Ako jedva punoletna tviterašica smatra potpuno normalnim da javno poziva da se sjuri metak u čelo osobi koja nešto drugačije misli, čemu toliko zapanjenje kada “monstrum iz Ivanče” tako nešto zaista i napravi? Zapanjeni policajci anonimno svedoče da je Bogdanović pucao “čak i dvogodišnjem detetu” iz velike blizine i pravo u glavu, onim metkom u čelo na koji se anonimni omladinci na internetu toliko lako pozivaju.
Najvažnije je da vlada izdrži nacionalističku halabuku i potpiše sporazum sa Kosovom. Ima dovoljno prostora za takav potez, pa joj nema lakog izvlačenja. I da se prestane govoriti kako Srbija nikada neće priznati Kosovo, to zvuči neviđeno glupo.
Novindžije su dale sve od sebe da objasne neobjašnjivo i to sa što više detalja i u toj masi informacija se potpuno izgubila apsurdnost ubičinog lika koji je i „radni domaćin koji bi ti dao košulju s leđa“ i „naprasit, nervozan i drčan čovek“ i „siledžija koji svoju ženu tuče lancem“. Ali ako se izgubio ubičin, pojavio se naš lik, cenjeni publikume – lik beznadežne palanke trajno fascinirane nasiljem.
Više puta smo slušali da je jedini cilj srpske strane u pregovorima sa Prištinom bezbedan život Srba na Kosovu, a misli se pre svega na jedva četrdeset hiljada Srba iz četiri opštine na severu Kosova. Takođe je isticano da je
U državi u kojoj predsednik govori u UN onako kako je Nikolić govorio 10. aprila, a vrhunski predstavnici njene elite ponavljaju teze koje iznosi ugledni istoričar, samo je ljudska glupost nešto što se, poput kancera, nezaustavljivo širi. Nacionalizam, kome su neki ovdašnji komentatori prorekli neumitan kraj, ili barem sumrak, predstavlja neizostavan dodatak tom širenju.
Onaj ko koristi pojam “izdajnik” u politici, čini jednaku uslugu društvu kao što bi je činio onaj ko bi išao po ulici i nasumično hapsio građane ili pokazivao nameru da to čini. Pa ipak, u našoj javnosti govoriti o izdaji nije nikakav greh, šta više, to se posebno ceni. U danima pred ovu poslednju važnu odluku, politički analitičari koji se nimalo ne libe da istražuju “izdajnike” bili su većina u političkim emisijama.
Sada smo otišli bitan, verovatno i džinovski korak dalje, tj. dublje u visoko radioaktivnu kombinaciju putinizacije i orbanizacije. Naime, trenutak u kojem je predsednik Vlade Vojvodine (koja je sa samog državnog vrha nazvana “takozvanom”!) optužen za “razbijanje države” a legitimna politička inicijativa pokrajinske vlasti dovedena u nebuloznu kvazivezu ne samo sa Kosovom (saplitanje Vojvodine Kosovom večiti je miloševićevski trik) nego ni manje ni više sa danom osnivanja NDH (!) označava prelom nakon kojeg se vrlo teško može nazad.
Da se ne lažemo, Dačić je, kao i Nikolić, zatražio da mu potencijalni svedoci budu na oku i ćute o državnim zločinima, da tvrde kao i srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine da je državni projekat, zapravo, bio incident za koji su krivi neki marginalci i protuve. Teško.
Inicijativa mladih za ljudska prava poslala je pismo generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, Ban Ki-Moonu, iskazujući protest protiv posljednjih poteza predsjednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Vuka Jeremića, u vezi sa organizacijom ekspertskog panela UN-a o međunarodnoj pravdi i pomirenju. Jedan
Eto preživesmo još jedan dan D., a bilo ih je vala mnogo u bogatoj istoriji srpsko- sudbonosnih D-ova… Samo u poslednjih dvadeset godina bilo ih je toliko da sam poželeo sebi da više ne prisusutvujem niti jednom istorijskom trenutku,
Za Srbiju, ovakva kakva je, dobrih rešenja više jednostavno nema. Prošao voz! I to davno! Potpisali ne potpisali, odbili ne odbili, sve mu to dođe na isto. Država Srbija, cenjeni publikume, s Kosovom ili bez njega, već decenijama ne zna šta bi sa sobom, ali to neznanje vešto prikriva neprestanim izazivanjem masovnih histerija i još masovnijih depresija.
Kusturica i mnogi drugi znaju šta su činjenice, a šta izmišljotine u ratu. Međutim, koga on i ostali poput njega pokušavaju da prevare? Možda Kusturica jednim svojim filmom može ostaviti utisak na nekoga u svetu ko ujedno nema pojma da je postojala i gde je postojala Jugoslavija, ali da li može varati stanovnike bivše Jugoslavije? Ne!
Da su kojim slučajem u pregovorima s kosovskom vladom učestvovale na obe strane žene, i da se tu više govorilo o rezultatima decenijskog sukoba sa stravičnim žrtvama na obe strane, da su se tu pokazivale one Rojtersove fotografije ubijenih članova brojne porodice Jašari, među kojima je i nejač, i, uz njih, izveštaji o trgovini ljudskim organima, i da su, umesto u sterilnoj atmosferi briselskog salona, pod starateljskim nadzorom EU i SAD, ti i takvi pregovori vođeni u Prištini i Beogradu, naizmenično, dakle, u atmosferi žaljenja, pokajanja i empatije, do danas bismo sigurno imali potpisan dogovor dve vlade.
Sva tri haaška tribunala za ratne zločine odbila su poziv na raspravu o njihovu radu koji je za 10. travnja u New Yorku zakazao predsjednik Opće skupštine UN-a Vuk Jeremić, izjavio je Theodor Meron, predsjednik Međunarodnog kaznenog suda za bivšu
Nikakvo Kosovo, ni konjuktura odnosa u aprilu 2013. godine, neće nas izvući iz onoga što vekovima traje, iz autoritarne kulture koja odluke ostavlja “Gospodarima”, koji se pak nemajući snage da se snađu u takvoj ulozi – budući da ta snaga ionako pripada mitovima – nekako snalaze, najčešće tako što glume žrtve i odlažu neprijatne odluke.
Kosovo je stvar prošlosti. Da li iko priča o istom, osim ako se nešto ne čuje samo i isključivo u medijima? Naravno da ne. Kosovo je dosadilo svima. Proverbijalni vrapci na grani povraćaju kada se isto i spomene. Dosadilo je i nepostojećem Bogu i ljudima, goblinima i orcima, vilenjacima i white walkerima. Prosto, dosadilo je.
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
