MOJ MAŠIN, RADIN MAŠIN, BRE

Povezani članci

• Sedmica njemačkog filma u Mostaru
• EUROPA NAM TADA NIJE BILA DALEKO!
• TEORIJA ZAVJERE
• Tolerancija netolerancije u kulturi komemoracije
• Plesna predstava o složenim partnerskim odnosima na sceni HNK Mostar
• Elvedin Nezirović: Oči Amy Winehouse

(FROM the village of Viljuša near Čačak City, Serbia
TO Moscow, Russia
– VIA Belgrade and Eastern Europe)

Piše: Olga Lalić-Krowicka

Nekih mesec i po dana pre 97. godišnjice Oktobarske revolucije krenuo sam sa Ladom po moju Zastavu koju sam menjao sa rođom Volodomirom iz Moskve. Desilo se to uoči 57. godišnjice Oktobarske revolucije, kada mi se pokvario akumulator u autu, i to baš pre povratka za Viljušu. Tada mi je dobri rođo posudio svoju Ladu i rek’o poluruskim i polusrpskim, ups, tada polusrpsko-hrvatskim i poluruskim: Čoveče, kagda pridješ pridješ i vratiš minja moju Ladu, a more bre da budjet da ja pridjet kod tibja. Prođe već 40 godišnjica vezanih za Oktobarsku revoluciju, a niti sam je otiš’o kod rođe, a niti je on doš’o do mene. Vrlo zabrinut zbog njegovog zdravstvenog stanja, ali i znatiželjan šta se desilo sa mojom Zastavom, odlučih da opet otputujem u Moskvu. Zahvaljujući tome što je rođina Lada bila u dobrom stanju, pomislih da je još uvek izvrsna za duga putovanja.

U autu sam imao stari radio i nekoliko, isto starih, kazeta. Zaseo sam u Volodomirovu Ladu i uz dugo pevanje do Čačka, gdje mi je pre ulaska u grad pukla guma, slušao sam neprestano muziku. Kad sam čuo da mi je pukla guma osetio sam u autu pravi šumadijski rock’n’roll / to je život moj i tvoj /oj, Moravo, oj. Brzo sam rešio taj problem, i opet su gume počele da škripe bluz kilometara, jer ovo je žestoka mašina, a do Beograda je vrlo blizu. Brzo uđoh u Beograd, parkirah i skočih na kratko u Knez Mihailovu da kupim ćevape. Sedoh, pojedoh, krenuh … Prođoh potom Beograd, kao i ostala mesta, i skrenuh napokon za Evropsku Uniju preko graničnog prelaza Jaša Tomić – Foeni. Htio sam da u Rusiju putujem preko Mađarske, Slovačke, Poljske i Ukrajine, ali sam se predomislio, jer u Poljskoj, blizu Rusije puklo bi mi srce od bola – da samo znate Kakvu sam tamo/ ženu ostavljao, isukrste/ i kakva je mene ostavljala na sjeveru/ pijući neko nerazgovjetno/ piće svog naroda/ daleko, daleko, kao u snovima.

Dok sam tako putovao rumunjskim cestama setih se jedne cure iz Temišvara koja je bila zaljubljena u mene. Čak je htela da se uda za mene i dođe živeti u Viljušu, ali ja sam već tada hod’o godinu dana sa mojom Verom. Rumunija je bila u ono vreme članica Istočnog bloka, tako da se Ekatherina udala za nekog Ionela iz Satu Mare kroz koji sam upravo proš’o rođinom Ladom. Mislio sam da pokucam na Ekatherinina vrata, pa da svratim kratko na kafu i da malo pročavrljamo, ali setih se svog sina Costela, kao i toga da me može pretući pendrekom, jer nisam plaćao redovito alimentaciju. Zbog moje bezbednosti bolje je da produžim dalje.

Nakon izlaska iz Evropske Unije, u Ukrajini, preko Beregova, upitao sam ukrajinskog carinika da li se kroz Harkov-Gomelj-Lenjingrad još uvek može proći, jer moguće je da bi mi bio lepši put. Odgovorio je da mi ideja nije baš sjajna, jer je puno dalje ako bih išao kroz Sankt Peterburg za Moskvu, a što se tiče Harkova, oni u njemu ratuju. Rekoh mu: pa ratujte, i mi smo ratovali, šta se može. A on meni opet na to: idite preko Lavova. Zahvalio sam što me uputio u dobrom smeru, ali priznajem čoveku kako mi je GPS ostao kod kuće i da nije njega ne bih mogao pogoditi put, a karta koju još uvijek koristim malo mi se isparala kroz zadnjih 40 godina.

Ali zato me pogodio pogled jedne Ukrajinke na parkiralištu blizu centra grada. Vidi, đavola, pomislih u sebi, čim me ugledala odmah mi je zapevala Bobo, Bobo, Bobo, Bobo /Bobo, Bobo, Bobo, Bobo / skupio bi te platio / ko te nije probo. Mislim si, otkud ona zna da sam ja Bobo i da imam staru kazetu još iz 1985. godine, a vidim da ona mora da je negde 1989. godište ili možda čak 1991. E, u tome momentu se setih da sam na polici u autu ostavio tablicu sa svojim imenom koju sam kupio kod Kineza, kada sam prolazio zadnji put kroz Zemun. Usput pomislih da mogli bismo mi malo Na zadnjem sjedištu moga auta, ali opet razmišljam da je prije toga upitam gdje je čula pjesmu Bobo, Bobo, možda me već videla negde ranije, na primer na Breninom koncertu u beogradskoj Areni 2011. godine. S obzirom na to što Izgledala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze, upitah sebe: Kud bi’ s tobom osim u teatar za šetanje / visoka ti peta za plesanje / haljina ti smeta / pusti, pusti modu … Rekoh opet na kraju sebi polušapatom: Ma, Bobo lepo ti produži dalje, jer ne može to tako.

Izađoh iz Lavova i krenuh za Minsk. Putovao sam dobrim cestama i bio više nego zadovoljan. Prestizao sam i brza i spora kola. Život je jurnjava, a ne more, moram proturečiti Balaševiću. U Minsku sam sreo jednu Aleksandru koja je verovatno studirala političke nauke. Sreli smo se u kafiću pored benzinske pumpe. Jednostavno rečeno, zbog nedostatka goriva u rezervoaru skrenuo sam sa autoceste da ulijem benzin u moj mašin i usput navratio u kafić. Odmah ona meni nešto hoće rock a ja jok / volim samo Čačak/ (…) / mani rock, može cmok/ ako igraš Čačak. Aleksandra je bila otmena devojka i imala je Duge noge za igranje / vitko telo za gledanje / belo grlo za pevanje / samo oči za plakanje. A joj, oj, plakala je Aleksandra za mnom odmah čim sam seo onako šmekerski u svoju crvenu Ladu, naturio ćale na oči i otputovao brže od BMW-a za Moskvu.

Hvala Bogu što sam mogao preći belorusko-rusku granicu kuda me je bila volja. Mislio sam da skrenem dolje za Kursk, pa da bolje upoznam taj grad, ali opet rekoh sebi: pičim pičim pičiću i za Moskvu brže stićiću. Odoh tako za Moskvu pun nadežde da je rođo još uvek živ, kao i njegova žena, tj. moja bivša Rada, sa kojom sam se zamenio sa rođom, onda kada i sa Zastavom. Putujući ruskim autoputevima brže od BMW-a imao sam malu koliziju. Udario sam slučajno u crnu Cobru Daytona koju je vozila jedna Engleskinja. Samantha se valjda zvala. A joj, prava Dama iz Londona, samo što se, spasi me Bože, previše bunila, ne samo zbog malog sudara, već i stoga što sam joj namignuo okom. Svojim okom – okom sokolovim. Otišli smo na rusku miliciju, a prije toga Cobru Daytona sam pričvrstio lancima za Volodomirovu Ladu, i tako sam šlepao Samanthu do stanice. Samantha je prošla nešto gore od mene, iako sam ja bio više kriv za slučaj. Ruski cajac je vidio u pasošima odmah da sam bre iz Srbije, a Samantha iz Londona, pa viknu on meni sa osmehom na licu: brat Serb! Zdrastvujte! Možeš brate putovati dalje, a vi Samantha morate platiti za prekršaj, vaš volan nije dobro prenešen na levicu, bolje bi vam bilo da niste to ni radili. Mislim u sebi sav sretan da nema veće braće od Rusa. I dadnu ti i Ladu, i ženu i još ne platiš uz sve to za prekršaj.

E, kad sam stigao u Moskvu u stan moga rođe, odmah sa praga ugledah svoju bivšu Radu. Od susreta naših pogleda sav sam zadrht’o, mislim, i ona također. Pitam je: Rado, pa gde je bre rođo, a ona meni na to odgovori da je umro uoči 90. godišnjice Oktobarske revolucije. A joj, suze mi krenuše na oči, pa je pitam dalje, a šta je sa Zastavom? Pa ja je vozim Bobane, kaže meni Rada sa osmehom punim sete. A imaš li decu? Imam, ali ne žive sa mnom, već su odrasla. Pa, zapevah ja njoj pun straha, hoće li pristati ili neće: Ajd’ idemo, Rado / ajd’ idemo, dušo / ajd’ idemo, bela Rado / dole do Morave. Pita ona mene čistim srpskim kojeg nije zaboravila kroz ove godine, a šta je bre sa tvojom Verom? Pa kažem da je umrla uoči 93. godišnjice Oktobarske revolucije. A sa decom? Isto su odrasla i otišla u beli svet, pa ne stanuju više sa mnom. Viknu meni, puna radosti, Rada: Ajd’ idemo! Nije votka rakija, moj Bobane. Koliko puta sam zapevala da moj pokojni Volodomir ne čuje: Bobane, vrati se… I tako smo otputovali, ja i moja Rada, našom Zastavom dole do Morave.

Jesam, i to mogu da tvrdim za sebe da sam iskren i pošten čovek, a isto tako mogu tvrditi da stvarno nema veće braće od Rusa, vrate ti nazad i ženu i auto. Sad, opet, mislim u sebi i čujem: Bekrija si cijelo selo viče, e, pa jesam, šta se koga tiče, dok mojoj beloj Radi opanci još uvek lepo stoje.

Napomena: u priči su citirani stihovi pjesama Lepe Brene, Rade Šerbedžije, Bijelog Dugmeta, Bajage i Instruktora, Seida Memića Vajte, Zdravka Čolića i Olivera Mandića.