ENG
Pse ubijaju, zar ne? Kaja je uginula sa ekserom u glavi
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
Povezani članci
- Fred Matić i Europa izuli iz cipela HDZ i Crkvu
- Dobri ljudi spasili psa
- „Ringišpil“ Luke Popadića“, snimljen na kampu Interakcija, proglašen je za najbolji film festivala u Lođu
- TRZ 11 godina bez odgovora na pitanje – ko je počinio najteži zločin na Kosovu ?
- Rezolucija se rezolucijom izbija
- Etnomentalitet
Foto: Republika.rs
Keruša Kaja, kojoj je 12-godišnji dečak u Novom Sadu, zakucao ekser u glavu uginula je u najtežim mukama posle višednevne agonije. O slučaju koji je uznemirio javnost ne samo u Srbiji nego i u Bosni i Hercegovini objavili smo priču pod naslovom “Psi su krivi, što su živi: ekser za u glavu keruše Kaje.
Desetogodišnju Kaju odavala je seda brada da je za pseći vek bila starica, ali nije bila “telo za opelo”. Živahna, druželjubiva, delila je, gde god je bila, svoje “poljupce” lizanjem ruku i znanima i neznanima. Ta lakovernost, to bezgranično radovanje što je kod nje izazivalo maženje ljudskom rukom bila je kobna. Ta ista ruka, pazite dečja, pretvorila se u smrtonosno orudje. Neimenovani dečak, za koga je policija ustanovila da potiče iz razorenog braka, a čiji je staratelj bila baba, zario joj je u glavu ekser dugačak pet santimetara. Veterinari su pokušali sve da je spasu, gde su je odneli aktivisti novosadskog udruženja za brigu o napuštenim psima, ali nisu uspeli. Baš kao ni podrška njenih vlasnika koji su je bodrili. Oprostila se od njih poslednjim pogledom, pala u komu i uginula.
Drugi, komšije koje su poznavale psa, odriču da je nanela bilo kome zlo. Bila je miljenik svih unaokolo. Opet, oni koji poznaju dečaka kažu da je bio čudnih navika. Imao je psa. Trenirao ga je za pseće borbe. Željan, valjda, slave i dokazivanja pred ljdima koji organizuju takva takmičenja, gde životinje dresirane da ubijaju i kolju, i u kojima i pobednici i poraženi često ostaju u krvi i sa teškim povredama. Ovakve surove borbe prate navijanja i podela novca kladioničarrma koji su tipovali na pobednika. Nedavno je jedan novosađanin vlasnik dva psa, pronašao njihove leševe na životinjskom groblju, a sumnja se da su bili korišćeni za trening borbenih pasa koji su ih izujedali i davili do smrti. Uznemiruje i vest da je u ovom gradu pronađeno nekoliko pasa kojima su isčupani nokti, a govori se i o mrtvom psu pronađenom na pločniku pošto ga je neko bacio sa krova višespratnice.
Jeziva smrt nesrećne Kaje ponovo je otvorila pitanje mogu li ljudi organizovani u društva i države da, bez ostatka, usvoje pravila humanizma. Uključujući i ponašanje prema psima. Ti naši prijatelji, vodiči slepih, sluge bespomoćnih i za kolica prikovanih invalida, pronalazači opasnih i opijajućih materija, goniči kriminalaca zaslužili su mnogo više od nas. Nisu obdareni razumom kao mi. Ali poseduju osećanja. Osećaju ljubav i bol. Baš kao i mi. Zato neka zazvori zvono kojim ćemo ispratiti nesrećnu kuju Kaju i zvona koja zvone na uzbunu. Možda njihova ubijanja može da spreči i zakonodavac koji će da pooštri kazne prema ubicama i mučiteljima naših četvoronožnih prijatelja.
Autor/ica 👤Slobodan Dukić
