Jurij Kerpatenko
Povezani članci
- Svebor Delić: Ja nisam nikada bio u Srebrenici
- Ko se boji Jugoslavije? I zašto?
- Aleksa Šantić: Blago onom ko suza ima, u toga srce umrlo nije
- KONKLUZIJE ZA USPJEŠNU LJUDSKU ZAJEDNICU I NAČIN ŽIVOTA
- Martin Heidegger – Generalni zastupnik velike međunarodne multinacionalne kompanije za proizvodnju sapuna i ostalih sredstava za čišćenje
- TORABI
Jurij Kerpatenko, foto: Facebook
Vesti o ubistvu Jurija Kerpatenka oskudne su.
Pre nekoliko dana „saznalo se“ da su ruski vojnici ustrelili i ubili Jurija Kerpatenka, prvog dirigenta Muzičkog i dramskog teatra „Mikola Kuliš“ u Hersonu i dirigenta kamernog orkestra Hileja, pošto je prethodno odbio da diriguje orkestrom na svečanosti koja je trebalo da predstavi iluziju „mirnog“ suživota u okupiranom Hersonu, povodom 1. oktobra, Svetskog dana muzike.
Kerpatenko nije hteo da napusti Herson, a od okupacije u martu do kraja maja objavljivao je svoje jasne i kratke stavove protiv rata i agresije na Ukrajinu. Prestao je da komunicira sa svojim prijateljima u septembru. Ubijen je u svom domu u Hersonu. „Prema više lokalnih medija, muzičar je odbio da otvori vrata svog stana naoružanim ljudima, koji su uprkos tome probili vrata i ušli, prouzrokovavši njegovu smrt. Prema sajtu Kherson on line, Jurij Kerpatenko je već ranije uskratio tim ljudima ulazak u njegov stan, a oni su obećali da će ponovo doći“.
Na internetu se može pronaći nekoliko fotografija Jurija Kerpatenka, a našla sam samo jedan video kamernog orkestra kojim je dirigovao – „Malu noćnu muziku“.
Naizgled – običan čovek. Zbijen, onizak, veoma blagog osmeha, posvećen svom poslu, ni malo teatralan.
Običan čovek, koji je objavljivao kratke tvitove nedvosmisleno osuđujući agresiju na svoju zemlju i okupaciju svog grada, bez „analiza“, bez viška reči.
Običan čovek Jurij nije se sakrio od mračnog vremena i nadmoćne sile.
Običan čovek je pružio pasivan otpor – samo nije hteo da učestvuje u „pacifističkoj“ farsi agresora, okupatora i kolaboranata.
„Učitavaju“ se u njegov akt otpora (a i tek će!) patriotizam, nacionalizam, odbrana otadžbine, odlučno odbijanje kolaboracije. Ne znam šta je bio njegov krajnji motiv. Ali, ono što je izvesno jeste da je branio ključ svake ljudske slobode – slobodu izbora. Izabrao je da ne učestvuje. U okolnostima u kojima je živeo to jeste vrhunski heroizam. Jer, izvesno – znao je šta je cena njegove slobode izbora i spreman je bio da je plati. Bio je – verujem – jedan od onih običnih ljudi koji drže da je njihova sloboda prirodna, podrazumevajuća i da nema tih nevolja u kojima je neće braniti. Kao da samo takav običan čovek može biti istinski heroj ovog mračnog doba.
Ne zna se da li su ga ubili s leđa zlikovački ispruženom rukom (rukama) ka njegovoj glavi. Ili su ga u lice gledali. Ako jesu, koja li je muzika odjekivala u Jurijevoj slobodnoj i prkosnoj glavi, šta je umetnik u njemu za sebe poslednje pustio?
Ima li ovde, kod nas tako običnih ljudi. Ili smo gotovo svi postali neobični, po ugledu na našu kalkulantsku i kukavnu „političku elitu“? Kakvu bi snagu morao u sebi smoći običan čovek u Srbiji? Bar ovoliko: dosta je šurovanja sa surovim agresorom Putinom i njegovim napadom na civilizaciju. Cena takve slobode izbora ovde je niska u odnosu na onu koju je glavom platio Jurij Kerpatenko – tek „Informer“ i njegovi kolaboracionisti iz vlasti. I oni drugi.