ENG
Odgovor Boška Puletića na tekst “Odron ili vijeđanje Bore Stankovića” Gradimira Gojera
Autor/ica 👤Бошко Пулетић
Povezani članci
За Господина Градимира Гојера:
Поштовани,
са занимањем сам прочитао Ваш “одрон и посрнуће” и био сам убеђен да је аутор овог надобудног (у покушају духовитог) текста неки новокомпоновани млади јуноша едукован у Будимпешти на скраћеним курсевима невладиних организација. Наравно да се на овакав ниво и аргументацију не бих ни обазирао, нити се бавио даље овако склепаном пашквилом, да нисам уочио да су “одрон и посрнуће” ауторизовани. Преко пола века сам у овом послу али ми Ваше име није зазвучало познато (живели смо некада у заједничкој држави са преко двадесет милиона становника, па је на неки начин било и нормално да се сви баш и не познајемо), али захваљујући Гуглу, сада сам упознат са Вашим именом и делом. Имате биографију друштвено-политичког радника и функционера за свако поштовање, а видим да сте се местимично бавили и театром, режијом и позоришном критиком. Сасвим је легитимно да Вам се нека представа не допадне, или чак да осећате овакав одијум према ономе што сте мислили да сте видели, па ни на ТО, заиста, не бих реаговао. Али, прочитао сам годину Вашег рођења и схватио да сте и Ви у “трећем добу” (мени је 72) и ово је заиста ЈЕДИНИ разлог што Вам се на овај начин обраћам. Наравно да и у “трећем добу”, имамо сва горе поменута права сем једног: просто је непристојно да у нашем добу будемо оволико неинформисани! У Вашем тексту, који је саставни део овог писма, подвукао сам места на којима сте, спортски речено, направили “грешку у корацима”. На наслов “Одрон или вријеђање…” немам никакву примедбу, подразумевајући да Ви мислите на представу коју сте гледали, а ја на оно што сте Ви написали. Вашу бригу за дело великог Боре Станковића апсолутно уважавам и разумем. На пример, ја сам велики заљубљеник дела Мирослава Крлеже и сматрам га својим писцем, иако знам да његово дело припада, пре свега, хрватском народу!
Bora Stanković “Koštana“, režija Velimir Mitrović, Pozorište Slavija, Beograd
Bora Stanković, klasik srpske književnosti ovo nije zaslužio!
Jer, to što su redatelj Velimir Mitrović i ansambl predstave Koštana napravili je više nego promašaj u čisto teatarskom smislu, a totalni artistički odron u smislu repertoarno-interpretativnog odnosa prema djelu Borisava Stankovića…
Adaptacija Stankovićevog teksta je do te mjere s jedne strane simplificirana a s druge, pak, strane fragmentirane sadržajne cjeline su povezane dramaturški toliko neobavezno da onaj tko nije čitao Stankovićevu dramu integralno teško da može pratiti, tek i samo, sadržaj…
Као што видите нећу реаговати на Ваш утисак или став, али хоћу на оно на шта се позивате. “Симплифицирано или фрагментарно”? Видим да нисте могли да се одлучите са које стране да кренете, па да Вам помогнем – адаптација је направљена по принципу фрагментарне драматургије! (без уласка у Вашу оцену како је то урађено).
Početak predstave sa naivističkim puštanjem dimova pokazao je zbrdazdolisano sklepanu scenografiju, ustvari neku amaterski postavljenu dekoraciju, potpuno neprofesionalno postavljen okvir za inscenaciju…
Ово није “грешка у корацима”, Градимире, него нешто најтужније и најружније што сте написали у “Одрону…”! Да сте погледали листинг представе, видели би да је сценограф ове представе једно од највећих имена не само у Србији, већ много шире и да је у поседу више међународних, савезних и републучких награда него што Ви имате година живота. (Нећу помињати ни његово, нити и једно друго име, од чијег помињања Ви већ нисте успели да се уздржите)
To je, nažalost, bio samo uvodni akord u scensko događanje u jednoj ravnini bez ikakvih dubinski razigravanih mizanscena,
Пола века сам у театру, а први пут се срећем са термином “дубински разиграван мизансцен”; нејасно је шта је писац хтео да каже, осим намере “да опсени простоту”, што би рекао велики Стерија.
Nešto što liči na takozvanu tursku režiju (glumci postavljeni na jednoj crti sa klasičnim deklamatorskim zadacima)
У старим позориштима постојала је на средини сасвим напред рупа заклоњена од погледа публике, најчешће обликом шкољке у којој је седео “шаптач” и добацивао глумцима текст. У слабим изведбама глумци би око те шкољке формирали полукруг, “илити” полумесец, те је то разлог што су такве поставке називане у позоришном сленгу “турска режија”. Значи не “црта”, него полукруг, или полумесец, Градимире!
Sa relativno korektnim govorom stankovićevsko-vranjanskih stilema…
Опет изостао поглед на листинг… Лектор ове представе је дупли доктор лингвистике, те дугогодишњи професор и декан на Факултету драмских уметности у Београду, са “релативно коректним говором… стилема”, црни Градимире?
Predstava je urađena bez iole ozbiljnijeg redateljskog odnosa prema tekstu, sa nizom proizvoljnih i u smislu scenske artikulacije nedosljednih rješenja i opće pozornišne šlampavosti.
Редатељ ове представе је Ваша генерација, те је тешко да Ви баш не знате, да је добитник Стеријине награде, два Златна ћурана и двадесетак других значајних позоришних награда. Потписао је више режија него што, опет и Ви и ја заједно,имамо година живота.
Sve je, manje-više ličilo na loš recital sa povremenim pjevačkim partijama solo a capella i solo sa plejbek pozadinama… Mizanscen skučen i gotovo nepostojeći…
Али сигурно није “турски”, јер ова камерна прадстава има само четири глумца, па ако их замислите као тачке на сцени,они могу формирати једино разнокраки четвороугао. Математика је егзактна наука, Градимире!
Glumci Boško Puletić, Vesna Paštrović, Lepomir Ivković i Marko Marković neuvjerljivi, na momente patetični do mjere koja se na profesionalnoj sceni jednostavno ne može podnijeti…
Упркос Вашој оцени да је “неуверљива и шлампава”, за две године представа је одиграна 51 пут што је за репертоарско позориште огроман број, а и даље спада у најгледанију представу Позоришта “Славија”! Представу је видело преко 10.000 гледалаца, неки су је гледали и више пута, међу њима су познати театролози, професори, редитељи, колеге глумци… али са оваквим ,,Вашим погледом,, у виду “одрона и посрнућа”, срећемо се први пут! Наравно да се и овој представи може наћи много мана и да би сигурно могла бити и боља, али као што сигурно знате, свака добра представа има много мана, а лоша само једну – НЕ ваља!
Али за крај, ево једно сасвим реторичко питање:
Можете ли замислити, или знате ли да се можда десило, да локални позоришни критичар из Ниша (знате да и тамо постоји веома добро позориште, што би био еквивалент, рецимо Тузли, где такође постоји добро позориште); да, дакле, тај локални критичар из Ниша оде у Загреб, гледа неку представу, на пример дело Мирослава Крлеже, а онда на повратку, напише “Одрон или вријеђање” и крене да брани великог Мирослава Крлежу од хрватских глумаца? Ја то не могу да замислим! А Ви?
Sve moje simpatije za teatar Batrića Žarkovića pale su ovom predstavom na bukvalnu ništicu… Čak i niže od ništice. Slaboj predstavi ne doprinosi niti jedan element njene slabašne konstitucije. Nedopustiv odron i posrnuće teatra Slavija…
На даље, нећу више коментарисати Ваш текст, јер је горе наведено исувише персоналано.
Да се вратимо почетној теми: Вашим и мојим годинама. Ако у позним годинама не успемо да сачувамо у себи лепоту и потребу за лепотом, онда смо узалуд протраћили време у театру. Споља старимо, ћелавимо и дебљамо се, али је наше оправдање пред трајањем та потреба за лепотом. Морамо се бар трудити да старимо као вино, а не као ципеле. Иначе нам остаје да личимо на ,,шлампавост,, како би Ви рекли, или “разгажено”, на шта мени личи Ваш “одрон и посрнуће” и ништа мање мој одговор на њега.
Autor/ica 👤Бошко Пулетић
