HAMLET U SELU MRDUŠA DONJA – ILI – HAMLET ZNA ŠTO NAROD NE ZNA

Autor/ica 24.5.2012. u 13:43

Povezani članci

HAMLET U SELU MRDUŠA DONJA- ILI – HAMLET ZNA ŠTO NAROD NE ZNA –

po tekstu Iva Brešana i u adaptaciji i režiji Sulejmana Kupusovića – gostovanje NARODNOG POZORIŠTA, Sarajevo na FESTIVALU MUCIJEVI DANI u Ateljeu 212 – Beograd, nedelja 20.maj 2012.

NEUNIŠTIVA AGRESIJA PRIMITIVE

Činjenica da se ovo delo, napisano kasnih šezdesetih godina prošlog veka, da prikaže prilike u još davnijem vremenu – početku Nove Vlasti i Države – Socijalističke i Birokratske, odmah posle pobede u Drugom Svetskom ratu u Jugoslaviji i Hrvatskoj – o raslojavnju i formiranju nove vladajuće elite u najsiromašnijim selima Dalmatinske Zagore…činjenica da se DANAS uspešno igra u Sarajevu i po celoj Bivšoj Jugoslaviji – govori pre svega da se – i pored mnogo promean koje su se desile u poslednjih 40 godina – nešto ipak nije promenilo – AGRESIJA PRIMITIVE, kao i da je ona i danas uspešna i pozorišpno privlačna. ALI – ako ste mislili da je reč o muzejskoj predstavi – kao što se moglo i očekivati i sigurno uspešno igrati – onda ste se prevartili!…Ne – Sulejman Kupusović, reditelj – POTPUNO je promenio tekst koji se govori, iako sve deluje kao da iz pera Iva Brešana. Naime – sve što se odnosilo na period konsolidacije Nove Vlasti – one socijalističke, komitetske, osnovno ideološko-birokratske – u ovoj predstavi odnosi se na formiranje Nove Vlasti u Samostalnoj Bosni i Hercegovini, formiranoj na ratnim dejstvima posle devedesetih godina prošlog veka. Tako smo dobili – umesto Pravovernih Kmunista i Prvoboraca NOB-a – pravoverne Bošnjačke Nacionaliste – ubedjene i to tek od skoro – tvrdokorne i zaklete Ultra Muslimane, koji se bore – kao i oni nekadašnji, takodje Novopečeni, Komunisti – za poziciju u Valsti i Moći. Time je – s jedne strane, Sulejman Kuipusović DOKAZAO – scenskim jezikom, igrom, humorom, kritikom, vicevima, farsom, karakterima – da je Nacionalizam samo još jedna IDEOLOGIJA – zapravo stepenica u usponu do vrha neprikosnovene moći i vlasti – čitaj MATERIJALNOG BOGAĆENJA i izlaska iz sisitema sudske odgovornosti.

Struktura dela ostala je ista kao i kod Brešana – jedna seoska zajednica, u nekom procesu tobožnjeg Kulturnog Preporoda – pokušava da spremi PRIREDBU…I tu nastaju razni kalamburi – pre svega zato što pokušavaju da spreme jednog HAMLETA, koji postaje Omlet, a sami su, skoro ili sasvim, nepismeni i neobrazovani seljaci, pa zato nateraju jedinog pismenog – seoskog učitelja – da za njihove potrebe PREPRAVI Šekspirovog Hamleta u njihovg seoskog Omleta!…Dakle – sve kao i kod Brešana – paralelno se u selu dogadjaju takva nasilja kao i u tragediji Hamlet i, tako se u ovom genijalnom delu POVEZUJU i vekovi i ideologije i nastaje NEUNIŠTIVA AGRESIJA PRIMITIVE, koja u tako formiranoj farsi, izaziva salve smeha na komi-tragične zavrzlame tako nastale radnje. Reditelj i glumci Narodnog Pozorišta iz Sarajeva pokazali su da i geografija ovog dela sa lakoćom dobija nove boje – od Dalmatinske Zagore lako postaje neka Bosanska Nedodjija i dobija sveže sokove, kao i novim cedjenjem nacionalističke priče koja se priča dok se krade, laže, ubija i plajačka!…Sve se promenilo a ipak – SVE JE OSTALO ISTO!…Ha…ha…ha…Smejali smo se grohotom u sali Ateleja 212, sećajući se nekadašnjeg stila igre ovog beogradskog pozorišta, u kome je svojevremeno carovao neprikosnovenoi Kralj Igre i smeha do suza, Zoran Radmilović, ali potpomognut celom svitom suverenih vladara scenom, koji su ga pratili u vratolomijama Kralja Ibija ili Radovana Trećeg.

U ovom slučaju – glumci su se okupili oko nenadmašnog barda Jugoslovenskog Pozorišnog Prostora – Josipa Pejakovića, koji je svojevremeno, igrajući svoju monodramu OJ ŽIVOTE, obišao valjda SVAKI Dom Kiulture u celoj toj velikoj zemlji…a igrao je i po školama i kasarnama, tako da valjda nema pedlja zemlje koji on nije osveštao svojom umetnošću predanog glumca i – dakako – PROSVETITELJA….Pamte ga sve generacije tog vremena. Sada je pokazao da je njegov dar i umetnička snaga neuništiva. Zaigrao je lik fatalnog teroriste Bukare, kao lažnog borca za Novu Bosnu i Hercegovinu, koji se kune u svoje ratne uspehe, iako svi u komadu znaju da je bio ordinarna kukavcica. Dobro – igra on to naravno, bvez problema – ali KAKO on to igra – to je prava škola moderne glume – što se nekad govorilo – onako FILMSKI!…Znači ne – TEATRALANO i sa galamom – nego nekako dubinski, iznutra – surovo i hladno, a ipak duhovito i jasno kritički. Toliko znanja o čoveku Bosne i Balkana – toliko islustva, sakupilo se u čoveku Josipu Pejakviću, pekao se na raznim vatrama svog bogatog života i iskutva – da je glumcu Josipu Pejakoviću bilo posebno slatko i privlačno, da to ljudsko iskustvo prelije na scenski izraz. I bio je zaista CENTAR scenskog sveta – centar kritike moći primitive – sa istinitim i odmerenim gestama i radnjama, tekstom, ćutanjem, pevanjem. razmatranjem, dokonanjem…bio je glumac glume života. Posle nekoliko Bukara – od Krešimira Zidarića iz poznatog filma Hamlet iz Mrduše donje – ovo je novi – SASVIM REVITALIZOVANI – novi gorštak na tronu lažne slave i lažne moći – punokrvni osvajač vlasti u smutnim vremenima. Jednostavno bio je to ponovo nezaboravni i nenadmašni Josip Pejaković. Svaka mu čast!

ALI – svi glumci u ovoj predstavi bili su potpuno posvećeni ovoj scenskoj ujdurnmi o porazu Novog Čoveka i igrali su tu farsu i komičnu tragediju, sasvim izbrušeno i sasvim sočno i do kraja. Nema slabog mesta ni glumački ni rediteljski u ovoj vrlo pažljivo PREVEDENOJ predstavi u savremeni milje Nove Države i Nove Vlasti – sada u Bosni i Hercegovini. Milan Pavlović, kao Sekretar Mesne zajednice – tačno je prikazao uvek potkupljivog poltrona sa tobožnjom grižom savesti. Saša Petrović dao je sve od sebe da prevede suseljanima svoje iskustvo gledanja jedine predstave u životu – Hamleta u Narodnom pšozorištu u Sarajevu. To njegovo prepričavanje bilo je – prirodno, beskrajno duhovito i maštovito – a on nje propustio šansu da se razigra – bravo! Mirvad Kurić našao je izvrsna prilagodjenja za lokalnog, duboko ukorenjenogh u specifični mentalitet brdskog seljaka-Muslimana, pa je odigrao nekakvog posebnog Baju – spremnog na sve i to iz sve snage. Odlično!…Vesela Udovica – baš vesela i spremna – bila je odlična u liku Safete – Amina Begović. Mladi Omlet – pobunjenik i tragičar – bio je čvrst i brz – jak i zaigran Aldin Omerović. Omelija – spretna i podeljena na dvoje – izmedju oca i tajnog verenika, sva u nervu preispitivanja – bila je odlična i lepa Alma Terzić, kao Azra. I Slaven Vidak, Merima Lepić i Riad Ljutović odigrali su sve što je trebalo – odlično!…Najteži lik ovog komada – intelektualac na radu u teškoj provinciji – u najcrnjem selu gde ispašta neke političke grehe – seoski učitelj koji priredjuje Hamleta u Omleta – bio je poveren iskusnom i odmerenom Mirsadu Tuki, koji je znao kako da dozira bes i zanos Nesrećnoga Zbog Pameti. Odlično!

Gledali smo odličnu predstavu i videli da prilagodjavanje teksta, nije obavezno ubijanje teksta originalnog dela!…Naporotiv – hrabrost i skrupuloznost – znanje i talenat – kad se upotrebe u radu na adaptaciji jednog ovako značajnog dela – mogu ispasti – baš kako je to i bilo – SASVIM ODGOVARAJUĆE – odlično, razumljivo, tačno, smešno i kritčki jasno! Za uspeh ovog projekta mnogo je značila likovna obrada predstave. Jednostavno – glumci su igrali ispred jedne enformelističke slike – ogromne i jasne – slike koja predstavlja zamišljeno i stilizovano pročelje nekog Doma Kulture, ali i stovremeno, na tom pročeljuj naslikano je SVE – od skoro izbrisanog lika Josipa Broza Tita – do poluobrisanih i skoro nečitljivih davnih plakata, koji – i oni – prikazuju neko drugo, davno vreme. Odlična scenografija i još bolji kostimi, duhobvite i nadahnute Marijele Hašimbegović. U predstavi se naravno pevaju i neke stare lokalne, ali vrlo poznate pesme – i to odlično!…Predstava je izazvala veliki aplauz, što je NRAVNO, pokazalo neuništivu bliskost pozorišta iz Sarajeva i publike iz Beograda. Prisusutvovali smo pravom pozorišnom piru – SVAKA ČAST!

Goran Cvetković, Radio Bograd 2 – sreda, 23.maj 2012.