Peter Handke: žalost Nobelove nagrade

Povezani članci

• Dževad Karahasan: Okruženi smo ljudima koji već znaju odgovore
• Promocija zbirke priča o pomirenju
• Međunarodni poetski susreti “Slovo Makovo”
• Božica Jelušić: PJESMA O KRAJU SVIJETA
• Bh. umjetnici Mayi Sar nagrada Evropske asocijacije za borbu protiv raka grlića materice
• Izložba crteža Mice Todorović „Smicalice“ u Umjetničkoj galeriji BiH

Handkeova izjava o sreći Srba na vest o nagradi briše sve Srbe koji ne odgovaraju njegovom miloševićevskom imaginariju. Oni drugi za njega uopšte ne postoje

Piše: Svetlana Slapšak- Peščanik.net

Nikada nisam volela Handkeovu književnost, zato me dodela Nobelove nagrade nije nimalo potresla. Posle Nobelove nagrade Bobu Dilenu i Dilenove reakcije na nagradu, pa godine pauze zbog seksualnog skandala unutar Nobelove institucije, uslovi za nepotresanje su sve trajniji. Nagrada Olgi Tokarčuk je nešto veselija priča: nju ću bar nastaviti da čitam.

Handkeova književna karijera i intelektualno nazadovanje prelomili su se na neutaživoj strasti da raspad Jugoslavije iskoristi za uspon prema slavi – onakvoj kakvu su već zgrabili francuski autori Handkeove generacije – Bernar Anri Levi, koji je izabrao Bosnu, i Alen Finkilkrot, koji je izabrao Hrvatsku: Handkeu je ostala Srbija. Političke greške i etičke brljotine pisaca nisu najvažnije za njihovo književno delo. Greh meni i drugima na dušu, bili smo spremni da na osnovu razdvojenosti dela i pisca branimo disidente kad im se delo lomilo o glavu. Rat u Jugoslaviji je bar tu uveo neki red: da, pisac je odgovoran za svoje delo i da, reči ubijaju. Važi i za Handkea.

Možda ništa od toga nije važno, no meni jeste. Ono što ostaje važno i izvesno sasvim objektivno, jeste Handkeova izjava o sreći Srba na vest o nagradi. Tu se pojavljuje žalost, koja govori loše o Handkeovom razumevanju stvari i, neposredno, i o njegovoj književnosti. Handke jednim glupim potezom briše sve Srbe koji ne odgovaraju njegovom miloševićevskom imaginariju. Oni drugi za njega uopšte ne postoje. Iz toga čitam nadutost kolonizatora, samozvanog sveca malog naroda, koji se eto suprotstavlja velikim silama i brani malog zločinca i njegove pomagače, sve zločince pod njegovim krilom. Da je očito reč o ozbiljnom nedostatku pameti, svedoči i Handkeovo hvaljenje „hrabrosti” švedske akademije, koja ga je, eto, ipak izabrala.

Videti od srpskog naroda samo Miloševićev svet i ne primećivati ništa drugo diskvalifikuje Handkea kao pisca i intelektualca. Tu nema reči o idejama ili političkim simpatijama, već o ozbiljnom nedostatku opservacije, znanja, osećajnosti, impulsa da se više vole potlačeni i žrtve od tirana i nasilnika: ukratko, književnih kapaciteta koji su danas važni za pisce i važni u onome što pišu. Handke je ozbiljno uvredio Srbiju, moglo bi se reći sa malo više patetične intonacije, jer nije primećivao ništa sem brutalnog lica vlasti, i to je izjednačio sa narodom. Biti kritičan mora biti odlika onoga ko oseti potrebu za zaljubljivanjem u kolektiv, posebno etnički kolektiv.

I, šta je Olgi Tokarčuk bilo potrebno da hvali Handkea?