Kineska filozofija u savremenom svetu

Autor/ica 22.10.2011. u 21:48

Povezani članci

Filosofsko stvaralaštvo za vreme rata

Pre rata, katedre za filosofiju univerziteta u Pekingu, na kojem sam diplomirao, i univerziteta Cing Hua, gde sad predajem, smatrane su najjačim u Kini. Svaka od njih je imala svoju tradiciju i područje kojem je pridavala veću važnost. Katedra pekinškog univerziteta posvećivala se istorijskim proučavanjima i naučnom radu sa idealističkom filosofskom usmerenošću, koja je, u terminima zapadne filosofije, kantovska i hegelijanska, a u terminima kineske filosofije lu-van-govska. Tradicija i pažnja Cing Hua su, naprotiv, bile usmerene na upotrebu logičke analize u proučavanju filosofskih problema, s realističkom filosofskom usmerenošću, koja je u terminima zapadne filosofije platonovska, u smislu u kojem je filosofija neorealizma platonovska, a u terminima kineske filosofije č’eng-čuovska.
Oba ova univerziteta nalaze se u Pejpingu (ranije poznatom kao Peking), a po izbijanju rata oba su preseljena na jugozapad, gde su se spojila sa trećim, Nankaj univerzitetom iz Tjencina, i obrazovala Jugozapadni udruženi univerzitet, koji je radio za sve vreme rata. Njihove dve filosofske katedre činile su retku i divnu kombinaciju, obuhvatajiići devetoricu profesora, koji su predstavljali sve značajne škole kineske i zapadne filosofije. Isprva je ceo Udru¬ženi univerzitet bio u Čangšau, u pokrajini Hunan, ali je naša filosofska katedra, zajedno sa ostalim humanističkim katedrama, bila smeštena izdvojeno, u Hengšanu, poznatom kao Južna Sveta Planina.
Tamo smo ostali samo oko četiri meseca, pre no što smo se, u proleće 1938, ponovo preselili dalje na jugozapad, u Kunming. Međutim, tih nekoliko meseci bili su veoma podsticajni za duh. Tada smo se nalazili usred najveće nacionalne krize u našoj istoriji, a bili smo na istom onom mestu gde je Huaj-džan pokušao da izbrusi opeku u ogledalo, kao što je pomenuto u dvadeset drugom poglavlju, i gde je svojevremeno živeo i Ču Hsi. Trpeli smo istu onu sudbinu koja je zadesila južnu dinastiju Sung: strana vojska nas je potisnula na jug. Ipak, živeli smo u divnom društvu filosofa, pisaca i naučnika, svi u jednoj zgradi. Taj spoj istorijskog trenutka, geografskog mesta i okupljenih ljudi učinio je taj sticaj tako izuzetno podsticajnim i nadahnjujućim.
Tokom tih nekoliko meseci, ja i moje kolege, profesori T’ang Jung-t’ung (T’ang Yung-t’ung) i J. L. Čin, završili smo knjige na kojima smo radili. T’angova knjiga je prvi deo njegove Istorije kineskog budizma. Činova knjiga nosi naslov O Taou, a moja Hsin Li-hsueh, ili Novi Li-hsüeh. Čin i ja smo imali mnogo zajedničkih ideja, ali je moje delo, kao što naslov ukazuje, razvijanje Č’eng-Ču škole, dok je njegovo plod samostalnog proučavanja metafizičkih problema. Kasnije, u Kunmingu, napisao sam niz drugih knjiga: Hsin Shih-lun, čiji je drugi naslov Kineski put ka slobodi; Hsin Yüan-jen, ili Novi traktat o čovekovoj prirodi; Hsin Yüan-tao, ili Duh kineske filosofije, koji je iz rukopisa preveo g. E. R. Hjuz sa Oksfordskog univerziteta, a objavljen je u Londonu; i Hsin Chih-yen, ili Novi traktat o metodologiji metafizike. (Sva ova dela je u originalnim kineskim izdanjima objavila Kontinentalna štampa, Šangaj.) U nastavku ću pokušati da sažeto izložim neke od njihovih rezultata, kao ilustraciju jednog pravca savre-mene kineske filosofije, i tako ćemo, možda, delimično nazreti šta kineska filosofija može doprineti budućoj filosofiji.

Filosofsko, ili tačnije, metafizičko umovanje počinje iskustvom da nešto postoji. To nešto može biti oset, osećanje ili ma šta drugo. Iz iskaza »nešto postoji«, ja sam u svom delu Hsin Li-hsüeh izveo sve metafizičke ideje, ili koncepte, ne samo Č’eng-Ču škole već i taoista. Sve one se razmatraju na takav način da jednostavno predstavljaju logične implikacije tvrdnje da nešto postoji. Nije teško videti kako se iz te tvrdnje mogu izvesti ideje Lz’-ja i Chi–ja, a i druge su ideje obrađene na isti način. Na primer, ja ideju Kretanja ne posmatram kao kosmološku ideju o nekom stvarnom početnom kretanju sveta, već kao metafizičku ideju koju podrazumeva sama ideja postojanja. Postojati je delatnost, kretanje. Ako mislimo o statičnom aspektu sveta, reći ćemo sa taoistima da pre no što išta nastane, najpre mora postojati biće Bića. A ako razmišljamo o dinamičnom aspektu sveta, reći ćemo sa konfucijancima da pre no što išta nastane, mora prvo postojati Kretanje, što je samo drugi način da se govori o delatnosti postojanja. U onom što ja nazivam čovekovim slikovnim vidom mišljenja, što je, u stvari, mašta, ljudi zamišljaju Biće, ili Kretanje, kao Boga, Oca svih stvari. Maštovita misao ove vrste daje religuju ili kosmologiju, ali ne filosofiju ili metafiziku.

Sledeći isti smer argumentacije, uspeo sam u svom delu Hsin Li-hsiieh da izvedem sve metafizičke ideje kineske filosofije i da ih sklopim u jasnu i sistematsku celinu. Knjiga je povoljno primljena, jer su, izgleda, njeni kritičari smatrali da je struktura kineske filosofije izložena jasnije no ranije. Smatralo se da predstavlja vaskrs kineske filosofije, što je uzeto kao simbol vaskrsa kineske nacije.
Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, u Č’eng-Cu školi postoji izvestan element autoritarizma i konzer-vativnosti, no to je u mome delu Hsin Li-hsueh izbegnuto. Po mome mišljenju, metafizika može znati jedino da postoji Li, ali ne i sadržinu svakog od njih. Zadatak je nauke da otkrije sadržinu pojedinih Lz’-ja, primenjujući naučnu i pragmatičnu metodu. Sami Li su apsolutni i večni, međutim, kakve ih mi poznajemo, to jest u zakonima i teorijama nauke, oni su relativni i promenljivi.
Ostvarenje Lz’-ja iziskuje materijalnu osnovu. Različiti tipovi društva ostvarenje su različitih Lz’-ja društvene strukture, a materijalna osnova svakog Lz’-ja iziskuje za svoje ostvarenje ekonomski temelj datog tipa društva. Stoga ja na području istorije verujem u ekonomsko tumačenje i u svojoj knjizi Kineski put ka slobodi primenjujem to tumačenje na kinesku civilizaciju i istoriju, kao što sam to učinio i u drugom poglavlju ove knjige.
Mislim da su Vang Kuovejove neprilike sa filosofijom plod toga što nije uspeo da shvati da svaka grana znanja ima vlastitu sferu primene. Nema potrebe da se veruje u ma koju teoriju metafizike ako ta teorija ne iznosi brojne tvrdnje o činjeničnim stvarima. Međutim, ako takve tvrdnje iznosi, to je onda loša metafizika, što znači i loša nauka. To ne znači da je dobra metafizička teorija neverovatna, već samo da je toliko očigledna da čovek nema potrebe da kaže kako u nju veruje, baš kao što nema potrebe da kaže kako veruje u matematiku. Razlika između metafizike, matematike i logike sastoji se u tome što u potonjim dvema nema potrebe da se polazi od iskaza da nešto postoji, što je tvrdnja o činjeničnim stvarima i jedina koju metafizika mora da iznese.

Priroda filosofije

Metoda koju koristim u svome delu Hsin Li-hsueh u potpunosti je analitička. Međutim, pošto sam napisao tu knjigu, počeo sam da shvatam važnost negativne metode, pomenute u dvadeset prvom poglavlju. Kada bi mi sad neko zatražio definiciju filosofije, ja bih paradoksalno odgovorio da je filosofija, a naročito metafizika, ona grana znanja koja će u svome razvoju konačno postati »znanje koje nije znanje«. Ako je tako, onda se mora koristiti negativna metoda. Filosofija, a naročito metafizika, beskorisna je za povećavanje našeg znanja o činjeničnim stvarima, ali je neophodna za uzdizanje našeg duha. Ovih nekoliko stvari nisu samo moje mišljenje, već, kao što smo ranije videli, predstavljaju izvesne aspekte kineske filosofske tradicije. Mislim da ti aspekti mogu nešto doprineti budućoj svetskoj filosofiji. U nastavku ću pokušati da ih malo razvijem.
Poput drugih grana znanja, i filosofija mora krenuti od iskustva. Međutim, filosofija, a naročito metafizika, razlikuje se od tih drugih grana time što će njen razvoj konačno dovesti do »nečeg« što prevazilazi iskustvo. U tom »nečem« postoji ono što se ne može logički opaziti, već se može samo misliti. Na primer, čovek može opaziti četvrtast sto, ali ne može opaziti četvrtastost. Tome nije razlog nedovoljna razvijenost čovekovog čula, već činjenica da je četvrtastost Li, koji se logički može samo misliti, ali ne i opaziti.
U »nečemu« postoji i ono što se ne samo ne može opaziti već o čemu se, strogo uzev, ne može ni misliti. U prvom poglavlju sam rekao da je filosofija sistematsko refleksivno razmišljanje o životu. Zbog svoje refleksivne prirode, ono konačno mora da misli o »nečemu« što po logici ne može biti predmet misli. Na primer budući da je svemir ukupnost svega što postoji, on po logici ne može biti predmet mišljenja. Kao što smo videli u devetnaestom poglavlju, kineska reč T’ien, ili Nebo, ponekad se upotrebljava u tom značenju ukupnosti, kao kad Kuo Hsijang kaže: »Nebo je ime svih stvari«. Pošto je svemir ukupnost svega što postoji, čovek, kad o njemu misli, misli refleksivno, jer se i mišljenje i mislilac moraju uključiti u ukupnost. Međutim, kad čovek misli o toj ukupnosti, ukupnost koja se nalazi u njegovoj misli ne uključuje samu misao. Jer ona je predmet misli i tako stoji kao njena suprotnost. Stoga ukupnost o kojoj čovek misli zapravo nije ukupnost svega što postoji. Ipak, čovek mora prvo misliti o ukupnosti da bi shvatio da se o njoj ne može misliti. Čoveku je potrebna misao da bi bio svestan onoga o čemu se ne može misliti, baš kao što mu je ponekad potreban zvuk da bi bio svestan tišine. Čovek mora misliti o onome o čemu se ne može misliti, no čim to pokuša, ovo mu odmah izmiče. To je najprivlačniji, a ujedno najnezgodniji aspekt filosofije.
Ono što se ne može logički opaziti prevazilazi iskustvo; ono što se ne može opaziti i o čemu se ne može misliti, prevazilazi intelekt. Čovek ne može reći bogzna šta o onome što prevazilazi iskustvo i intelekt. Stoga filosofija, ili bar metafizika, mora po prirodi biti jednostavna. Inače opet postaje naprosto loša nauka. A jednostavne ideje su dovoljne za njeno funkcionisanje.

Životne sfere

Šta je funkcija filosofije? U prvom poglavlju sam nagovestio da, po kineskoj filosofskoj tradiciji, njena funkcija nije da povećava pozitivno znanje o činjenicama već uzdizanje duha. Ovde izgleda uputno da bolje objasnim šta hoću tom tvrdnjom da kažem.
U svojoj knjizi Novi traktat o čovekovoj prirodi pri-metio sam da se čovek razlikuje od ostalih životinja time što kad nešto čini — on shvata šta čini i svestan je da to čini. To shvatanje i ta samosvest daju za nj značenje onome što čini. Razna značenja koja se tako pridaju čovekovim različitim činovima, u svojoj ukupnosti, čine ono što nazivam čovekovom životnom sferom. Razni ljudi mogu činiti iste stvari, ali, već prema različitim stupnjevima njihovog shvatanja i samosvesti, te stvari mogu za njih imati različita značenja. Svaki pojedinac ima svoju životnu sferu koja nije potpuno ista kao sfera ma kog drugog pojedinca. Ipak, uprkos ovim individualnim razlikama, možemo raz¬vrstati razne životne sfere u četiri opšta razreda. Polazeći od najnižeg, to su: nevina sfera, utilitarna sfera, moralna sfera i transcendentalna sfera.
Čovek može naprosto činiti ono na šta ga navode nagon ili običaj njegovog društva. Poput dece i primitivaca, on čini ono što čini bez samosvesti ili bogzna kolikog razumevanja onog što čini. Tako ono što čini ima neznatno značenje za njega samog, ukoliko ga uopšte ima. Njegova životna sfera je ono što nazivam nevinom sferom.
Ili pak čovek može biti svestan sebe i činiti sve sebe radi. To ne znači da je on nužno nemoralan čovek. On može učiniti neku stvar čije su posledice blagotvorne po druge, ali je njegova motivacija za taj postupak vlastita korist. Tako sve što čini ima značenje korisnosti za njega samog. Njegova životna sfera je ono što nazivam utilitarnom sferom.
A opet čovek može doći do poimanja da postoji dru¬štvo čiji je pripadnik. To društvo čini jednu celinu, a on je deo te celine. Shvatajući to, on sve čini za dobro društva, ili, kako kažu konfucijanci, sve čini »zarad ispravnosti, a ne zarad lične koristi«. On je istinski moralan čovek, a ono što čini jeste moralni postupak u strogom smislu te reči. Sve što čini ima moralno značenje. Stoga je njegova životna sfera ono što nazivam moralnom sferom.
I, konačno, čovek može doći do poimanja da iznad društva kao celine postoji velika celina koja je svemir. On nije samo pripadnik društva već istovremeno i pripadnik svemira. On je građanin jedne društvene organizacije, ali je istovremeno, kako kaže Mencije, i građanin Neba. Shvatajući to, on sve čini za dobro svemira. On shvata značenje onog što čini i svestan je činjenice da čini ono što čini. To poimanje i samosvest predstavljaju za njega jednu višu životnu sferu koju nazivam transcendentalnom sferom.
Od četiri životne sfere, nevina i utilitarna su proizvodi čoveka onakvog kakav jeste, dok su moralna i transcendentalna — proizvod čoveka kakav bi trebalo da bude. Prve dve su darovi prirode, dok su druge dve tvorevine duha. Nevina sfera je najniža, potom dolazi utilitarna, onda moralna i konačno transcendentalna. One su tako raspoređene, jer nevina sfera ne iziskuje skoro nikakvo poimanje i samosvest, dok utilitarna i moralna iziskuju više, a transcendentalna — najviše. Moralna sfera je sfera moral¬nih vrednosti, a transcendentalna — sfera nadmoralnih vrednosti.
Prema tradiciji kineske filosofije, funkcija je filosofije da čoveku pomogne da postigne dve više životne sfere, a naročito najvišu. Transcendentalna sfera se može nazvati i sferom filosofije, jer se ne može postići ukoliko čovek pomoću filosofije ne postigne izvesnu meru razumevanja svemira. Ali i moralna sfera je proizvod filosofije. Moralni postupci nisu jednostavno postupci koji su u skladu sa moralnim pravilom, niti je moralan čovek koji naprosto kultiviše izvesne moralne navike. On mora delati i živeti razumevajući moralna načela o kojima se radi, a zadatak je filosofije da mu to razumevanje pruži.
Živeti u moralnoj životnoj sferi znači biti hsien, ili moralno savršen čovek, a živeti u transcendentalnoj sferi znači biti sheng, ili mudrac. Filosofija uči kako da se bude mudrac. Kao što sam ukazao u prvom poglavlju, biti mudrac znači dosegnuti najveće savršenstvo čoveka kao čoveka. To je uzvišena funkcija filosofije.
Platon je rekao u Republici da se filosof mora uzdig¬nuti iz »pećine« čulnog sveta u svet intelekta. Ako se filosof nalazi u svetu intelekta, on je i u transcendentalnoj životnoj sferi. No najviše postignuće čoveka koji živi u toj sferi jeste poistovećenje sa svemirom, a tim poistovećenjem on ujedno prevazilazi intelekt.
Prethodna poglavlja su nam već pokazala da je kineska filosofija uvek bila sklona da naglašava kako mudrac ne treba da čini ništa izuzetno da bi bio mudrac. On ne može da čini čuda, niti to treba da pokušava. On ne čini ništa više no većina ljudi, ali pošto poseduje više razumevanje, ono što čini ima za nj drugo značenje. Drugim recima, on čini ono što čini u stanju Prosvetljenja, dok ostali ljudi čine ono što čine u stanju neznanja. Kao što vele č’anistički kaluderi: »Razumevanje — ta jedna reč izvor je svih tajni«. Značenje koje nastaje iz ovog razumevanja čini čovekovu najvišu životnu sferu.
Tako je kineski mudrac i ovozemaljski i nadzemaljski, a kineska filosofija ujedno ovozemaljska i nadzemaljska. Verujem da će, s budućim naučnim napretkom, religija sa svojim dogmama i praznovericama ustupiti mesto nauci; čovekovu težnju za drugim svetom će, međutim, zadovoljavati filosofija budućnosti — filosofija koja će zato verovatno biti i ovozemaljska i nadzemaljska. U tom pogledu kineska filosofija možda ima nešto da doprinese.

Metodologija metafizike

U svom delu Novi traktat o metodologiji metafizike ja zastupam mišljenje da postoje dve metode, pozitivna i negativna. Suština pozitivne metode jeste da govori o predmetu metafizike, koja je subjekt njenog ispitivanja; suština negativne metode je da o tome ne govori. Čineći tako, negativna metoda otkriva izvesne aspekte prirode tog nečeg, naime one aspekte koji nisu podložni pozitivnom opisivanju i analizi.
U drugom poglavlju sam naznačio da se slažem sa profesorom Nortropom da je filosofija na Zapadu započela s onim što on naziva postulativnim konceptom, dok je kineska filosofija započela onim što naziva intuitivnim konceptom. Zapadnom filosofijom je stoga, prirodno, dominirala pozitivna metoda, a kineskom — negativna. To naročito važi za taoizam, koji je počinjao i završavao se celinom koja se ne može diferencirati. U delima Laotzu i Chuang-tzu ne saznaje se šta Tao stvarno jeste, već samo šta nije. Ali ako čovek zna šta nije, on stiče izvesnu predstavu o tome šta jeste.
Kao što smo videli, budizam je ojačao ovu negativnu metodu taoizma. Spoj taoizma i budizma dao je č’anizam, koji bih nazvao filosofijom ćutnje. Ako čovek pojmi i shvati smisao i značaj ćutnje, on je unekoliko ovladao predmetom metafizike.
Može se reći da je na Zapadu negativnu metodu metafizike koristio Kant. U svojoj Kritici čistog uma on je otkrio nespoznatljivo, noumenon. Po Kantu i drugim zapadnim filosofima, pošto je nespoznatljivo nespoznatljivo, o njemu se ništa ne može reći, te je stoga bolje potpuno napustiti metafiziku i stati kod epistemologije. No oni koji su svikli na negativnu metodu, uzimaju kao dokazano da pošto je nespoznatljivo nespoznatljivo, ne treba o njemu ništa da govorimo. Zadatak metafizike nije da nešto kaže o nespoznatljivom, već jedino da nešto kaže o činjenici da je nespoznatljivo nespoznatljivo. Kad čovek zna da je nespoznatljivo nespoznatljivo, on ipak o njemu nešto zna. U tom pogledu je Kant mnogo učinio.
Veliki metafizički sistemi svih filosofija, bili negativni ili pozitivni po svojoj metodologiji, krunisani su misticizmom. Negativna metoda je, u osnovi, metoda misticizma. Ali čak i u slučajevima Platona, Aristotela i Spinoze, koji su upotrebljavali pozitivnu metodu u njenom najboljem vidu, vrhunci njihovih sistema mistične su prirode. Kad filosof u Republici vidi Ideju Dobra i poistovećuje se s njom, ili kad se filosof u Metafizici poistovećuje sa Bogom koji »misli o mišljenju«, ili kad filosof u Etici »sagledava stvari sa gledišta večnosti« i uživa »u intelektualnoj ljubavi Božjoj«, šta mogu drugo do da ćute? Zar njihovo stanje bolje ne opisuju fraze kao što su »ne-jedan«, »ne-mnogo«, »ne-ne-jedan«, »ne-ne-mnogo«?
Tako ove dve metode nisu protivrečne, već se pre dopunjavaju. Jedan savršen metafizički sistem treba da krene od pozitivne metode, a završi sa negativnom. Ako se ne završi negativnom metodom, on ne uspeva da dosegne konačni vrhunac filosofije. Ali ako ne počne sa pozitivnom metodom, nedostaje mu jasna misao, koja je za filosofiju od suštinskog značaja. Misticizam nije suprotnost jasnog mišljenja, niti je ispod njega. Tačnije, on je s onu stranu jasnog mišljenja. Nije antiracionalan; misticizam je nadracionalan.
Pozitivna metoda se u istoriji kineske filosofije nije nikad u potpunosti razvila; u stvari, bila je mnogo zanemarivana. Stoga je kineskoj filosofiji nedostajalo jasno mišljenje, a to je jedan od razloga što je njeno obeležje jednostavnost. Pošto joj je nedostajalo jasno mišljenje, njena jednostavnost je bila sasvim naivna. Njena jednostavnost je kao takva za pohvalu, ali se naivnost mora ukloniti upražnjavanjem jasnog mišljenja. Jasno mišljenje nije cilj filosofije, ali je neophodna disciplina potrebna svakom filosofu. A to je kineskim filosofima svakako potrebno. S druge strane, istorija zapadne filosofije nije videla pun razvoj negativne metode. Spoj ovih dveju metoda daće fi-losofiju budućnosti.
Jedna č’anistička priča opisuje kako je izvestan učitelj imao običaj da digne palac kad bi od njega tražili da objasni budistički Tao. U takvim prilikama on bi jednostavno i dalje ćutao, ali bi pokazao palac. Primetivši to, njegovo slušče poče da ga oponaša. Jednog dana učitelj ga ugleda i, brz kao munja, odseče dečakov palac. Dečak pobeže plačući. Učitelj ga pozva da se vrati, a baš u trenutku kad je dečak okrenuo glavu, učitelj ponovo isturi palac. Dečak je na to primio Naglo prosvetljenje.
Bila ova priča istinita ili ne, ona nagoveštava istinu da pre korišćenja negativne metode filosof ili student fi-losofije mora proći kroz pozitivnu metodu, a pre no što se dosegne jednostavnost filosofije, on mora proći kroz njenu složenost.
Čovek mora veoma mnogo da govori pre no što ućuti.

Ka filozofiji