Konji
Izdvajamo
- Moja dica nikad neće znat kako se napit studene vode iz bunara, kako je lipo sist u lad i iz didove bukare onako mokar i pun truda pokripit se sa dva deca domaćega vina šta ti vrati i boju i snagu u tilo. Moja dica nikada neće znat koliko se ljubavi krije u zemlji koja ti tu ljubav vrati plodom, koliko se ljubavi krije u zajedničkom radu i trudu, jerbo život nije pisma kako bi govorija moj dida i život triba odrobijat, život triba uzet ka miru, miru za bit trudan, miru za bit pošten i miru za bit čovik.
Povezani članci
- Nezavisni sindikat carinika Hrvatske: ‘Kadija te tuži, kadija ti sudi’
- Darko Cvijetić: HRVATSKOSRPSKI FAUN
- Veliki međunarodni skup o Rolandu Barthesu u Zagrebu
- Ante Pavelić i Radovan Karadžić na listi najbrutalnijih diktatora u posljednja dva vijeka!
- Gradimir Gojer, pjesnik ljudskog dostojanstva
- Neki novi Velež
Foto: reinrescue.com.au
Moj dida je ima dva konja i uvik je govorija da mu je jedan previše, da bi ona tri dolca omeđena suhozidom uzora i jedan, da za konje triba imat vrimena i da se konjima čovik triba posvetit, držat ih ka dicu.
Tako bi grinta i o svakom pazaru ja bi se boja da će jednoga prodat. Pošli bi dan prid Prvi maja na veliku feštu, on bi sveza kularinu i obuka najbolje šta je ima, a konje bi ostavija doma. Ja bi ka dite ti dan čeka u fermu jerbo san zna da ćemo nas dva umisto da se dignemo u zoru i podne dočekamo u polju, frajat i bit sa ljudima, da ću čekat svoj red na ringišpil i da ću dobit pravu plastičnu karabinku šta je ima John Wayne na metke.
Sa ljudima, kako je moj dida govorija o tin susretima u gostionici oli vinariji, on je priča o konjima, o polju i vinogradu, on je priča o balunu i falija mene, svog malog unuka kojeg uči životu, da jednon postane čovik, da jednon postane pravi radnik ka šta je i on.
U vrimenu je nestalo i mog dida i moja dva najlipša prijatelja mog ditinjstva, dva moja ata, jednoga šta je bija miran i dobroćudan i uvik san ga moga uzjahat bez straja i jednoga šta je bija divlje ćudi, šta bi grinta i prosvjedova kad bi mu dida stavija samar. Onoga šta ga niko nikad nije uzjaha, a potega bi uvik najviše, jer je onako crn, mrk i jakih nogu sav svoj bis šta nije slobodan iskalija na plugu, ka da nan prkosno želi reć – eto van, sve ću sam, sve ću van napravit, a onda me pustite na miru da tugujen šta nisan slobodan, divlji konj ka šta su mi bili didovi, nego san rob i sluga vama dvojici.
Baš taj crni konj, divlji konj kad bi ja ima fibru nije se da iz štale, tuka bi kopitima o vrata i čulo ga se do gori kako me traži. Oni krotki, šta bi se uvik mazija i tražija kocku cukra nikad ne bi ćutija da me nema, da mu falin, a ovi divlji bi osjetija da me boli.
Nestalo je u vrimenu i jednoga i drugoga, nestalo je u vrimenu i mog dobrog dida i našeg svita kakvog smo poznavali ja, nestalo je pazara i ljudi, gostione su sada kafići, a polja su u travi da se više i ne vide suhozidi koje smo radili ja i moj dida da se zna dokle je naše i dokle se smi. Nestalo je gumna i sarnača, nestalo je studene vode iz bunara od koje bi ti “utrnili” zubi, nestalo je mirisa štale i žulja sa ruku.
Nestalo je svega dobroga, starinskoga, ljudskoga i poštenoga, dica se više ne raduju ni ringišpilima ni malin plastičnin puškama, moja dica spavaju do podne i nikad neće znat kako je to dignit se prija zore, popit bilu kafu i dočekat sunce uz dva konja, jednoga šta te gurka da mu daš kocku šećera i drugoga šta te ne jebe pet posto osim kad si bolestan.
Moja dica nikad neće znat kako se napit studene vode iz bunara, kako je lipo sist u lad i iz didove bukare onako mokar i pun truda pokripit se sa dva deca domaćega vina šta ti vrati i boju i snagu u tilo. Moja dica nikada neće znat koliko se ljubavi krije u zemlji koja ti tu ljubav vrati plodom, koliko se ljubavi krije u zajedničkom radu i trudu, jerbo život nije pisma kako bi govorija moj dida i život triba odrobijat, život triba uzet ka miru, miru za bit trudan, miru za bit pošten i miru za bit čovik.
Danas se moja Vlada okružila sa sto i devedeset konja. Lipi, crni vranci čekadu ih isprid štale i kićeni su, srebrni i zlatni samara, siti i dlake šta se sjaji na daljinu.
Lipi su to konji moran priznat, lipo izgledadu i lipo se nose, glava in je gori i vidi se da se drži do njih, da ih se timari i pazi, da nikad nisu osjetili ni samar ni bič, da nikad nisu uzorali i povukli plug, da ih nije stopila ni kiša niti da su se pripali groma.
Lipo je imat toliko dobrih konja, lipo ih je vidit i siguran san da se oti ljudi ponose šta ih imaju toliko, ma ja opet nekako virujen svome didu, iako stari armer šta je proša sva gradilišta po Njemačkoj nije ništa zna o skupin, rasnin konjima, on je virova samo u ona svoja dva, jaki nogu, robusni ramena i divlje ćudi, u onoga šta nikad nisi zna oće te “ritnut.”
Ma ja bi prije posluša njega nego ove uglancane, ušminkane, šta in se na rukama vidi da nikad nisu motiku uzeli, ne zbog toga šta mi je dida bija takav i virova je samo radu, radnicima i socijalizmu, vengo zbog toga šta znan da ga je život naučija sve šta ga je triba naučit, a ovi znaju samo frajat i jahat skupe konje, a od te gospode nikad ništa doli jada, doli samara i za nas ljude, da mogu imat, a mi nemat. Tako je govorija moj dida i pljunija bi za svakin uglancanin gospodinon koji bi ka kicoš vodija svoje konje u karocu sa finin, tankin bičen. Oti bič osjetija je moj dida, oti bič gospode bolija ga je i peka, jer su svi njegovi izginili da više niko nikad ne mora stenjat pod gospodskin bičen, vengo da na svitu vlada ljudskost, poštenje i rad. Da čovik bude dostojanstven i da živi od svoji žulja i od svoja dva mrka, neugledna konja jaki leđa.
Za takav svit se moj dida borija.
Dva konja su ti i priko mire, a sa konjima triba znat, triba razgovarat i konjima triba dat, triba ih naučit da rade jerbo to je konjima u krvi, da vuku i da potegnu, tako konj zna da je živ i tako konj zna da će ako zasluži dobit i najbolji kukuruz i najbolju zob, da će od diteta koje ga je jašilo dobit kockicu šećera.
Ovih njihovih sto i devedeset prvon će prilikon ih izdat i okrenit se novon gazdi, ovih sto i devedeset kojima su se okružili nikad nisu naučili radit i nikad nisu dočekali zoru na polju uz svoga čovika šta ih voli, timari i poštuje, jer ga hrane.
Ovih sto i devedeset samo su lipi konji za izlog i za fešte, a takvi konji čin padneš okrenu ti leđa i udare te podmuklo, otresu se i zbace sa sebe jerbo te ne poštuju, samo te drže dok si in dobar za vicije.
Ona moja dva mrka cilu bi noć tukla o vrata pojate kad bi ja ima fibru. A prid jutro kad bi se diga i doša onako bolestan do njih mislija bi da će puknit od sriće.
Konje triba volit ka i ljude, konji to osjete i znaju.
Sto i devedeset konja te nikad neće volit.
Voli te samo oni crni, oni divlji šta nikad samar nije pustija na se, voli te samo oni kojemu nisi ništa da nego ga pustija da radi, da zaradi svoju koricu kruha i kojega na kraju dana moraš ostavit na miru. Jerbo zna, ma koliko ga volija, da nije slobodan, da ne živi ka čovik.