dubljeg smisla, prihvata se upravo u toj potrebi da se iscrpi potreba za doživljajem, ali da se i sam doživljaj svođenjem na događaj (u kome učestvuju drugi), učini što manje opasnim. Kao horista iz antičke tragedije, on daje tragediju i egzistenciju za tumačenje, ali koje se ovde, izvan tragedije, pretvara u brbljanje; on veruje, svojim anti-tragičkim nagonom, da je tragedija za lude, za one koji se da¬ju prevariti. On „čvrsto“ stoji na svome tlu, i ne da se prevariti. Utoliko više on veruje, međutim, da je vrhovno načelo svuda: u odnosima čoveka i čoveka, ali i u odnosima čoveka i same egzistencije (samog njenog bića), načelo prevare. Uvek je reč samo o tome ko će koga prevariti, pa i u ovome potonjem odnosu, u odnosu čoveka prema samoj egzistenciji. Mi smo u nekakvoj situaciji nadmudrivanja i naganjanja sa egzistencijom, a ne samo jedan sa drugim; egzistencija pokušava, na sve načine, a pre svega svojom tragedijom, da nas prevari. Ona nam neprestano stavlja zamke, u svemu: u ljubavi, u željama, u snovima. Naše je da (kad su tu već, kao „dati“: ljubav, želje, snovi) prihva-timo ova iskušenja, ali s krajnjom mudrošću. Ako je egzistencijalno, dakle, tako, da se mora biti u ovom svetu takvom kakav jeste, i u ovom duhu takvom kakav jeste, beskrajno sklonom iluziji, uvek sposobnom da se olako zanese, „zaboravi“ i tako sebe odvede stradanju pa i samoj katastrofi, postoji i mudrost kojom se na ta iskušenja može u određenom času odgovoriti. U van-subjektivnosti, subjekt je ovde u osećanju van-nužnosti. Ma koliko njegovo osećanje završenosti, pa tako i strogog determinizma sveta bilo jako, pa time i njegovo verovanje u nužnost reda i poretka ne samo u svetu već i u svakom, čak i najbeznačajnijem, njegovom ispoljavanju, sama njegova van-subjektiv-nost (koju, sa svoje strane, pre svega određuje upravo ovaj strogi determinizam) upućuje ga na osećanje ne-nužnosti njegovog stava. Nužnost, dakle, koju mu šalje njegov strogo determinisan svet, kao da se razbija upravo u onome što je čini, u toj apsolutnoj determinisanosti, jer ta determinisanost, koja je gotovo apriorna forma svakog stava palanačke svesti kao svesti zatvorenog sveta, i „čini“ (ili jemči) njegovu van-subjektivnost, tu prvenstveno ne-tvoračku i netragičnu van-subjek-tivnost. Ja jesam samo na jedan određeni način jednog strogo određe¬nog sveta, pa dakle ja nisam, odnosno svaki moj način nije moj, pa sa¬mim tim za mene nije ni nužan. U ovom stavu o nužnosti determinizam duha palanke bitno protivreči samom sebi; načelo proizvoljnosti, kao izraz ove ne-nužnosti (kao protivrečnog izraza i protiv-rečne projekcije apsolutnog determinizma), uspostavlja se neizbežno, a samom tim i načelo zamenljivosti: ako ne može da bude stvarne promene (svet je gotov, završen, jednom zauvek predodređen voljom koja je poricanje naše volje), onda je moguća svaka pramena, odnosno moguća je zamenljivost svakoga stava samim tim što je taj stav skroz prividan jer je nebitan. Svet je svet privida, i on je to utoliko više ukoliko je više jedan strogo-zatvoreni svet u kome strah od tragedije vodi zatvaranju ali i verovanju u prevaru kao osnovno načelo. Privid je, sam po sebi, prevara jer nije stvarnost. On je zamenljiv. Život je, zbog toga, i jedan film prividnih stavova i prividnih osećanja prividnog subjekta. Prividan po vantragičnom subjektu, on je nužno veštački, i utoliko više veštački ukoliko je manje tragičan. On je jedan glumački život, s maskama ali iza kojih nema pravog lica. Tragedija do koje tu, u odbijanju tragedije, dolazi duh palanke, jeste tragedija van-tragičnosti ili tragedija nestvamosti, tragedija praznine do koje se stiže u ime „trezvenosti“ koja hoće da zna šta je stvarno a šta iluzorno i koja, odbijajući iluziju i sa njome tragediju, a u ime stvarnosti, pronalazi ovu pro¬izvoljnost veštačkog života kao samog prividnog (jer ne-tragičnog) života. Život se, u ime stvarnog (oslobođenog od zablude i iluzija), ap-strahuje time što ovako postaje jedan „život“ maski bez lica, život koji se pokušava ne samo da iz-glumi već, na neki način, da se do-glu-mi, da se glumom, izabranim stavom, prevari u samom svom biću i da se natera da bude onakav kakvim se hoće da on bude.

Majstor ove protivtragičnosti, duh palanke je majstor ove prividnosti života. Prevara koju on namenjuje životu vraća se njemu samom: prevareni život je njegov život, on sam, a prevara je jemstvo osećanja ugroženosti i opljačkanosti koje je osnovno osećanje duha pa¬lanke. Time se krug motiva žrtve zatvara, motiva čija je prvi tvorac istorija koja je žrtvovala svet palanke svom daljem razvoju, i time nagon-sko-odbrambena sklonost ovog duha da oseća sebe kao tuđu žrtvu dobija novi podsticaj, ovog puta mržnjom. Mržnja, koja ga ovde sačekuje, uistinu je neizbežna: van-doživljajno-dogadajan i događajno-van-subjektivan jer van-subjektivno ne-tvorački, uravnotežen po merama ravnoteže da-toga stila koji ga spašava time što ga poništava, obećavajući mu „sigurnost“ mrtvaca, on je ovde između naloga za netragičnošću („trezve-nošću“) i otkrića sopstvene prevarenosti odnosno prividnosti ne-stvamog, veštačkog jer ne-subjektivnog (ne-nužnog) života. Prividnost, međutim, ne može da mu se javi u „čistom“ stanju, onako kako on ne može da dođe u sukob sa samim sobom: odbijanje ovog sukoba, koji je na svoj način njegovo prizivanje jer je prizivanje prividno-sti egzistencije odbijanjem njene tragičnosti, ovde je upravo odbijanje same prividnosti, odnosno pune svesti o njoj, svesti koja bi značila po-svećivanje ovoga duha palanke u sebe samog i, time, vraćanje tragediji. Mržnja, kojom se ispunjava ovde duh palanke kao duh prividne egzistencije, odvraća se od ovoga duha njenom eksteriorizacijom, ona se „prevazilazi“ njenom neprestanom objektivacijom u svet. Najčešće, ova objektivacija ne prelazi okvire drugih subjekata-objekata, koji se optužuju kao vinovnici zla na jedan izrazito pamfletski način koji je izvanredno svojstven duhu palanke, duhu polemičko-pamfletsko i utoliko više ukoliko je manje tragičan, manje samo-analitičan i manje filosofski.

(R. Konstantinović: Filozofija palanke)

Ka filozofiji