ENG
Zatiranje
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
Izdvajamo
- Predsednik Nikolić je, verovatno uz konsultaciju stručnjaka za pravna, istorijska ali i lingvistička pitanja, predložio „našu“ reč koja bi trebala da odmeni tuđicu holokaust ili genocid – zatiranje. Zatiranje se odnosi prvenstveno na srpski narod jer samo je on, kao takav, zatiran dok su drugi narodi trpeli holokaust ili genocid. Verovatno je predsednik Nikolić želeo da ostavi nešto iza sebe po čemu će ga se sećati, da mu se ne zatre ime u srpskoj istoriji, pa je predložio zatiranje kao svoj legat narodu. A ja te vidim, predsedniče, kako ideš uskom prtinom dok ti sneg zatire tragove...
Povezani članci
Foto: Fresh Design Pedia
Gledaš Dnevnik i slušaš vesti o svojim komšijama koji su se smrzli. Zima je. Ekran ti se muti pa ne vidiš jasno emigrante kako se greju uz vatru zapaljenu od ko zna čega u napuštenom magacinu, u blizini beogradske autobuske stanice. Koja je njih muka naterala da po ovoj hladnoći žive među ledenim betonskim zidovima – pitaš se. Bežiš napolje da ti žena i deca ne vide suze. Dočekuju te mraz i hladnoća…
U uvodu jednog od svojih romana Svetislav Basara obećava da će čitaoca „raspeti na krst“- naravno radi se o postmodernoj narativno-perpsektivnoj poziciji pisanja koja čitaoca rasteže u više pravaca, to jeste planski ga razvlači kako bi mu pomerila fokus samo sa jedne tačke čitanja/razmišljanja pri tome mu dajući „lažni“ osećaj kako naracija teče utvrđenim tokom. E i ja bih nešto slično da pokušam, samo što ne gajim nikakve književno-spisalačke aspiracije već ću Basarinu „metodu“ da primenim na neke skorašnje događaje u zemlji Srbiji. Ako ste spremni pružite mi svoju ruku kako bi vam prikucao prvi klin i tako započeo proces razapinjanja; ako pak niste, molim lepo, ovde možete da odustanete i nastavite sa svojim svakodnevnim životom i obavezama.
Prvi klin:
U selu Lozovik kod Velike Plane skoro su pronađena beživotna tela Anke (1936.) i Živorada (1965.) Tufegdžić. Majka i sin su umrli od posledica smrzavanja, a pronašao ih je komšija koji je došao da proveri da li su dobro pošto ih nije video nekoliko dana. Komšija je ukočeno telo Anke našao na podu, dok je Živorad ležao na krevetu, kao da spava. Majka i sin su se smrzli jer nisu imali čime da se greju – za ogrev nisu imali novaca, a struja im je isključena još pre pet godina zbog neplaćenih računa. Sada zamislite da ste vi taj komšija i da posmatrate Anku i Živorada koji leže ukočeni u prehladnoj prostoriji. Ježite se od hladnoće i prisustva smrti, čujete sebe kako dišete i kako vam se mrznu misli… Pre neki dan ste videli Živorada i pitali ga: Kako je komšija? A on vam odgovorio: Kako mora. Nije vam se požalio… Nije tražio pomoć za sebe, a ni za majku. Znate da su sirotinja i da nemaju ništa, ali imate vi svojih problema. Svako svoju muku muči. Teško vreme, neimaština, zima, šta ćeš… Tako su i Tufegdžići svoju muku mučili i na kraju se predali. Možda i nisu mogli više da se bore. Možda su naprosto poželeli da odu, da se predaju „slatkoj smrti“ u koju se tone posle agonije smrzavanja. Zaspali su Anka i Živorad znajući da se više neće probuditi. Poželeli su sebi neko lepše i toplije mesto gde nema zime i smrzavanja, gde sija sunce i sa komšijom se pije rakija i mezi domaća slanina i mlad sir. Bilo ih je sramota da traže pomoć i pristali su, svesno, na smrt jer nisu hteli da obijaju pragove i moljakaju za malo drva ili uglja. Možda ih je i dotukla glad pa nisu ni imali snage da traže pomoć od komšiluka. Puno je tih možda, dobri komšija.
Gledaš Dnevnik i slušaš vesti o svojim komšijama koji su se smrzli. Zima je. Ekran ti se muti pa ne vidiš jasno emigrante kako se greju uz vatru zapaljenu od ko zna čega u napuštenom magacinu, u blizini beogradske autobuske stanice. Koja je njih muka naterala da po ovoj hladnoći žive među ledenim betonskim zidovima – pitaš se. Bežiš napolje da ti žena i deca ne vide suze. Dočekuju te mraz i hladnoća… Vraćaš se u kuću, i dalje traje Dnevnik. Stigli ledolomci iz Mađarske i razbijaju naslage leda na Dunavu. Vidiš velike sante leda kako plivaju rekom. Vidiš Anku i Živorada kako umiru od hladnoće. Zatičeš njihova ukočena tela. I znaš da nećeš moći nikada otopiti led iz njihovih očiju i da će te gledati, celog života. Ostaće ti ova uspomena kao prtina u snegu… Kao ledenice poredane ispod tvog oluka.
Drugi klin:
Nesvakidašnji događaj u jednom naselju na Novom Beogradu. Pojavile su se, na društvenim mrežama, fotografije ljudi kako čiste sneg, a na leđima im reklama, kao kod onih „sendvič“ reklama koje nose živi ljudi, samo što fali prednja strana; na leđima im plakat Srpske napredne stranke dok vredno sklanjaju sneg sa pločnika. Naravno da su odmah krenuli komentari i „šerovi“ po Fejsbuku, a bogami je odjeknulo i u javnosti jer su neki mediji preneli ove neverovatne fotografije. Zamisli da se šetaš Novim Beogradom i slučajno naiđeš na ove ljude okićene reklmnim panoima političke stranke SNS. Ne veruješ svojim očima i prilaziš bliže kako bi bio siguran da ti se ne priviđa. Rade ljudi. Ruke im crvene od zime, ćute i bacaju sneg… Prepoznaješ svog prijatelja N. među „aktivistima“, ali si toliko zatečen ovom nadrealnom scenom da ne uspevaš ni reč da kažeš. Posmatraš radnike i ćutiš. U jednom trenutku tvoj prijatelj spušta lopatu i pali cigaretu. Ipak odlučiš da mu se obratiš: Šta radiš prijatelju – upitaš. A on te pogleda iznenađeno i zbunjeno i tiho promrsi: Evo ništa, malo čistim sneg. I tebi je u trenutku sve jasno… Znaš da je ostao bez posla i da je iz očaja pristao da radi bilo šta. Ali zar nije mogao nešto bolje da nađe nego da se ovako blamira sa reklamom SNS na leđima? Znaš da je to retoričko pitanje i da odgovor nije potreban. Bio sam danas do V., znaš da je on sad neki budža u stranci – pravda ti se prijatelj. Pitao ga ja da li ima nekog posla za mene, a V. mi dao da radim ovo dok mi ne nađe nešto bolje. Šta ćeš, muka naterala – kaže ti prijatelj i skrene pogled na svoje promrzle ruke. Rekao si mu da žuriš i poželeo mu sreću oko posla. Došao si kući i uključio TV… Gledaš Dnevnik gde premijer Vučić besno odgovara na pitanja novinara: Pa šta ako su imali reklame SNS na leđima? Radili su pošten posao i čistili sneg. Kamo sreće kada bi svi građani ovako radili – Srbija bi bilo bolje mesto za život… Isključuješ televizor i gledaš u prazno. Prolaze sati. Dolazi ti žena i kaže: Šta radiš to pobogu čoveče? Piljiš u prazno… Video sam danas N – kažeš ženi. Čistio je sneg sa SNS reklamom na leđima. A onda ste zajedno dugo gledali kroz prozor. Ledenice su visile sa oluka…
Treći klin:
„Zatiranje neka označava pokušaj istrebljenja srpskog naroda za vreme Prvog svetskog rata, ali i fašističkih režima u nacističkoj Nemačkoj i Nezavisnoj državi Hrvatskoj”, rekao je Nikolić na komemoraciji žrtvama Novosadske racije – zločina koji su u Drugom svetskom ratu počinili mađarski fašisti od 21. do 23. januara 1942. godine, ubivši i bacivši pod led oko 1.250 Novosađana, Srba, Jevreja i Roma i drugih naroda.” (Da se zlo i bezumlje nikada ne ponove, Politika, 23.01.2017.)
Predsednik Nikolić je, verovatno uz konsultaciju stručnjaka za pravna, istorijska ali i lingvistička pitanja, predložio „našu“ reč koja bi trebala da odmeni tuđicu holokaust ili genocid – zatiranje. Zatiranje se odnosi prvenstveno na srpski narod jer samo je on, kao takav, zatiran dok su drugi narodi trpeli holokaust ili genocid. Verovatno je predsednik Nikolić želeo da ostavi nešto iza sebe po čemu će ga se sećati, da mu se ne zatre ime u srpskoj istoriji, pa je predložio zatiranje kao svoj legat narodu. A ja te vidim, predsedniče, kako ideš uskom prtinom dok ti sneg zatire tragove…
Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac
