Genocid ili etničko čišćenje?

Autor/ica 👤Zlatko Jelisavac 6.1.2014. u 17:59

Povezani članci

Foto: Cormac West

A muka je meni od štošta nešto, i od Balkana i od međunarodne pravde; i od Srba i od Hrvata; muka mi od Božića, Badnjaka, od srpske Nove godine i od julijanskog kao i od gregorijanskog kalendara; muka mi od šovi-naci rituala i jeftine patetike gde sve smrdi na tamjan; muka mi od političara i ovih naših i onih stranih; muka mi od ovih poslednjih dvadesetak godina gde gledam sebe kako tonem u živo blato, a ne mogu da odem; muka mi, ljudi, od svega…

Piše: Zlatko Jelisavac

Predsednik Srpskog narodnog veća Milorad Pupovac ocenio je da međusobne tužbe Hrvatske i Srbije za genocid nemaju osnova jer nije bilo genocida, već etničkog čišćenja a hrvatska ministarka spoljnih poslova Vesna Pusić ponovila je da je Hrvatska spremna da razgovara o povlačenju tužbe ako srpska strana osigura podatke o nestalima. (Tanjug, Hina, 04.01.2014.)

U Srbiji se i danas može čuti (verovali ili ne) da su Hrvati “genocidan narod”; takođe se može čuti i ona čuvena istorijsko-narodna: “Čuvaj se kuge i Hrvata”! Da Hrvati nisu baš u ljubavi sa Srbima jasno je svima u Srbiji i o tome postoji navijačko-povesni konsenzus u kome se Hrvati najčešće identifikuju sa ustašama, a ustaša opet u Srbiji je simbol zla i po-grešnog etno-ćudoređa. U Hrvatskoj je pak Srbin prototip arhinevaljalca kojeg možeš optužiti za sve što poželiš ili, ako ništa drugo, barem ga možeš iskoristiti (što političari preko medija obilato rade) za podsvesnu sublimaciju postojećih problema; naprosto Srbin je kriv za sve i sva nevaljalstva koja trpi hrvatsko biće imaju svoje poreklo u jednoj notornoj “činjenici”: Srbi genetski mrze Hrvate! Ovakva matrica razmišljanja dala je mnogim “pravim” Hrvatima i Srbima za istorijsko-povijesno pravo da pripadnika omraženog naciona ubija, sakati, muči, proteruje i čini sve kako bi ga zbrisao sa lica zemlje, mada se ova srbo-hrvatska avet baš posle uništenja vraća još avetnija i strašnija i još više ugrožava zdravo nacionalno tkivo etnosa (Žižek o tome dosta zna).

Ko je koga tu “genocidisao” moraće da odluči Međunarodni sud jer je Hrvatska podnela tužbu protiv Srbije, a Srbija je pak uzvratila kontra tužbom jer se Međunarodni sud proglasio nadležnim po pitanju hrvatske tužbe. Pitanje srpsko-hrvatskih odnosa je postalo fatalno vezano za uzajamne optužbe za genocid i teško da se može napredovati u bilo kome pravcu međusobne saradnje dok se ovaj problem ne reši. Srbija potencira uzajamno povlačenje tužbi i rešenje problema u dobroj volji (bona fide) obe strane, dok Hrvatska, barem po izjavi Ministarke za spoljne poslove Vesne Pusić, povlačenje tužbi uslovljava podacima o nestalim licima, hrvatskim građanima, tokom rata u Hrvatskoj. Da li je to akt dobre volje hrvatske strane ili je pak kamen spoticanja za srpsku stranu, videćemo u budućem razvoju događaja. No, bez obzira na interese obe strane nameće se ovde još jedan problem koji bi mogao biti ključan u razrešenju međusobnih optužbi. Da li je uopšte bilo genocida ili je pak u pitanju “nešto drugo”? Ako su postojale genocidne namere i to bilo koja strana dokaže, onda bi situacija bila mnogo jasnija; no, ako ne postoje dokazi za genocid i ako je u pitanju “samo” etničko čišćenje onda više i nema osnove za tužbu. Predstavnik Srba u Hrvatskoj Milorad Pupovac je predložio ovo solomonsko rešenje: Etničko čišćenje da, ali genocid ne… Malo smo se etnički pročistili međusobno, ali genocidnih namera nije bilo. A osim toga, šta je uopšte genocid i kako ga primeniti/formulisati u ovim našim komplikovanim balkanskim uslovima? Da li genocid podrazumeva i dokazivanje genocidnih namera ili je pak više merodavan broj žrtava? Ako su namere ključne onda se mora dokazati da je jedna od strana želela istrebljenje drugog naroda i da je to sprovodila na delu, to jeste “na terenu”; znači konkretno Slobodan Milošević je želeo veliku Srbiju i zbog toga je odlučio da otuđi delove Hrvatske gde je živeo znatan broj Srba te je u tu svrhu naredio “promenu strukture stanovništva”, to jeste dekroatizaciju srpskih teritorija; ili ovako: Franjo Tuđman se zalagao za čistu i desrbiziranu Hrvatsku te se stoga odlučio za eliminaciju svih Srba ili pak njihovo svođenje na “razumnu meru”. Dokazi sa terena za obe strane su više nego ubedljivi ukoliko se dokažu genocidne namere. Međutim, postoji i problem broja žrtava jer nije utvrđeno koji broj je potreban kako bi se proglasio genocid. Ako je genocid namera da se neka nacionalna populacija trajno uništi onda je ubistvo familije Zec, pod uslovom da je bila jedina srpska porodica u Hrvatskoj, moglo se okarakterisati kao genocid. Namera je postojala, žrtve su realne… Koliko je potrebno ili koliko je dovoljno? Osam i više hiljada kao u Srebrenici? Milioni pobijenih Jevreja u Drugom svetskom ratu? Šta je mera? Koliko? Ako bi postojala neka referentna mera onda bi se lako moglo oceniti šta je genocid, a šta je “obično” etničko čišćenje. Na primer, do osam hiljada je čišćenje, a od osam pa nagore je genocid uz dokaz da je bilo namere, naravno, jer bez namere je teško dokazati genocid… Genocid iz nehata ili neznanja bi bila stvarno teško priznata kategorija, mada nije nepoznata u sudskim procesima – Ratko Mladić se brani od optužbi za zločine tvrdeći da pobijeni nisu bili “obični” Muslimani već borci armije BiH, a pitanje je opet da li je to genocid ili etničko čišćenje. I tako, ima tu mnogih nedoumica, osobito kada se ovi problemi nađu na pravnom terenu, mada bi bilo zanimljivo – zbog buduće sudske prakse – da Međunarodni sud se uhvati u koštac sa genocidno-etničko-čistačkom problematikom te da se jednom to reši za svagda. Šta je genocid, a šta etničko čišćenje? Gde su granice?

Vidite i sami iz gore priloženog da sam laik kada je pravo u pitanju, a i stomak mi više ne može podneti ove moje “pravne formulacije”. Muka mi od samog sebe… Al šta ćeš pravo već odavno ne korespondira sa moralom, a o empatiji prema ljudskoj tragediji i da ne pričamo.