Bora Ćosić o Borki Pavićević: Majka Hrabrosti Druge Srbije

Povezani članci

• STARI, DOBRI ZUBAC
• Bajtal: Kao pijani gosti u kafanama Dodik, Čović i Nikolić razbijaju ovu zemlju
• Kulturanova
• ‘Srce poljoprivrede je krava a srce krave je farmer’     
• Darko Cvijetić: Skupljanje zimnice
• Bilo je to tako nestvarno… i još traje

Da li je to uopšte bila pobuna levih snaga, ili samo fundamentalni revolt mladosti, kome krvno potrebne bile su promene, okolnosti, režima, života. Tako ni ta devojka koju sam u onaj mah sreo nije bila načisto šta će, osim što je to htela odmah.

A istovremeno, prilike u kojima se našla, imale su nešto artificijelno u sebi, skoro pozorišno.

Borka Pavićević, to devojče rebele studiralo je dramaturgiju, sva njena sudbina bila je okrenuta teatru, uskoro se pokazalo da je to teatar povijesti. Jer i kada je ušla u rad jednog avangardnog pozorišta, njena nečuvena energija nije ostala na dramaturškim intervencijama, njeni putevi vodili su okrivanju dubljih tokova života, načinima da se ovaj izmeni.

Silno je bila angažovana u osnutku jednog festivala koji je u Beograd, središte neke ružičaste vrste socijalizma, doveo svet svetske scene, Boba Wilsona, La mamu, Grotovskog, Tovstonogova, Krejču. Potom je osnovala vlastitu scenu, u otrcanoj hali nekadašnje Bajlonijeve pivare.

Već je sve bubnjalo u njenom grandioznom stvaralačkom organizmu, sledi rad u međunacionalnom pozorišnom poduhvatu KPGT, koji je svojim nazivom očitovao sjedinjenje tolikih razlika: kazalište, pozorište, gledališće, teatar, rasprostrlo je svoj rad na sve jezičke segmente ove reči, tvrdeći da je scena našeg skupnog života jedinstvena, ma kako je različito zvali. Nije ništa pomoglo.

Događaji pri kraju prošlog veka rasparčali su skupnu zemlju, u ovom čak je učestvovao i po koji učesnik prethodne ujedinjujuće zamisli. Sada je ono biće iz studentskih dana već na svom konju orlenaske device, u sred najtamnijeg terora jednog sumanutog diktatora, organizuje ona centar za duhovnu dekontaminaciju, da bi sačuvala bar duh nekadašnjeg svog naciona, jer ona osnovna zatrovanost, fizička, već je bila obavljena. Otac Borkin, Vuko, bio je profesor etike beogradski, jednog predmeta sve više zanemarivanog u toj zemlji.

Jer šta će Srbima moral, kad imaju Srbiju, taj plehani štit pod koji podvukli su se kao pod retrogradnu kornjaču. Borka međutim, okuplja mali odred časti u tom paviljonu Veljković, kući pristojnog nekadašnjeg građanstva, jer upravo građanstvo, mimo svake sankilotske zamisli, upravo to trebalo je usred loma i jada svekolikog propadanja, sačuvati.

Bertolt Breht bio je jedna od najvažnijih figura na horizontu ove istinske pozorišne dive, koja uz gospođu Trailović, uz gospodina Ćirilova, obeležila je drugu polovinu srpskog i beogradskog glumišta. A koja, ne izlazeći nikad na scenu, postala je dejstvujuće lice velikog nemačkog autora. Jer njen rad, prekinut prošle noći, ocrtao je sudbinu majke hrabrost, naše žalosne sredine.

Čujem kako škripe taljige njene upornosti, da kroz blato i drač ove sredine istera svoj duhovni i moralni prtljag u neki bolji svet. Umrla nam je majka hrabrost jedne druge Srbije, koje je sve manje, sve manje…

Danas