ENG
Kada nema radosti
Autor/ica 👤Branko Milić
Povezani članci
Kada nema radosti, duša se povlači u skroviti kutak našeg bića i od njega pravi svoju jazbinu. S vremena na vreme tužno zacvili ili pokaže zube svemu što promiče pokraj nje. I čini nam se da sve živo putuje skrhano pod teretom sopstvene sudbine, bez imalo snage da zapleše s njim na ramenima. Život nam pruža panorama sveopšteg ropstva. Ni treperavo drvo, ni planinski venac koji se talasasto utapa u svoju bol, ni stari spomenik što uzaludno istrajava u zahtevu da mu se dive, ni čovek koji, bilo kuda da se uputio, uvek ima grč na licu kao da savladava uzbrdicu – ništa i niko ne ispoljava veću životnost od one strogo potrebne da nam nahrani bol i podrži beznađe.
Kada nema radosti, ubeđeni smo da smo došli do strašnog otkrića. Ukoliko nedostatak radosti potiče od fizičkog bola, sa čudnom očiglednošću opažamo crnu liniju koja oivičava svako biće i zatvara ga u sebe, bez prozora ka spoljašnjem svetu, kako bi rekao Lajbnic, ali i bez beskraja koji je ovaj zadovoljni čovek stavio unutar svake jedinke. Pomoću bola, kao pomoću mikroskopa, dolazimo do otkrića o sveopštoj usamljenosti. A kako se draž i radost i bogatstvo stvari sastoje u njihovim bezbrojnim odsjajima koje međusobno prelamaju i upijaju – kao da sve zajedno plešu sardanu– sumnja u suštinsku usamljenost sveta usporava mu puls.
Gase se odbljesci što su svetlucali na njegovim bokovima; ništa ne zvoni niti odzvanja; usta su nema, uši gluve, a vazduh iznutra kao paralizovan, nemoćan da zatreperi. Sve uokolo je fantazmagorija, nestvarna svetkovina svetlosti zarobljene na tren iznad gustih večernjih oblaka – mislimo. I skoro da, u nedostatku radosti, uživamo da se pogledom damo u potragu za povijenim, skrhanim plećima svega živog što sledi svoj usamljenički put. Pa slutimo kako svuda postoji neki skriveni nerv i da se neko silno zabavlja ubadajući ga ritmički. U zvezdi, u morskom valu, u čovekovom srcu, jednolično dobuje neiscrpan bol…
(Hose Ortega i Gaset)
Autor/ica 👤Branko Milić
