ENG
Emil Sioran-Filozof nesanice
Autor/ica
Povezani članci
Ko danas čita Emila Siorana? Neko sigurno čita, pošto je većina njegovih knjiga prevedena i ima ih u prodaji. Na fakultetima, gde studenti i profesori znaju sve novije francuske filozofe i književne teoretičare, on je praktično nepoznat, iako je bio ozbiljniji mislilac i pisao bolju prozu nego mnogi drugi. Zapostavljanje Siorana u velikoj meri je svakako rezultat njegove beskompromisno mračne vizije čovečanstva; njegove denuncijacije hrišćanstva i filozofije ponekad deluju kao buncanje nekog ludaka. Kako bi stvari bile još komplikovanije, imao je dva života i dva identiteta: rumunski Sioran iz tridesetih godina, koji je pisao na rumunskom, i kasniji, poznatiji, francuski Sioran, koji je pisao na francuskom. Od njegove smrti 1995, senzacionalna otkrića o njegovim mladalačkim simpatijama za Hitlera i povezanosti sa Gvozdenom gardom, rumunskim profašističkim, nacionalističkim i antisemitskim pokretom tridesetih godina, doprinela su njegovoj marginalizaciji. Ali nakon objavljivanja njegove prve knjige napisane na francuskom 1948. godine, u Francuskoj je hvaljen kao briljantan stilista i mislilac koji se može uporediti sa velikim moralistima iz XVII i XVIII veka, poput La Rošfukoa, La Brijera, Šamfora i Vovenarga.
Zbog svega ovoga, knjiga U potrazi za Sioranom (Searching for Cioran) pokojne Ilinke Zarifopol-Džonston, koja nije poživela da dovrši knjigu, vrlo je značajna. Knjiga govori o njegovim godinama u Rumuniji i pruža dobar uvid u lične i političke okolnosti pod kojima su formirane njegove političke ideje i njegov karakteristični nacionalizam. Kasnijih godina, Sioran je retko govorio o ovom sramnom periodu svog života i nikad – osim neodređenih aluzija na svoje „mladalačke zablude“ – nije spominjao svoj jedini politički traktat, Transfiguraciju Rumunije (1936), poremećenu knjižicu u kojoj je svojoj zemlji predlagao da prevaziđe svoj drugorazredni istorijski status radikalnim, totalitarnim metodama. Uz Mirču Elijade, filozofa i istoričara religije, dramskog pisca Ežena Joneska, i mnoge druge, podjednako značajne, ali manje poznate u inostranstvu, pripadao je rumunskoj „Mladoj generaciji“, „besnim mladićima“ odgovornim za kulturnu renesansu i apokaliptički nacionalizam tridesetih. Da bismo shvatili zašto je Sioran napustio Rumuniju i razočarao se u ideje koje je zastupao u mladosti, najbolje je da krenemo od početka.
Emil Sioran je rođen 1911, kao drugo od troje dece, u zabačenom planinskom selu Rašinari, nadomak grada Sibinja u južnoj Transilvaniji, tada još uvek u Austrougarskoj. Njegov otac, Emilijan, bio je pravoslavni sveštenik iz stare svešteničke porodice, kao i majka, Elvira. Voleo je krajolik u svom zavičaju, sa potocima, brdima i šumama po kojima je jurcao sa ostalom decom. Jednom novinaru je rekao čak i da „ne poznaje nikoga ko je imao srećnije detinjstvo.“
U trenucima kad ga nije drmala nostalgija, ovo je zvao „prokletim i divnim rajem“ gde se njegova porodica vekovima skrivala i spavala, kao žrtva hirova istorije, naviknute na svakakve gospodare. Kao što Zarifopol-Džonston otkriva, „Sioran je rođenjem nasledio ‘problem identiteta’“. U Transilvaniji, aneksiranoj 1691. od strane Austrije, Rumuni, kao većinski narod, uglavnom su bili seljaci i kmetovi. Carstvom su dominirali Mađari i Nemci, a Rumuni su spali na status „tolerisanog stanovništva“. Njihova borba za politička prava načinila je od Transilvanije i Rašinara centre organizovanog nacionalnog otpora. Sioranovi roditelji su robijali kao politički zatvorenici u mađarskim logorima, zbog svojih nacionalističkih stavova. Nije ni čudo što im se dete odalo skitnji; roditelji su mu bili u zatvoru.
Poniženje je, kako je Sioran kasnije govorio, najteže zaboraviti. Ako su Rašinari bili mesto izgubljene sreće, Sibinj – grad u koji su ga roditelji poslali u školu sa deset godina, i gde je živeo narednih osam godina, prvo sam u gostionici, a kasnije sa svojim roditeljima, kada su se i oni tamo preselili – bio je sasvim drugi svet sa srednjoevropskom arhitekturom, lepim parkovima, školama, bibliotekama i otmenim, buržoaskim načinom života. Nije se naročito isticao u školi, ali je mnogo čitao – gutao je Šekspira, Novalisa, Šlegela, Puškina, Tolstoja, Turgenjeva, Rozanova, Šestova i Dostojevskog, koje je posebno cenio. Zar ima boljeg štiva za buntovnog mladića – koji je već odbijao da se pomoli sa porodicom pre večere i odlazio od stola dok su se oni molili – od Zapisa iz podzemlja, u kojima Dostojevski piše:
Bio sam obična mušica pred tim otmenim svetom, ogavna, gnusna mušica – inteligentniji, obrazovaniji, plemenitiji od svih ostalih, tu nije bilo sumnje, ali ipak mušica, koja svima popušta, meta ponižavanja i uvreda.
Iako su Sioranovi roditelji bili veoma ugledan građanski par, povezani preko braka sa brojnim starim i istaknutim porodicama u Transilvaniji – otac mu je bio novoizabrani iguman i savetnik mitropolita Sibinja, a majka predsednica Udruženja hrišćanki – njihov sin se osećao kao izgubljena duša, stranac u sopstvenom okruženju. Godine provedene u Sibinju bile su uvod u krizu identiteta koju će proživljavati čitavog života. Krizu je pogoršavala hronična nesanica, od koje je počeo da pati sa 17 godina. Jedino utočište bile su mu knjige i, kasnijih godina, duge noćne šetnje pustim i tihim sibinjskim ulicama. Ovaj grad se mogao pohvaliti trima dobro uhodanim bordelima, čija je Sioran postao redovna mušterija. Jednom je čak, sa Kantovom Kritikom čistog uma u džepu, tamo susreo ne samo svoje drugove iz škole, već i učitelje. Ipak, i dalje ga je mučila njegova potajna, misteriozna bolest – nesanica na kojoj bi mu, kako je kasnije govorio, i verski mučenik pozavideo – što je uticalo na njegovo razmišljanje, dovodilo ga na ivicu nerava i činilo konstantno razdražljivim. Godinama kasnije, tvrdiće da je sve svoje knjige napisao tokom noćnjih šetnji i ležeći u krevetu dok je pokušavao da zaspi.
U Bukureštu, gde je otišao da studira filozofiju 1928, spavao je još ređe. Srećom po njega, mogao je da pobegne iz svog hladnog i mračnog sobička, čitajući po petnaest sati dnevno u biblioteci Fondacije kralja Karla, u glavnoj ulici, preko puta kraljevske palate. U prestonicu je došao u vreme velikih političkih potresa. Liberalnu stranku, zaslužnu za političku stabilnost i ekonomski prosperitet nakon stvaranja Velike Rumunije 1918, potresali su lokalni štrajkovi, evropska ekonomska kriza i krvave studentske demonstracije, kao i uspon profašističkog pokreta Gvozdena garda, koja se borila za vlast sa kraljem.
Za Siorana, koji je čitao u biblioteci zemlje u haosu, sa mešovitim stanovništvom Rumuna, Mađara, Jevreja, Slovena, Grka, Rusa, Bugara i Turaka, sa njihovim poluistočnjačkim-poluzapadnjačkim načinom života, ubeđenje da je svaki čovek sam, prisiljen da pronađe sopstveni smisao u besmislenom univerzumu, postalo je još snažnije. Krut i smušen, u ofucanom tamnom odelu, pomalo debeljuškastog lica, prodornih zelenih očiju i neprekidno namršten, govorio je sa transilvanijskim naglaskom i držao se po strani. „Ovde sam, u Bukureštu, već tri godine, i niko me ne poznaje, zato što se nisam ni trudio,“ pisao je jednom prijatelju.
Preterivao je. Na fakultetu, slušao je predavanja profesora filozofije Nae Joneskua, harizmatičnog čoveka koji je svoje studente nadahnuo verskim, mesijanskim nacionalizmom. Tu je upoznao mnoge ljude koji će imati vodeće uloge u podrivanju demokratske države, odbacujući ideale liberalizma, i spremno ih menjajući totalitarnim idejama. Kao što piše Marta Petru u knjizi Zloglasna prošlost: E. M. Sioran i uspon fašizma u Rumuniji, iskupljenje putem žrtvovanja života u ime nacije postalo je vodeća ideja krajnje desnice. „Bili smo grupa jadnih idiota“, govorio je kasnije Ežen Jonesko.
Sioranovo preobraćanje u političkog idiota nastupiće kasnije. Iako je pisao diplomski rad o Anriju Bergsonu, više je voleo filozofiju napada i provokacije, ničeovskog stila. Odbacivao je Dekartovo verovanje u superiornost intelekta i razuma kod čoveka, pa ga zato nisu zanimale apstraktne spekulacije o prirodi bića ili istine. Poput Šopenhauera, prezirao je optimističku nit u promišljanju istorije i društva, i verovao je da je čovečanstvo osuđeno na beskrajna ponavljanja muke i bede. Tvrdio je da se većina filozofa pretvara da nerešivi problemi ne postoje. Da nemaju hrabrosti da se suoče sa svojim unutrašnjim sumnjama i priznaju da vode život pun nepomirljivih kontradikcija. U svojoj prvoj knjizi Na rubovima očaja, koju je 1934. sa 23 godine objavio u Bukureštu, napisao je:
Volim misao u kojoj još ima daška mesa i krvi, i hiljadu puta mi je draža ideja nastala iz seksualne napetosti ili nervozne depresije nego prazna apstrakcija. Zar ljudi nisu shvatili da je prošlo vreme za površne intelektualne igre, da je agonija beskrajno važnija od silogizma, da je očajnički krik mnogo sadržajniji od najsuptilnije misli…?
Čovek je, po Sioranu, nesrećna zver, proterana iz životinjskog carstva, sa tek toliko mašte koliko je dovoljno da mu zagorča život. Njegov nesporazum sa filozofima je u tome što oni ignorišu realnost tela, ovu najstrašniju od svih realnosti, i mentalni i fizički bol. On je bliži pesnicima poput Bodlera, koji je uporno tvrdio da je pakao u kojem se našao tipičan za čoveka:
Kako da glumac u zamršenoj drami duše, gde se, u isto vreme, erotsko iščekivanje sukobljava sa metafizičkom napetošću, strah od smrti sa željom za nevinošću, totalno odbijanje sa paradoksalnim junaštvom, očaj sa ponosom, predosećanje ludila sa čežnjom za anonimnošću, krici sa tišinom, stremljenje sa ništavilom – kako da i dalje filozofira na sistematičan način?
Zaista, kako? Sioran u svojim knjigama preispituje sve važnije filozofske teme, ali iz ovog izmučenog, ličnog ugla. I pored onih pasusa rumunskog hvalisanja i samosažaljenja, ublaženih njegovim cinizmom i crnim humorom, Na rubovima očaja je strahovito ambiciozna i hrabra knjiga. Knjigu čini šezdeset šest poglavlja, od kojih većina ne prelazi par strana, i u njoj se preispituje moral, ljubav, zlo, strast prema apsurdnom, opsednutost apsolutnim, patnja, melanholija, vreme i večnost, usamljenost i smrt. Ideje su istovremeno zapaljive i neverovatno duboke i originalne za nekog tako mladog. Knjiga je dobila prestižnu nagradu Fondacije kralja Karla, u kategoriji za književnost i umetnost. Laureat je, u međuvremenu, boravio u Nemačkoj kao Humboltov stipendista. Vlada Nemačke je tu stipendiju davala darovitim studentima iz inostranstva, pa se Sioran obreo prvo u Berlinu, a potom u Minhenu. Plan mu je bio da doktorira, ali ni u jednom od ova dva grada nije otišao ni na jedno predavanje.
Sioran je u Nemačkoj živeo od novembra 1933. do jula 1935. Za manje od dve godine, koliko je tamo proveo, napisao je i poslao u Rumuniju na objavljivanje brojne članke o svojim utiscima o toj zemlji. Njegovi protivnici ističu pojedine pasuse gde ushićeno piše o novom nacističkom režimu, dok njegovi branitelji takve delove ignorišu ili im umanjuju značaj. Neki od tih članaka, ali ne svi, objavljivani su u desničarskim glasilima. Mnogi su politički, ali većina nije. Pa ipak, u članku napisanom 15. jula 1934, Sioran piše da „danas nema političara koji kod mene izaziva veću naklonost i divljenje od Hitlera“, i nastavlja s tvrdnjama kako je zanesenost Firerom u Nemačkoj potpuno opravdana.
Hitlerov značaj bio je u tome, tvrdio je Sioran, što je svojom veštinom zavođenja potisnuo kritički duh nacije. To je, nastavlja on, „dramatična sudbina i odgovornost svakog vizionara, diktatora i proroka“. Ono što je video istovremeno ga je očaralo i užasnulo, i nateralo da se zapita o krhkoj prirodi čovekovog instinkta za slobodom. Ljudska bića, govorio je svojim čitaocima, istovremeno teže slobodi i raduju se kad je izgube. Video je kako Nemci podižu ruke ka svom vođi, nestrpljivo tražeći da ih porobi i povede u kolektivnu propast.
Iako nikad nije bio fanatično zaluđen Hitlerom, kako Zarifopol-Džonson pokazuje, bio je nešto mnogo gore. Premda je jasno video šta se u Nemačkoj zbiva, osećao je neobičan afinitet prema stvarima koje je inače prezirao. Ubedio je sebe da su jedino takva čudovišta sposobna da uzdignu svoje narode. Verovao je da je i Rumuniji potreban upravo takav vođa, koji bi je izvukao iz zaostalosti, dok je drugde u isto vreme otvoreno pisao da je on lično nesposoban da oseti bilo kakav teoretski entuzijazam za diktaturu. Njegova sledeća knjiga,Transfiguracija Rumunije, bila je pokušaj da pokaže, uprkos svom razumu, kako je moguće izvesti tu transformaciju. Ove knjige se stideo čitavog života, iako je pred smrt, kada je već bolovao od Alchajmerove bolesti, dozvolio njeno ponovno objavljivanje, sa izuzetkom dva najsramnija poglavlja.
U svojoj lepoj i detaljnoj studiji ove budalaste knjige, Marta Petreu pametno zaključuje da se Sioran uvek trudio da njegov stav o svakoj temi bude samo njegov; te je tako uspeo da ocrni svaku etničku grupu u Rumuniji. Kod stranaca, posebno Jevreja, smetalo mu je to što su potiskivali rađanje rumunske nacije. Međutim, za razliku od intelektualaca okupljenih oko Gvozdene garde, koji su Jevreje krivili za sve rumunske neuspehe, on ih je smatrao superiornim u odnosu na Rumune, koji su sami bili odgovorni za svoje nedaće. Što se Mađara tiče, priznao je svoju „apsolutno neutralnu nacionalnu mržnju“ prema njima, pomešanu sa „nežnošću prema ovom nesavršenom narodu“ koji je vladao Rumunijom hiljadu godina. Transfiguracija Rumunije je delo nacionaliste koji prezire sopstveni narod, fanatika bez rasne doktrine.
Knjiga nije naišla na dobar prijem kod vođa Gvozdene garde i njenih intelektualaca, pošto je, pretpostavljam, njen autor nagovestio da ima neke svoje namere. Ako je želeo da se svet preokrene naglavačke, to je bilo iz želje da ublaži sopstveni verski i metafizički očaj. Kao što je napisao u „Prevari kroz delovanje“, članku objavljenom u decembru 1940, nakon ulaska Gvozdene garde u vladu:
Za poboljšanje položaja jedne nacije ili društvene kategorije, neki su spremni na krajnju žrtvu. Ali oni se ne žrtvuju zarad te nacije ili društvene kategorije, već zato što bi bez vibracija izazvanih ovim izgovorima život bio nepodnošljiv… Potreba da se sve razruši i ponovo izgradi rađa se iz praznine koja više ne može da živi sa sobom.
Ovo je gnusno priznanje, imajući u vidu da ga je napisao čovek koji je u svojoj prvoj knjizi tvrdio da neće podržati nijedan politički pokret. Ipak ga je podržao. Napisao je još nekoliko sramnih članaka u slavu desničarskih ideja nakon 1937, kada je otputovao za Pariz, gde će, osim jedne kratke posete kući 1940, ostati do kraja života. U jednom od članaka iz tog vremena, optužio je stariju generaciju za senilnost, moralnu slabost, i izdaju nacionalnih interesa, i tvrdio da je parlamentarni sistem koji su oni uveli demoralisao naciju i da je svaki oblik njegovog uništenja legitiman. Jedan dnevni list je zaključio da je ovo poziv na ubistvo, i zatražio od ministra unutrašnjih poslova da preduzme neke mere. Od toga nije bilo ništa, ali je zbog tog skandala i zbog nestabilne političke situacije u Rumuniji, gde je kralj Karlo II raspustio sve političke stranke i pohapsio vođe Gvozdene garde i s njima povezane intelektualce, Sioran poželeo da produži svoj boravak u Francuskoj.
Njegova naredna knjiga, Suze i sveci, koju je objavio o svom trošku, pošto se izdavač uznemirio zbog njenog bogohulnog sadržaja, pojavila se kad je već napustio Rumuniju. Ni ona nije dobro primljena, iako nije imala veze sa politikom. I prijatelji i kritičari bili su užasnuti njegovim stavom prema hrišćanstvu. Zamišljena još u Sibinju, gde je u gradskoj biblioteci izučavao žitija svetaca, ova knjiga je predstavljala briljantnu meditaciju o verskoj ekstazi čoveka koji je priznao da čak i kada je čitao i divio se životima ovih ljudi, nije sebe mogao da natera da poveruje u boga.
Pa ipak, duboko su ga potresale samonametnute patnje svetaca i mistika, i to kako su svoje patnje obavijali velom tišine i osamljenosti. Najviše je voleo čiste mistike, uglavnom svetovne i uglavnom ženskog roda, porodicu egzistencijalnih izgnanika koje je nazivao „božjim noćobdijama“, koji su hrišćanskoj veri pristupali antiteološki i antiinstitucionalno, i čija je jedina želja bila da pobede vreme i sopstveni ego, dok su svet lišavali svog prisustva. U poređenju sa filozofijom, kako mu se činilo, njihova mistična otkrovenja davala su precizne odgovore na pitanja koja se filozofi nisu ni usuđivali da postave. „Nema toplote do one u blizini Boga. Zato Sibir naše duše vapije za svecima“, pisao je tada. Što se tiče njegovog neverovanja, po njemu su i skepticizam i misticizam izrazi našeg očaja zbog nedovoljnog znanja.
Ova knjiga, poput većine Sioranovih kasnijih radova, bila je kolaž sastavljen od kratkih pasusa na tragu Šlegelovih i Ničeovih filozofskih fragmenata. Poput njegovih prethodnika, zapažanja su mu bila ujedno pronicljiva i beskrajno maštovita:
Jedino objašnjenje za stvaranje sveta jeste božji strah od samoće. Drugim rečima, naša uloga je da zabavljamo Našeg Tvorca. Kao siroti klovnovi apsolutnog, zaboravljamo da glumimo u tragediji kako bismo olakšali dosadu jednog gledaoca čiji aplauz ljudsko uho nikad nije čulo. Samoća toliko pritiska Boga, da je morao da izmisli svece za sabesednike.
Najveća sreća za Hrista bila je to što je umro mlad. Da je dočekao šezdesetu, ostavio bi nam memoare umesto krsta. I danas bismo duvali prašinu s Božjeg nesrećnog sina.
Kucanje našeg srca izbacilo nas je iz raja; kad smo shvatili šta to znači, pali smo u Vreme.
Svi sveci zajedno ne vrede ni koliko jedna Lirova kletva ili bezumni govor Ivana Karamazova.
Sioranovo učešće u političkom životu Rumunije trajalo je osam godina. Postepeno je, nakon odlaska u Francusku, izgubio interesovanje za politiku. Za razliku od drugih intelektualaca njegove generacije, koji su dobili razne položaje u diplomatskoj službi tokom rata, jedini posao koji je on dobio u rumunskom poslanstvu u Višiju potrajao je od 1. februara do 16. maja 1941. Nije poznato da li je dao ostavku ili je otpušten nakon svađe sa pretpostavljenima. Nikad više nigde nije radio. Živeo je u Parizu od stipendije francuske vlade, od novca koji su mu slali roditelji, i poklona i pozajmica od imućnih prijatelja, trudeći se da ostane veran svom idealu večitog parazita.
Simon Bu, Francuskinja koju je upoznao 1942. i ostao sa njom do smrti, takođe mu je pomagala. Bila je nastavnica engleskog i povremeno prevodila, i verovatno je imala neke redovne prihode. Živeli su u malim hotelima, hranili se u studentskim, pa čak i školskim menzama, i nisu imali svoj stan do 1960, kada su se uselili u jedan skromni mansardni stančić, na južnoj obali Sene, gde će provesti ostatak života.
U decembru 1946, Sioran je u jednom pismu spomenuo da piše knjigu na francuskom, pod nazivom Exercices négatifs, koju je opisao kao opraštanje od prošlosti i svih svojih uverenja. Knjiga koja je kasnije nazvana Kratak pregled raspadanja, izašla je tek u septembru 1949. Propraćena je hvalospevima kritike i naredne godine osvojila nagradu Rivalor jednoglasnom odlukom žirija u čijem sastavu su bili Andre Žid, Žil Romen, Žil Sipervijel i Žan Polan. Što je još važnije, ona je dala Sioranu novi identitet francuskog pisca, iako je taj pisac živeo u konstantnom strahu da će se tajne iz njegove prošlosti jednom rasvetliti. Ova knjiga govori o njegovom fanatizmu tih godina, ali indirektno, bez pominjanja biografije ili konkretnih osvrta na upravo završeni rat i smrt miliona nevinih žrtava:
Istorija nije ništa drugo nego niz lažnih apsoluta, serija hramova podignutih na nivo izgovora, unižavanje uma pred Neverovatnim. Čak i kada okrene leđa religiji, čovek joj ostaje pokoran; troši se na proizvodnju lažnih bogova, a potom ih grozničavo prihvata: njegova potreba za fikcijom, za mitologijom, nadvladava i dokaze i apsurdnost… gubilišta, tamnice i kazamati cvetaju samo u senci vere – u senci potrebe da verujemo, koja nam je zauvek zatrovala um. Đavo nije ništa prema čoveku koji zna istinu, njegovu istinu… U mahnitom umu uvek se krije grabljivica; nikakva zaštita ne vredi protiv kandži proroka…
Bilo je onih koji su sumnjali u iskrenost Sioranovog preokreta. Ja ne sumnjam, kao ni Ilinka Zarifopol-Džonston ni Marta Petreu, koje su dobro poznavale i njegova rumunska i francuska dela. Kada je napisao: „Mladost je uvek i svugde idealizovala dželate, ako su svoj posao radili u ime nečeg nejasnog i bombastičnog“, govorio je o sebi.
Još uvek nisu dovoljno dobro poznati bogati filozofski i književni kontinenti njegovih devet kasnijih knjiga (a sve ih je sa francuskog briljantno preveo Ričard Hauard), njihova oštra kritika filozofa od Platona do Hajdegera, i njegovi eseji o istoriji, tiraniji, utopiji, Rusiji i mnogim drugim temama, kao i oni o ličnostima poput Žozefa de Mestra, Valerija, Beketa, Borhesa i Ficdžeralda. Siorana je sve zanimalo. Pisao je o muzici koju je čuo na radiju, knjigama koje je čitao, svojoj trajnoj fascinaciji taoizmom i budizmom, ljubavi prema pesnicma poput Šelija i Emili Dikinson, i razgovorima sa prostitutkama koje je susretao tokom svojih noćnih šetnji pariskim ulicama. Ove poznije knjige otkrivaju nam koliko se razvio i promenio kao mislilac, šta je od svoje mladosti zadržao, a šta odbacio, nastavljajući da živi svoj povučeni život, odbijajući sve nagrade i počasti koje su mu upućivali.
Autor/ica
