Beseda Tomasa Mora: Govor sudijama

GОVОR SUDIЈAМA

Zbog dužine optužnice i gnusnih krivica za koje sam optužen, plašim ce da će me pamćenje i razum, oboje oštećeni zajedno sa mojim telesnim zdravljem usled dugog oboljenja prouzrokovanog mojim tamnovanjem, sada izdati toliko da neću moći dati takve odgovore u svoju odbranu kakve bih inače mogao dati. Tužba ce, ako ne grešim, sastoji od četiri glavne tačke; na svaku od njih odgovaraću po redu. Što ce tiče prvog zločina za koji sam okrivljen: da sam iz tvrdoglavosti bio protiv kraljeve druge ženidbe, priznajem da sam uvek govorio Njegovom Veličanstvu svoje mišljenje o tome, koje niti sam ikad hteo da krijem niti je trebalo da krijem. I tako sam daleko od toga da mislim da sam zbog toga kriv za veleizdaju da, naprotiv, smatram da bih laskavički obmanjivao i njega i svoju savest i da bi me ljudi opravdavano smatrali najgorim podanikom i verolomnim izdajnikom Boga da nisam rekao ono što držim da je istina kad me je tako velik vladar pitao za mišljenje o stvari tako važnoj daje mir kraljevine zavisio od nje. Ako sam time uvredio kralja – ako je krivica slobodno reći svoje mišljenje u odgovor na vladarevo pitanje – mislim da sam već dovoljno kažnjen za tu grešku velikom patnjom koju sam podneo, gubitkom svoja imanja i mučnim tamnovanjem, koje traje već blizu petnaest meseci.
Druga optužba protiv mene je da sam prekršio zakon donet u pređašnjem parlamentu, to jest da sam kao zatvorenik za vreme sudske istrage dvaput odbio -shodno svom zlonamernom, lukavom, tvrdoglavom i izdajničkom duhu – da kažem svoje mišljenje islednicima o tome da li je kralj vrhovni poglavar crkve ili nije, i da sam tada izjavio da ce mene, pošto nisam svešteno lice ništa ne tiče pravednost ili nepravednost toga zakona.

Međutim, ja sam tada izjavio da nikad nisam ništa ni rekao ni učinio protiv tog zakona; ne može ce navesti nijedna moja reč niti ijedno moje delo koji bi me učinili krivim. Priznajem da je moj odgovor tada bio da ubuduće neću misliti ni o čemu drugom sem o gorkom stradanju našeg blaženoga Spasitelja i o mom odlasku iz ovog jadnog sveta. Ne želim nikome nikakvo zlo; ako to nije dovolj¬no da ostanem u životu, onda i ne želim da živim. Nikad nisam prekršio nijedan zakon niti bio kriv za ikakav veleizdajnički zločin; jep ni taj zakon niti ikakav drugi zakon na svetu ne mogu kazniti nijednog čoveka za njegovo ćutanje, jep sve što mogu to je da kazne reči ili dela; samo je Bog sudija tajni našeg srca.
Državni tužilac: Ser Tomase, nemamo nijednu vašu reč niti delo koje bismo mogli navesti protiv vas; ipak imamo vaše ćutanje, koje je očit znak zlonamernosti vašeg srca, jep nijedan ispravan podanik ne bi odbio da odgovori na ovo zakonito pitanje.
Moje ćutanje nije znak nekakve zlonamernosti u mom srcu; to bi i sam kralj morao potvrditi na osnovu mog ponašanja u raznim prilikama; niti bi zbog ćutanja iko mogao biti osuđen za prekršaj zakona; jep je kako među svetovnjacima tako i među kanonistima pravilo: qui tacet consentire videtur (onaj koji ćuti izgleda da daje svoj pristanak); a što ce tiče vašeg tvrđenja da nijedan ispravan podanik ne bi odbio da da određen odgovor, stvarno oveka, da više pazi na to da se ne ogreši o svoju savest nego na išta drugo na svetu, naročito ako njegova savest nije sklona nikakvoj pobuni niti da čini ikakvo zlo svom vladaru i svojoj otadžbini; i ja iskreno izjavljujem da nikad nisam podsticao na tako nešto.

Sad dolazim na treću glavnu tačku u optužbi, u kojoj sam okrivljen za zlonamerne pokušaje, izdajnička stremljenja i lukave radnje protiv pomenutog zakona, jep sam, navodno, dok sam bio u Londonskoj kuli, pisao mnoga pisma episkopu Fišeru, u kojima sam ga podsticao da prekrši pomenuti zakon. Voleo bih da ce ta pisma donesu i pročitaju u sudu, jep bi ona pružila dokaz da li govorim istinu ili ne; ali zato što kažete da ih je episkop sve spalio, reći ću vam celu istinu o toj stvari; neka od mojih pisama odnosila su ce samo na naše privatne stvari, na primer, na naše staro prijateljstvo i poznanstvo; jedno od njih pisao sam u odgovor na njegovo, u kome je tražio da ga obavestim kakve sam odgovore dao kad sam bio ispitivan o zakletvi prevlasti. U tom pismu sam mu rekao samo to da je moja savest mirna u tom pogledu, a on neka svoju zadovolji shodno svom vlastitom nahođenju. Bog mi je svedok da mu nisam dao nikakav drugi odgovor, a taj, smatram, nije nikakav prekršaj zakona.

Kao glavni zločin protiv mene navodi ce da sam za vreme mog ispitivanja u Londonskoj kuli izjavio daje taj zakon kao mač ca dve oštrice, jep slaganjem ca njim izložio bih opasnosti svoju dušu, a odbijanjem toga zakona izgubio bih život. Očitoje, kao što kažete, daje na osnovu tog odgovora, a i zato što je episkop Fišer dao sličan odgovor, zaključeno da je episkop u zaveri ca mnom. Moj stvarni odgovor u Kuli bio je uslovan: ako postoji opasnost, kako u poznavanju tako i y nepoznavanju toga zakona, onda bi to bilo kao mač ca dve oštrice, a ondaje svirepo da ce o tome traži izjašnjenje od mene, koji dotad nikad nisam porekao taj zakon ni rečju ni delom; to su bile moje reči. Šta je biskup odgovorio, ne znam; ako je njegov odgovor sličan mom, on nije potekao ni iz kakve naše zavere, već iz sličnosti našeg znanja i shvatanja. Da zaključim: iskreno tvrdim da nikad nikome nisam rekao nijednu reč protiv ovog zakona, mada je, možda, Njegovom Veličanstvu rečeno suprotno.