Autori predstave “O Srđanu”: “Univerzalne istine teško se prihvataju, a jedna od njih je da je neko žrtva iznad svega”

A. Latas/Danas.rs
Autor/ica 3.10.2023. u 09:53

Autori predstave “O Srđanu”: “Univerzalne istine teško se prihvataju, a jedna od njih je da je neko žrtva iznad svega”

Foto: FB

Priča o Srđanu Aleksiću je važna, univerzalna, posebna, poetična i naša. Želeli smo da se bavimo tom pričom, a pozorište je samo jedan od načina. Odlučili smo da na taj put krenemo jer smo kroz konstantan rad sa mladima uvideli da ne samo da ne znaju za tu priču, već univerzalne istine teško prihvataju, a to je da je neko žrtva iznad svega.

Računajući i onlajn premijeru novosadska predstava “O Srđanu: koje nacionalnosti je istina”, imala je petnaest igranja od avgusta 2020. kada je nastala. Ovo delo problematizuje istinu pričom o tragičnoj smrti i herojstvu mladića Srđana Aleksića koji je nastradao od batina četiri vojnika.

Aleksić je bio glumac koji je nije želeo da ratuje, ali su ga užasi rata sačekali gotovo pred kućnim pragom u rodnom Trebinju, kada je u nameri da spasi komšiju muslimana brutalno pretučen, te od zadobijenih povreda umire u bolnici.

Sa dramaturškinjom i autorkom teksta predstave Divnom Stojanov, te glumcem i rediteljem Urošem Mladenovićem, pričamo kako mladi reaguju na ovo delo, na koji način predstava miri zbog različitih nacionalnosti zavađene učenike u Vojvodini i zašto baš ovu istinu ne smemo ispustiti u zaborav. U predstavi, uz Mladenovića, igra još i sjajna glumica Isidora Vlček.

“Ovoliki broj izvođenja smatram uspehom za predstavu koja je nastala u vaninstitucionalnom kontekstu u produkciji Teleport teatra koji nema svoj igrajući prostor (već se teleportuje tamo gde je pozorište potrebno). Zahvaljujući podršci Pokrajinskog sekreterijata za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine – nacionalne zajednice imali smo priliku da igramo u osnovnim i srednjim školama u Vojvodini. Posebno izvođenje bilo je na festivalu FIAT u Podgorici gde je predstava igrana na bulevaru koji nosi ime Srđana Aleksića. Naredno igranje biće u Novom Sadu na UPAD festivalu 31. oktobra u Fabrici”, kaže na početku razgovora Stojanov.

Razgovarao: A. Latas

U uvodu kažete da ova predstava preispituje pojmove tolerancije, verske i nacionalne ravnopravnosti i relativizacije istine? Šta vas je potaklo da se bavite sudbinom Srđana Aleksića?

Uroš Mladenović: Priča o Srđanu Aleksiću je važna, univerzalna, posebna, poetična i naša. Želeli smo da se bavimo tom pričom, a pozorište je samo jedan od načina. Odlučili smo da na taj put krenemo jer smo kroz konstantan rad sa mladima uvideli da ne samo da ne znaju za tu priču, već univerzalne istine teško prihvataju, a to je da je neko žrtva iznad svega.

Divna Stojanov: Omladinski radnik, glumac i reditelj ove predstave Uroš Mladenović me je kontaktirao sa pričom o Srđanu Aleksiću i idejom da se bavimo njime. Zainteresovala sam se odmah jer je memorijalizacija koja se na ovim prostorima čini zarad uspostavljanje moralne odgovornosti za zločine iz prošlosti, dugoročno ima suprotne efekte i dovodi do jačanja podela i novih oblika društvenih nejednakosti. Iako je ideja „moralnog sećanja“ (koju prema teoretičarki Lei David čine suočavanje s prošlošću, dužnost da se pamte zločini i fokusiranje na žrtve) –u teoriji dobra i humana, u praksi rezultira porastom nacionalizma.

Kako je izgledao proces pisanja drame i koliko vam je distanca (niste preživeli ratove devedesetih) u tome pomogla, odnosno odmogla?

Divna Stojanov: Priprema teksta zahtevala je istraživanje i pisanje nekoliko verzija drame kako se produbljivalo shvatanje problematike i prilagođavalo dramskoj formi. Distanca mi je pomogla da temi pristupim nepristrasno i neostrašćeno. Čini mi se da mlade koji su rođeni krajem ’90-ih ponekad zamara priča o ratu jer se ponavlja da sve strane moraju da se suoče sa prošlošću iako mi ne znamo tačno sa čime bi trebalo da se suočimo i kako da to uradimo. Temi sam pristupila nenegirajući da ne znam sve i da mi nije namera da dramom razrešim pitanja koja decenijama ne mogu da se reše, već da pružim povod za razgovor sa mladima o temi nacionalizma i prošlosti.

Foto: Milica Šolajić Popović

Koliko su mladi upoznati sa sudbinom Srđana Aleksića?

Uroš Mladenović: Mladi nisu upoznati sa pričom o Srđanu Aleksiću. Od zaborava je sigurno priču zaštitio i film Srdana Golubovića Krugovi, ali mislim da će mladi sve manje pamtiti ovu priču, osim ako se mi odrasli ne postaramo da bude drugačije.

Koje su vam bile najveće prepreke u toku rada na predstavi s obzirom da ona ima prilično drugačiju, nesvakidašnu formu? Zbog čega ste se odlučili da se izrazite baš na ovakav način?

Uroš Mladenović: Želeli smo da priđemo priči sa što više strana, a da kroz predstavu mi akteri ne budemo sudije. Na kraju smo došli do toga da predstava više govori o nama danas, nego o događaju koji se dogodio.

Koliko ste nailazili na ove druge prepreke koje se ne tiču samog umetničkog rada, odnosno koliko ljudi u Srbiji koji donose odluke u kulturi (može i regionu) uopšte zainteresovani za ovako jednu predstavu?

Divna Stojanov: Imali smo odličnu saradnju sa pomenutim pokrajinskim sekreterijatom koje je prepoznalo važnost naše priče, podržalo nas i omogućilo da predstava stigne do malih mesta u Vojvodini koja nemaju institucionalna pozorišta. Mislim da ovoj predstavi nije mesto u insitucionalnim pozorištima jer ona, nažalost, nisu mesto na koje odlaze mladi. Zato smo odlučili da mi idemo kod njih. Što se tiče generalnog utiska, kada se pogledaju repertoari institucionalnih pozorišta i kulturni i umetnički sadržaj, čini se da ne postoji zainteresovanost za temu jačanja nacionalizma, naročito među mladima.

Koliko teško je izneti jednu ovaku priču na sceni? Osećaj je da smo propustili šansu za pomirenjem, huškanje na rat i dalje je normalno pa čak i u javnom diskursu? Mnogi mladi vide svoje idole u osuđenim komadantima i generalima..

Uroš Mladenović: Kada sam podelio priču o Srđanu, za jednu godišnjicu njegove smrti, upravo su mi mladi poslali razne članke i preispitivali istinitost celog događaja. To me je uznemirilo i uplašilo. Mladi žele da budu prihvaćeni, žele da se sa nekim indetifikuju, često proispituju i menjaju političke stavove i vrednosti, zato je važno da čuju i ove priče. Predstavu nije lako igrati jer je pre svega narativna i cilj je da se ispriča priča, ispred emocije glumaca na sceni, koje mogu da odvedu u subjektivnost koju nismo želeli da istaknemo.

Kakve su reakcije publike? Nakon predstave imate i često veoma hrabru diskusiju sa publikom? Možete izdvojiti neke situacije koji su vam ostale upečatljive?

Divna Stojanov: U jednoj multinacionalnoj osnovnoj školi u Vojvodini pre našeg dolaska dogodio se incident u kojem su dva učenika različite nacije međusobno vređala zbog zbog pripadanja različitoj naciji. Nastavnici su nam ukazali da neki učenici ne žele da sede jedni pored drugih iz istog razloga. Tokom diskusije nakon predstave učenici su komentarisali koliko su besmislene njihove svađe na nacionalnoj osnovi. Govorili su da uviđaju da te rasprave nisu toliko bezazlene koliko su mislili, da kada su pogledali primer Srđana Aleksića shvataju da nema nikakve razlike između njih. U drugim multietničkim mestima u Vojvodini publika je spontano počela da priča o problemima u zajednici koje izaziva nacionalna netrpeljivost i šta bi mogla da budu rešenja toga. Na igranju u Zagrebu devojka je rekla da je došla na predstavu jer njena baka ne voli Srbe i krivi ih za rat, ali da ona želi da bude bolji čovek. Zahvalila nam se jer joj je predstava pomogla u tome. Bilo je odraslih ljudi poreklom iz Trebinja koji su samo plakali preplavljeni emocijama, onih koji su uviđali internalizovani šovinizam, pričali o svom iskustvu tokom rata… Na igranju u Kraljevu dečak je priznao da nikada nije slušao svoju baku iz Trebinja kada mu je pričala o Srđanu Aleksiću, a da sada jedva čeka leto da ode kod nje da konačno razgovaraju o toj temi.

Koja istina o Srđanu nije shvaćena na ovim prostorima, a trebalo bi da bude?

Divna Stojanov: Predstava O Srđanu je rašomonijada u kojoj različiti ljudi objašnjavaju šta se desilo na dan prebijanja Srđana Aleksića u Trebinju. Jedni kažu da je narodni heroj, drugi da je običan švercer kojeg je otac izbavio iz rata, treći da nije branio Alena Glavovića već svoj pijačni štand, četvrti da je čovek koji je branio drugog čoveka. Nemoguće je da su sve istine tačne, ali šta god da se desilo, istina je da je jedan mladić ubijen. Verujem da je važno razumeti, naročito kada se govori o našim prostorima, da istina zavisi od onog ko nam priča priču. Bez obzira na istinu, niko nema pravo da vrši opresiju nad drugima.

Koga bi najviše voleli da promeni ova predstava?

Divna Stojanov: Za mene je najdirljivija promena ili svedočanstvu početku promene bilo na pomenutom igranju u osnovnoj školi u Vojvodini. Ako deca u školi nakon odgledane predstave sutradan ne razmišljaju koje nacinalnosti je njegov/njen prijatelj iz odeljenja, ako ne bira prijatelje na osnovu toga, ako mladi odluče da ulože napor da budu bolji od ranijih generacija, od svojih roditelja, da odbace predrasude koje imaju o drugim narodima, za mene je to najveći uspeh predstave.

Uroš Mladenović: Najviše bih voleo da promeni sam događaj, da se vrati vreme i da predstava Srđanu spasi život i time sebe žrtvuje. Ali na žalost to nije moguće. Voleo bih da nemamo potrebe da igramo ovakve predstave.

danas.rs

A. Latas/Danas.rs
Autor/ica 3.10.2023. u 09:53