Povezani članci

• Ulaznice za festival komedije “Mostarska liska” puštene u prodaju
• Mostarci za 16 sati najavili masovniji izlazak na ulice
• Snježana Kordić u ‘Nu2’: Naši lingvisti nemaju dodira sa svjetskim pogledom na lingvistiku!
• NOVA GENERACIJA I FAMILY-PLUS POMAŽU DJECI!
• Naši „munafici-licemjeri, dvoličnjaci i lukavci„
• Traži li Crkva poništenje izbora?

 Foto: Pero Zubac - Mostarske Kiše I Neko Drugo More

Hrvatskoj vojsci se pridružio jer je želeo da se oslobodio svojih unutrašnjih konflikata i problema s agresijom. Trudnoj ženi gurao je pušku u usta, govoreći da će joj iseći dete iz stomaka. Koristio je crevo od protivpožarnog aparata, kojim je tukao zarobljenike, a kada bi pali u nesvest, prskao ih je vodom da se probude, kako bi nastavio torturu. Jednu žrtvu je udario pištoljem po glavi i skakao po ruci dok je nije polomio.
Početak suđenja švedskom državljaninu Jaki Arklovu za zločine protiv čovečnosti počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini, pokazuje još mračniju stranu ovog konflikta, u kome su učestvovali razni belosvetski avanturisti, čiji je cilj bilo mučenje i iživljavanje nad zarobljenicima. S druge strane, suđenje pokazuje i činjenicu da zločin ne zastareva, pa posle više od decenije žrtve mogu da dobiju satisfakciju za rane koje su im nanete. Arkovljeva priča kao „psa rata“ počinje 1992. godine, kada je završio vojnu obuku u švedskoj armiji, gde je služio u specijalnoj, padobranskoj jedinici. Po izlasku iz armije želeo je da učestvuje u pravoj „akciji“, zbog čega je odlučio da se priduži francuskoj Legiji stranaca.

Međutim, sreća mu je okrenula leđa juna 1994. godine, kada su ga muslimani uhapsili u Mostaru. U februaru sledeće godine posle suđenja u Bosni dobio je osam godina zatvora, ali se posle nekoliko meseci našao na slobodi posle razmene zatvorenika.

(Branimir Đokić, Koreni,www.koreni.net)

Proveo sam neko vreme u Švedskoj i među mnogobrojnim Šveđanima koje sam upoznao bio je jedan “autentičan” koga neću nikada zaboraviti… Upoznali se mi i pošto je uvideo da sam stranac upitao me je odakle sam. Odgovorio sam da sam iz Bosne, a on me je opet upitao: Musliman? Rekao sam mu da sam dete iz mešanog braka i da ne želim da se nacionalno opredeljujem. Na to je on podigao desnu ruku u nacističtički pozdrav sa ispružena tri prsta i ponosno rekao: Četnik! Osećao sam se kao da me neko udario maljem u glavu… Pitao sam Šveđanina odakle mu to i kakve on ima veze sa četnicima? Odgovorio je da je bio u ratu u Bosni na srpskoj strani. Za njega je rat bio igra, avantura gde se puca i dokazuje muškost. Između hrvatske i srpske vojske on je izabrao srpsku, a da brani Muslimane nije hteo radi svojih desničarskih uverenja. Još mi je rekao da ne treba pogrešno da ga razumem jer on nema ništa protiv bosanskih Muslimana, naprotiv, on ima nekoliko prijatelja Muslimana iz Bosne, sa nekima i radi i oni su vredni radnici.

Šveđanin koga sam upoznao nije bio Jaki Arklovu, ne daj bože, a nije ni želeo da mi kaže gde je ratovao u Bosni. Ko zna možda je i lagao, ali nisam ga mnogo  pitao jer mi se smučilo… Glupi avanturisti-plaćenici i psi rata, za njih je rat u Bosni bio samo posao ili pak “provod” uz pucanje i mnogo alkohola.

Jaki Arklovu bio je jedan od stranaca-plaćenika koji je svoje sadističko-avanturističke sklonosti ispoljavao nad zarobljenicima ili pak nezaštićenim civilima. U ratu se ovakvi likovi osećaju kao ribe u vodi, mogu da pucaju, ubijaju, muče, a za to još i dobiju novce… No, “lakše” bi nam bilo u duši da su rat u Bosni vodili samo strani plaćenici, ali svi mi dobro znamo da je stranaca, na svim zaraćenim stranama, bilo daleko manje nego domaćih ratnika. Stranci nisu pravili logore niti su smišljali planove o “humanom raseljenju” stanovništva koje nije bilo nacionalno podobno na određenoj teritoriji. Najveće zlo je poteklo iz domaće kuhinje, a glavni “kuhari” su bili domicilni psi rata. Bosna je bila unapred raskomadana između interesa ratnih poglavica, a situacija na terenu, ako se nije uklapala u njihove planove, je rešavana progonima, zastrašivanjem stanovništva (logori, etnička čišćenja, ratna propaganda, širenje mržnje i straha itd), ubijanjem, silovanjem žena… I zbog čega? Pa zbog stanja na terenu…

Danas vidimo da je politika genocida i crtanja granica po nacionalnom ključu trijumfovala u Bosni i Hercegovini. BiH je podeljenja bez obzira što se ona predstavlja kao jedna država… Republika Srpska bi se sutra otcepila da nema međunarodnog “faktora” koji joj to ne dozvoljava, a i hrvatska strana bi radije da bude Herceg-Bosna nego li Bosna i Hercegovina. Pitanje je samo do kada će Međunarodna zajednica da trpi  naša prepucavanja i nezaježljive apetite domaćih političara. Možda će jednog dana MZ naći “kompromis”, a bojim se da će to biti i kraj BiH, barem one koju mi pamtimo i kakvu smo priželjkivali: jedinstvenu, bez nacionalnih granica, samostalnu i bez uticaja stranih faktora.

Mostar je simbol bosanske tragedije. Ne, nije on simbol već naša surova realnost koja je nastala u krvi i stradanju nesrećnih ljudi. Danas u Mostaru, nažalost kao i celoj BiH, trijumfuje nacional-genocidna politika i očigledno je da nam rat nije doneo nikakve pouke, naprotiv…

Rat je velika svinjarija, a svinje su i dalje na vlasti! Niko više u Bosni ne želi biti Bosanac već samo Srbin, Hrvat, Bošnjak i to je naša tragedija… Ovo nam je naša borba dala… Puno suza, ko mostarske kiše…

Mostar
Između dva kamena
Raskrvavljena
I jedna suza
Zelena
A hladna
Srce nam premostila