ENG
Hidrometeorološki zavod srpske književnosti
Autor/ica 👤Tomislav Marković
Povezani članci
Govor našeg suradnika Tomislava Markovića na nedavnom skupu u Sarajevu izazvao je reakcije u regiji. Tacno.net objavljuje govor Tomislava Markovića.
“Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana”, rekao je Tomislav Marković na tribini “Pisci u povijesnim maglama”, održanoj u četvrtak, 19. novembra u Galeriji “Collegium artisticum” u Sarajevu. Markovićevo izlaganje prenosimo u celosti
Magla svuda, magla oko nas
Pišući esej o Knutu Hamsunu, o tome kako se našao u “povijesnoj magli” i završio u nacizmu, Mirko Kovač kaže: “I Milan Kundera lucidno je pisao o ‘povijesnim maglama’, ali i o zabludama velikih pisaca koje ne podliježu sudskim procesima, jer to su zablude koje se pretvaraju u ‘egzistencijalnu mudrost”. Kovač malo dalje ponovo citira Kunderu koji je pisao o zaslepljenostima mnogih pisaca, uzimajući za primer i Majakovskog: “Kad je Majakovski pisao svoju poemu o Lenjinu, nije znao do čega će lenjinizam dovesti, a mi koji sudimo o njemu s tolike vremenske distance, ne vidimo maglu koja ga je obavijala. Sljepilo Majakovskog pripada vječnoj ljudskoj sudbini. Ne vidjeti maglu na njegovu putu, znači zaboraviti što je čovjek, zaboraviti što smo mi sami”. U istom eseju Kovač navodi čitav niz pisaca koji su bili pristaše ili aktivni učesnici totalitarnih režima u XX veku, tu su: Bernard Šo, Pirandelo, Česterton, Ezra Paund, Selin, Malaparte, Jinger, Aragon, Elijar i mnogi drugi. Radi se mahom o velikim piscima koji su odavno udobno smešteni u istoriju književnosti, dok su njihove ideološke i političke zablude pale u drugi plan. Veličina njihovog dela uspela je da pobedi njihovu fascinaciju Hitlerom, Musolinijem, Staljinom ili nekim drugim krvolokom. Ako prihvatimo da se zablude pisaca, ma kako jezive bile njihove posledice, iskupljuju time što se pretvaraju u mudrost, nalazimo se na opasnom terenu. Onda dolazimo u iskušenje da piscima oprostimo unapred sve gadosti, pod uslovom da napišu neko značajno delo. To nas lako može dovesti do dvostrukih standarda: ono što ne opraštamo tzv. običnim ljudima, piscima opraštamo s nepodnošljivom lakoćom, podležući romantičarskom mitu o pesniku kao nekome ko stoji izvan ljudske zajednice, pa za njega važe posebna pravila. S druge strane, nisam baš siguran da je lutanje pisaca po istorijskim maglama rezultiralo nekakvom “egzistencijalnom mudrošću”. Uzmimo za primer Ezru Paunda i XLV pevanje iz njegovih “Kantosa”, usmereno protiv usure (davanje novca pod interes, zelenašenje, lihvarenje), koje je na prvo čitanje odlična poezija:
“s usurom ne pravi se slika da čovek kraj nje živi
već da se proda, i da se proda što brže”.
Nigde u pevanju Paund ne povezuje usuru s Jevrejima, ali ako znamo za njegove antisemitske propovedi, jasno nam je o čemu ovo pevanje zapravo govori. I teško da se tu može govoriti o zabludama pretočenim u egzistencijalnu mudrost. Ne tvrdim da je uvek tako, samo želim da kažem da delima pisaca koji su služili totalitarnim režimima treba prilaziti pažljivo i oprezno.
Udruženje za pravljenje magle
Ali, pustimo velike svetske pisce i njihove magle, prebacimo se malo na lokalni teren, gde su magle još uvek tako guste da se ne vidi ni pisac pred okom. Letimičan pregled srpske književne scene u poslednjih 20-30 godina stvara utisak da su pisci koji tumaraju kao guske kroz istorijsku maglu pre pravilo, nego izuzetak. Kao da pisci i ostali na hartijskom zadatku jedva čekaju da se vodena para istorije kondenzuje pri književnoj površini u gustu magluštinu, pa da se prepuste kretanju bez ikakvog orijentira. Tako bar izgleda na prvi pogled. Međutim, kad uđemo u mikser, kamion za prevoz betona, uključimo srednja svetla za kretanje po smanjenoj vidljivosti, otvorimo prozore i pažljivo osluškujemo (u magli se zvuci epohe intenzivnije čuju) i malo se provozamo Bulevarom zvezda, stvari poprimaju jasnije obrise. Pisci više nisu sateliti koji se priključuju političkim vođama, već aktivni sudionici u proizvodnji istorijske magle. Ono što se začne u spisateljskim retortama, tek kasnije se preliva u noćne sudove politike.
Nije Slobodan Milošević napravio maglu u kojoj su pisci zalutali, već je samo preuzeo gotov intelektualni proizvod i primenio ga u praksi. Neki pisci su se zadržali na etnički čistoj književnoj propagandi, dok su drugi uzeli aktivno učešće u artističkoj ratnoj akciji. Evo nekih primera. Brana Crnčević se u svojoj kolumni “Srpska posla” bavio pretvaranjem satire u “oružje za otkrivanje i lociranje neprijatelja srpskog naroda, kao i za njegovo naknadno uništenje”, a kasnije je postao verni Miloševićev saradnik i predsednik Matice iseljenika. Matija Bećković je lansirao slogane poput „Kosovo je najskuplja srpska reč„ i „Srbi u Hrvatskoj su ostatak zaklanog naroda” i tako postao vodeći copywriter srpskog nacionalizma, krajem 80-ih išao je na putujuću turneju po Evropi i Australiji propovedajući o najskupljoj srpskoj reči – „bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati”, da bi na kraju besedio na predizbornim mitinzima Vojislava Koštunice. Miroslav Toholj se odrekao postmodernizma da bi se priklonio „književničkoj buni Radovana, Gojka, Rajka, Dobrice, pa i Vuka“ i postao ministar informisanja Republike Srpske u Karadžićevoj vladi. Momo Kapor je prozu u trapericama na vreme presvukao u maskirnu uniformu i završio u Međunarodnom odboru za istinu o Radovanu Karadžiću. Milovan Danojlić se pretvorio u sopstvenu parodiju, pozdravljao je Miloševićev dolazak na vlast proglasivši ga “novim Karađorđem” koji je “dunuo život srpskoj duši”, a danas nastavlja da nas časti svojim antievropskim poslanicama iz Pariza. Milorad Pavić je brzometno uputio telegram podrške Miloševiću odmah nakon Osme sednice, a potom proglasio Srbe za Hazare, a demokratiju za “pičkin dim”. Milovan Vitezović je na velikom mitingu na Ušću 1988. uveo sintagmu “događanje naroda” u srpski jezik i nastavio da verno služi voždu. Siniša Kovačević je rehabilitovao kvislinga Milana Nedića i izveo ga na daske koje više ništa ne znače. Nebojša Jevrić je postao ratni heroj koji se istakao upadom u vilu Tereze Kesovije, gde se slikao u bazenu, okićen intimnim rubljem pevačice. I tako dalje, i tako redom; o Dobrici Ćosiću da i ne govorimo, potrajalo bi.
Navedeni pisci i njihova sabraća po maču & peru i dalje uživaju veliki ugled na srpskoj književnoj sceni. Njihova dela dobijaju nagrade, stavljaju se u lektiru, objavljuju se zbornici o njima, predaju ili bar gostuju na fakultetima gde šire svoje književne teorije krvi i tla, drže u rukama književnu moć, a mesto u istoriji književnosti im je zagarantovano. Gotovo da se niko ne bavi istorijskim maglama koje uporno proizvode već decenijama, naprotiv – te magle se predstavljaju kao kristalno čist planinski vazduh. A ako se neko i usudi da progovori nešto o ulozi pisaca-svetih krava u nacionalističkoj revoluciji, kao što to radi Beton, takvi odmah bivaju proglašeni za “crvene Kmere u srpskoj književnosti i kulturi”, “nacionalne nihiliste”, “četvoročlanu kinesku bandu” ili “sovjetske komesare”. Zvaničan stav hidrometeorološkog zavoda srpske književnosti je da kod nas niti je ikada bilo magli, niti će ih biti – takvo je podneblje. Stari bardovi, majstori za proizvodnju magle dobijaju i svoje naslednike, poput Gorana Petrovića ili grupe P-70 (Proza na putu), čiji nastavljački trud ne ostaje nenagrađen – osim književnih nagrada, masovnih kritičarskih pohvala i ovacija, ogromne medijske pažnje, tu su i urednička mesta u (Bogo)Službenom glasniku, podrška države, pokroviteljstvo Dobrice Ćosića, čast da se zbori na promociji prve knjige Emira Kusturice i srodne počasti. Ukratko, u Srbiji za pisce s istorijskom maglom u glavi nema zime. Za njih ne treba brinuti, oni su se već potrudili da budu zbrinuti.
Kroz magluštine i prašumu
Breht je 1937. godine napisao pesmu „U mračna vremena”: „Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku ‘žabice’,/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Kad su ovde nastupila mračna vremena, srpska književna scena se podelila na tri dela. Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Od proizvođača i liferanata magle nisu mogli da dođu do izražaja. Deluju sve vreme kao neka paralelna, podzemna struja u srpskoj književnosti koja tek povremeno izlazi na videlo. Književne nagrade ih uglavnom zaobilaze, nema ih na mestima moći, država za njih ne brine iz prostog razloga što su bili na drugoj strani i pružali otpor onima koji su stvarali nacionalistički projekat.
Pre nego što počnemo da se bavimo piscima u istorijskim maglama, i da razdvajamo delo od autora, mislim da bi trebalo da se pozabavimo piscima koji su na te magle bili imuni i koji su pokušavali da ih razveju, koliko je to bilo u njihovoj moći. Navešću samo neke od njih. Jedan od najbitnijih je Miodrag Stanisavljević koji je, kako piše Saša Ilić, “u srpsku književnost prvi uveo teme Omarske, rata u Bosni, krivice i odgovornosti o čemu je pisao na izuzetan, nov način. Kada se jednog dana bude postavilo pitanje etike srpske književnosti, njegovi tekstovi biće nezaobilazni”. Evo nekoliko njegovih stihova iz pesme “Omarska” objavljene 1994:
Sve mlade Muslimanke
– naredio je General –
ima da nose na haljama
V-izrez sve do pupka
– moj pobednički znak.
Pobeda je božiji dar narodu nebeskom
a ko sa životima pobeđenih ne ume da se sprda
pobede nije ni dostojan.
Omarska.
Od butnih kostiju može da se napravi durbin.
Smrt voli lepa imena.
Tu je i Predrag Čudić, koji je objavio i jednu od ključnih knjiga 90-ih, “Saveti mladom piscu ili književna početnica” (obavezna lektira), a sprema i knjigu-razarač srpske pesničke scene pod radnim naslovom “Velika srpska zavera”. Ili Milan Đorđević, pesnik i prozni pisac, koji je pevao o Srbiji pošteno, bez lakirovke:
Dobro jutro, Sorabijo, i laka ti noć, zemljo pogreba,
bezakonja, inata, zemljo živih legendi sa mrtvog asfalta,
opštenarodnih junaka pljačke, laganja i pornografije rata!
Ili Ibrahim Hadžić koji je 1994. napisao “Zapis na voznoj karti”, pesmu posvećenu putnicima iz voza otetim u Štrpcima, gde su i ovi stihovi:
Ali otud ide zakrvljeni ubica,
Na njemu je glava bez lica.
Vadi nož i nežno mi vrat savija,
Pala je moja glava –
Al’ preživjela ova hartija.
Ili Mirjana Stefanović sa zbirkom “Pomračenje”, sa stihovima poput “i ne spoznaj štogod tuđe/ jer će tuđe da ti uđe”. U toj marginalizovanoj grupi su i Filip David, Mirjana Miočinović, Radomir Konstantinović i mnogi drugi. Kao i pisci skloni istorijskim maglama, i ovi drugi, kojima pogled nije zamagljen, imaju svoje mlađe naslednike, bar po etičkoj liniji. Tu treba izdvojiti pesnikinju Draganu Mladenović, koja se u poslednjim knjigama “Omot spisa” i “Rodbina”, nadovezujući se na iskustva neoavangarde u formalnom smislu, uhvatila u koštac sa vrućim tačkama nedavne istorije. Evo jedne njene pesme iz ciklusa “Popis igara”:
HAJDE
vi ste kao degenerici i bogalji
i hoćete da pravite decu
onda se kukavice i malograđani
skupe oko vas
naprave krug
i govore u glas
ko nije zdrav ni dostojan
taj ne sme da svoju patnju
ovekoveči u telu svog deteta
a vi jadni poteci ka šumi
a mijo slep za vama u stopu
Prošle godine objavljena je pesnička knjiga Miloša Živanovića “Lirika pasa”, u kojoj psi svojim lavežom rasteruju istorijske magle. U intervjuu za e-novine Živanović je, parafrazirajući Brehta, izložio neku vrstu književnog programa koji stoji iza ove knjige, mada bi mirno mogla da ga potpise i čitava redakcija Betona (sa najbližim saradnicima):
Isključivo zbog sve većeg nereda
U našim gradovima
Nekolicina nas smo ovih godina rešili
Da ne govorimo više o lukama, snegu na krovovima, ženama,
Mirisu zrelih jabuka u podrumu, putenim osećajima,
O svemu onome što čoveka čini potpunim i čovečnim,
Nego da odsad govorimo samo o neredu,
Dakle, da budemo jednostrani, suvi, upleteni u poslove Politike,
Razumete.
I to bez obzira na ‘prostore’, ali sa akcentom na ‘našem prostoru’, koji vidimo kao najzagađeniji.
I ova Slikovnica za stanovnike gradova nastala je pod parolom:
Učini sve i ne očekuj ništa.
A ove godine, pred Sajam knjiga, pojavio se i novi roman Saše Ilića “Pad Kolumbije”, koji bi se na jednom nivou mogao čitati i kao priča o jeziku kojim je “probuđen narod” e da bi završio u magli. Junak romana Vladimir Berat, koji je godinama tavorio na mestu lektora u CK, iznenada postaje jedan od kreatora glasovite rubrike “Odjeci i reagovanja”. Bežeći od birokratski ukočenog jezika, Berat radi na Odjecima, maštajuči o živom, oslobođenom jeziku koje će vitgenštajnovski stvoriti novu, bolju realnost. Međutim, u poglavlju “Noć jezika” Berat, nakon mitinga na Ušću za koji je sebi pripisivao zasluge, dospeva u zatvor – ispostavlja se da stvarnost koju je stvorio jezičkom metamorfozom u Odjecima ima oblik mračne kazamatske ćelije. Kao što stvarnost koju su nam stvorili pisci nacionalnog inženjeringa ima formu magle. Tek kad se te magle razveju, a oni koji su se protiv maglotvoritelja borili dobiju adekvatnu recepciju, tek onda možemo mirno da se pozabavimo dobrim knjigama koje su napisane pre nego što su njihovi autori ušli u povijesne magle i zauvek nestali u njima.
__________________
Preuzeto sa prijateljskog portala e-novine
Autor/ica 👤Tomislav Marković
