Kosovo*

Povezani članci

• Denis Latin: Novinari su pretvoreni najvećim dijelom u trgovce istinom
• Oliverino svetosavsko raspeće
• Izetbegović, Josipović, Vujanović i Nikolić stigli u Mostar na potpisivanje Deklaracije o nestalim
• Odrobijao bih te, bijedniče
• Balada o razbijenim svjetiljkama
• Krađe u muzejima u Srbiji: Od slika, do zlata i ličnih predmeta državnika

*”Ovaj naziv ne prejudicira stavove o statusu i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji nezavisnosti”.

E, ovo je ta čuvena “zvezdica“ koja određuje, privremeno, sudbinu Kosova. No, ta zvezdica ne bi značila ništa da nije njene večite pratilje fusnote koja pojašnjava o čemu se radi, to jeste fusnota je postala sudbina svih građanki/građana Kosova, pa i onih koji se baš ne osećaju tako. Znači kada kažeš Kosovo automatski se «pali» zvezdica koja te vodi do pojašnjenja (fusnote) koje vam ne objašnjava ništa ili pak oslikava situaciju «na terenu». Ova zvezdica sa fusnotom je odraz trenutne situacije, to jeste kompromisa koje je izdejstvovala Međunarodna zajednica, pre svega, jer i Kosovu i Srbiji je potreban izlaz iz pat pozicije koja im blokira evro-integracije. Kako će se ovaj dogovor odraziti na budućnost Kosova – to ćemo tek da vidimo, ali sigurno i Srbiju i Kosovo sa zvezdicom čekaju još mnoga iskušenja.

No, istorija koja je predhodila trenutnom statusu – zvezdice i fusnote – Kosova je čudna, neverovatna, luda i mučna. U Srbiji, kada se govori o Kosovu, uglavnom se spominju savremeni događaji eventualno potkrepljeni istorijskom «istinom» da je Kosovo srpsko i da je tako oduvek i bilo. Ali, ako krenemo da analiziramo događaje iz poslednjih dvadeset godina uvidećemo koliko se situacija na Kosovu izmenila i koliko su događaji i njihovi akteri uticali na ove promene. Simptomatičan mi je primer iz «novije» istorije, to jeste od pre samo nekoliko meseci, kada je Vuk Drašković govorio o statusu severnog Kosova i  rešenje srpsko-albanskih problema video u Ahtisariejvom planu – onom istom o kome nije želeo ni da razmišlja onomad kada je bio ministar vanjskih poslova Srbije. Naravno, nije Drašković jedini krivac za današnju situaciju na Kosovu niti su njegovi «gresi» veliki, ali on je svojevremeno zastupao stav Srbije koji je bio pretočen u formulu: više od autonomije, a manje od nezavisnosti. Kosovski Albanci nisu hteli ni da razgovaraju o ovoj formulaciji njihovog statusa i ostali su uporni u svojoj nameri da dobiju punu nezavisnost što su i uspeli 2008. godine, ali se pokazalo ne i u punoj meri. Stav Vuka Draškovića – ministra onomad i skorašnje njegove ideje vezane za Ahtisarijev plan nam govore o bezglavoj i sumanutoj politici Srbije prema Kosovu koja se vodila od 2004. pa do danas. Današnje «jeremijade» i «stefanijade» su samo poslednji potezi (naravno iznuđeni od strane međunarodnog faktora) koji su konačno i doveli do sadašnje situacije na Kosovu. Pokušati objasniti samo genealogiju ovih poslednjih događaja iziskuje mnogo više vremena i prostora i zato ću ja, po dobrom-starom srpskom običaju, otići daleko u prošlost i tamo potražiti odgovore na neka današnja pitanja.

Pitanje svih pitanja je: zašto Srbi i Albanci smatraju da je Kosovo baš njihovo? Odakle ta ubeđenost Srba da je Kosovo srpsko i da drugačije ne može biti ili pak kako to Albanci tako samouvereno tvrde da je Kosovo njihovo? Nemam nameru da ovde izlažem kosovsku istoriju u kratkim crtama, ali ću iskoristiti jedan istorijski lik koji je jednako bitan i Srbima i Albancima. Ova istorijska ličnost za Srbe se zove Miloš Obilić, a za Albance Miloš Kopilić ili Miroš Kible. Reći Srbinu albansku verziju priče o Milošu znači najgoru moguću uvredu jer Obilić je samo srpski junak i simbol  borbe za slobodu Srbije. Ali ovaj srpski junak gotovo i da nije postojao do 18. veka i njegovo ime, to jeste prezime je izmišljeno od strane nekih nacionalno-crkveno-romantičnih struktura. Naime, ova istorijska ličnost je predmet velikih kontraverzi u samoj istoriji jer njegovo prezime nije Obilić već Kobilić ili pak Kobila. Naravno da za srpsku verziju događaja nije primereno da jedan od glavnih aktera kosovskog boja se preziva Kobilić ili pak, još gore, Kobila. Kobilić ili Kobila verovatno je postojao, ali su priče vezane za ovog junaka toliko kontraverzne da je logično se i upitati o realnoj egzistenciji ovog čoveka  ili je pak bio samo projekcija nečijih nacionalnih stremljenja i želja. Uglavnom, zabeležena je istorijska «činjenica» da je sultan Murat stradao od ruke asasina, ali i ova priča o ubistvu sultana ima mnogo verzija i varijacija. Evo jednog primera kako je viđen ili pak zabeležen ovaj događaj od strane turskog istoričara Nešrija još iz 15. veka: «Priča kaže da se na svečanoj večeri, koju je uoči bitke priredio knez Lazar, hrabri srpski vitez Miloš Kobila zakleo da će ubiti sultana. Pošto je u boju ranjen, on se sakrio ispod gomile leševa. Dok je sultan obilazio bojište sa svojom svitom, naišao je na mesto gde se krio Kobila. Vitez je ustao, potpuno obliven krvlju. Posrćući krenuo je prema sultanu koji je sprečio stražare da ga odmah ubiju i izrazio želju da čuje šta ranjeni vitez ima da mu kaže. Kobila se, s bodežom sakrivenim u rukavu, pretvarao da želi da poljubi sultana u stopalo, ali je iznenada izvadio oružje i smrtno ga ranio. Turski vojnicu su onda na licu mesta ubili Kobilu, a sultan je umro «mučeničkom smrću»». (Ana di Lelio, Kosovska bitka u albanskom epu, Beograd 2010.) Kako vidimo ovde se govori o srpskom vitezu Milošu Kobili, ali poreklo ovog viteza je izvor mnogih kontraverzi vezanih za Miloša i njegovo delo. Ko je, u stvari, bio Miloš Kobila ili Kobilić? Postoji gomila varijanti i verzija o poreklu…. Jedna od verzija je da Miloš i nije bio Srbin nego Ugarin koji se borio zajedno sa ugarskim plaćenicima na srpskoj strani protiv Turaka. Kobila je bio neki od ugarskih viteza i to mu je bilo prezime ili pak viteški znamen/simbol. No, ubedljivo najneprihvatljivija verzija za srpsku stranu je da je Miloš (K)Obilić bio Albanac. Naime, prema albanskim izvorima, Miloš potiče iz  sela Kopilića i  sećanje na njega i danas je živo u mestu Drenica. (o tome govori albanski antropolog Ljef Nosi između dva svetska rata – Ana di Lelio, Kosovska bitka u albanskom epu, Beograd 2010.) Kažu da u Drenici ljudi vole da se hvale da potiču iz Kopilića  odakle je i Miloš koji je ubio sultana Murata. U albanskoj verziji događaja bitke na Kosovu Miloš je bio njihov junak koji se  borio zajedno sa Srbima protiv Turaka. I u albanskoj verziji Miloš je ubio Murata, ali ne nožem nego sabljom (na albanskom sablja se kaže kos i odatle verovatno i potiče naziv Kosovo). Iz svih raznih varijanti i priča ispada da je odbrambena vojska na Kosovu bila «međunarodnog» karaktera i da je, verovatno, pored Srba imala još mnoštvo vojnika iz drugih država koji su došli da se bore protiv turske najezde. Da li je nemoguće da je su u ovoj bici učestvovali i Albanci ili pak samo njihov časni predstavnik Miloš Kobilić? Bilo kako bilo, Albanci takođe imaju svoj «mit o Kosovu» kao i ep koji opisuje herojske događaje  i smrt «Miroša iz Drenice»:

Ja sam Miroš iz Drenice!
Sultan i kraljevi često greše,
Sinovi ove zemlje se ne sramote.
Čitava vojska skoči na mladića,
Mirošu pade glava na zemlju.
Planinske ptice se uznemiriše,
Ko se penje onom strminom?
Hoda jedno telo s glavom u ruci,
Planina se snegom pretvori u belo.

Srpska i albanska «priča» je toliko slične i isprepletena zajedničkim motivima da se više i ne može, a i ne treba razdvajati. Albanci: Srbi su vaša braća, komšije i prijatelji sa kojima ste delili i dobro i zlo i zato nemojte unapred odbacivati svoju istoriju i korene i budite ono što jeste: naša braća, prijatelji i komšije.

Srbi: Albanci su vaša braća, prijatelji i komšije i nemojte da mrzite onoga sa kime ste živeli vekovima na istoj zemlji. Na Kosovu žive Srbi i Albanci, i Miloš i Miroš… Jedna cipela Miloš, a druga Miroš – da parafraziram Vuka Draškovića.

Da li je nemoguće ovako razmišljati? Danas tako izgleda… Srbi i Albanci su dva potpuno različita sveta koji ne mogu živeti jedan pored drugoga. Kakva grozna zabluda i istorijska nepravda! Srbi i Albanci moraju naći načina da vrate svoju zajedničku dušu i opet da žive na svom Kosovu bez mržnje, zvezdica i fusnota.