ENG
Nagrada u čast Ahmaduline
Autor/ica
Povezani članci
Nova rusko-italijanska književna nagrada “Bela” dodeljivaće se mladim pesnicima iz Rusije i Italije od 18 do 35 godina, u znak sećanja na veliku pesnikinju Belu Ahmadulinu.
Nagrada je ustanovljena na inicijativu Društva prijatelja Tarusa, uz podršku Federalne agencije za štampu i masovne komunikacije, italijanske asocijacije “Upoznajmo Evroaziju” i časopisa “Inostrana literatura”.
Dodeljivaće se samo za jednu pesmu, a predviđeno je da bude nominovan podjednak broj ruskih i italijanskih mladih pesnika.
Cilj utemeljenja te nagrade je “čuvanje sećanja na jednog od najistaknutijih pesnika 20. veka”, kao i “učešće u formiranju visokog umetničkog ukusa mladih ruskih i italijanskih pesnika”. A za taj “ukus” biće odgvoran žiri u koji su ušli suprug Bele Ahmaduline Boris Meserer, Natalija Ivanova, Mihail Ajzenberg, Maksim Amelin, Andrej Arjev, direktor Italijanskog instituta u Moskvi Adrian del Aste…
Osim pesničke, biće dodeljivane i nagrada za najbolje istraživanje ili esej o savremenoj poeziji, a organizatori su posebno predočili da to ne mora biti isključivo istraživanje o poeziji Bele Ahmaduline.
Nominaciju mogu da predlažu književni časopisi, izdavači, periodična izdanja.
Sudeći prema pričama sa putovanja, broju izdanja i nagrada, Belu Ahmadulinu su u Italiji i voleli i izdavali.
Prilikom promocije nagrade istaknuta je i njena pesma “Rodoslovlje”, u kojoj poetesa govori o svojim italijanskim korenima. Zbog čega će nagrada biti dodeljivana pesnicima do 35 godina nije objašnjeno, ali je moguće pretpostaviti da se time ističe večna mladost poezije Bele Ahmaduline.
Boris Meserer radi na spomeniku Beli Ahmadulinoj koji će biti podignut u Tarusu. Taj spomenik će biti simbol nagrade.
Bela Ahmadulina preminula je krajem 2010. godine, a ispratile su je brojne kolege, prijatelji i poštovaoci.
Rođena 10. aprila 1937. u Moskvi, pisala je stihove još u detinjstvu, a bavila se i novinarstvom, pisala kritiku…
Učestvovala je u pokretanju samizdatskih časopisa “Sintaksis” i “Metropol” i objavljivala u njima, a ustajala je i u zaštitu protivnika sovjetskog režima – Andreja Saharova, Lava Kopelejova, Georgija Vladimova, Vladinira Vojnoviča… Još u studentskim danima odbila je da se pridruži hajci koja je vođena protiv Pasternaka povodom njegovog romana “Doktor Živago”, koji mu je doneo slavu u instranstvu i Nobelovu nagradu, ali i velike neprijatnosti u domovini.
Njene izjave u zaštitu Pasternaka publikovane su na strancama “Njujork tajmsa”, a prenosile su ih Radio “Sloboda” i “Glas Amerike”.
Sa Andrejem Voznesenskim, Jevgenijem Jevtušenkom i Robertom Roždestvenskim, smatrana je “pesnikom estrade”, a Brodski ju je nazvao “nesumnjivom naslednicom ljermontovsko-pasternakovske linije u ruskoj poziji”.
Prva knjiga “Struna” štampana joj je 1962. godine, a ukupno je objavljeno njenih deset pesničkih zbirki u ŠSR-u (1962-1988). U emigrantskoj izdavačkoj kući “Posev” u Frankfurtu 1968. godine izašla joj je zbirka “Drhtavica”. U postsovjetskoj Rusiji izašlo je 15 zbirki pesama i sabrana dela u tri toma.
Ahmadulina je 1977. godine izabrana za počasnog člana Američke akademije umetnosti i književnosti.
Časopis “Književna Gruzije” objavljivao je njene stihove u vreme kada je iz ideloloških razloga u Rusiji to bilo zabranjeno.
Iz njenog pera izašlo je više eseja o poznatim ruskim književnim stvraocima, pre svega o pesnikinjama Ani Ahmatovoj i Marini Cvetajevoj, zatim o Vladimiru Visockom, Vladiniru Nabokovu,Venediktu Jerofejevu…
Ahmadulina je bila laureatkinja Državne nagrade SSSR-a (1989, Puškinove nagrade (1994), nagrade “Trijumf” (1994), kao i Predsedničke nagrade (1998).
Autor/ica
