ONAJ DAN KAD NIJE SVANLO

Povezani članci

• Otvaranje grupne izložbe radova članova Udruženja likovnih umjetnika „Format“
• Božica Jelušić: O NEDODIRLJIVOSTI
• Mostarski književnici pokreću portal za književnost i kulturu – Strane.ba
• “Svijet priča”
• Darko Cvijetić: U soliterima su bukvalno susjedi napadali susjede
• Kraj sezone u eMTeeM-u 1974

Prošla već dvajst i neka,
(o tom se nekak zašutlo)
kad nas poćeralo ono zlo
i kud koji – mili moji, zaputlo.

Ko je kriv, jeb ga, zamutlo se.
Sam svoju istinu nos!
(a i ona krivuda, ko staza,
zavisno kos i štos).

Baš marvu sam kreno rant,
kad, sunce ti žarko, nešt grunu…
(prvo treflo bunar i krušnu)
ja bacjo one misirače…
već uvatlo stog i komušnu.

A ja ti bio ko ćitaba,
mene nis mogo mašt…
i kad reklo da neđe kreću,
nisam, buraz, pito ni zašt,
a nisam znao ni đe ću.

Sad s počeli i one štos šutli
za neku ljevču krivt…
a gura se, jebga, štaćmo,
mora se, nekak živst…

Pa ć ovi dana i ja
pomolt se i zapalt svjeću
za sve štos nekuda ošli,
al nikad za nečju nesreću.

Ta slika mi pred očma vazdan…
kad se ko počelo dant…
a kob znao, buraz, da će sve stat
i da nikad neće svant.