INTERVJU Sonja Biserko: Srbija je digla ruke od Kosova i okrenula se Crnoj Gori

Izdvajamo

• Osnovni problem zapadnih demokratija je u tome što ne poznaju ova društva, i što se suviše oslanjaju na jednog čoveka kada ga izdvoje. Uz sva obećanja, ti pojedinci ipak nisu sposobni iskoračiti, jer u suštini ni oni, ni društvo – nisu tome dorasli. Zato je Rusija “uspešna” na Balkanu, jer ona bez velikog napora eksploatiše frustraciju, pre svega Srbije, zbog izgubljenih ratova, a zatim i pravoslavlje i suštinski otpor reformama koje članstvo u EU podrazumeva.

Povezani članci

• Preigrali se
• Sramovi
• ANTE TOMIĆ Papa je komunista koji se drznuo glavnim zlom današnjice imenovati besramnu pohlepu kapitalističkih elita
• STUDENTE U SARAJEVU NE SMIJE PREDSTAVLJATI NEKO KO ISPOLJAVA OTVORENU MRŽNJU I NETRPELJIVOST PREMA LGBT ZAJEDNICI
• ‘Nisu rekli da nema glave’: Priča srebreničke majke
• Spomenička bešćutnost i tragedija splitske Lore

SONJA BISERKO, PREDSEDNICA HELSINŠKOG ODBORA ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJI – Foto: Medija centar Beograd

Mislim da je to bio prirodan ishod politike koja je u Srbiji vođena javno i tajno nakon Brionskog plenuma, ustavnih amandmana i Ustava iz 1974. godine. Što znači da Srbija nikada nije prihvatila istinsko federalno uređenje Jugoslavije i unutrašnje republičke granice. Pripreme za Titovo nasleđe počele su sedamdesetih, a nakon njegove smrti krenulo se na konkretizaciju strategije koja je imala za cilj recentralizaciju Jugoslavije pod dominacijom Srbije ili ujedinjenje svih srpskih etničkih teritorija. Danas smo tu gde jesmo. Srbija nije odustala od svojih aspiracija, a crnogorski izbori su najbolja ilustracija za to. Taj projekat ujedinjenja se stalno reciklira pod raznim naslovima – od “ujedinjenja svih Srba”, “srpskog kulturnog prostora” do “srpskog sveta”. Sad se pominje i “federacija Srbije, Crne Gore i Republike Srpske”.

Sasvim je sigurno da dugogodišnja predsednica beogradskog Helsinškog odbora za ljudska prava (HOPS) Sonja Biserko protekle tri decenije pripada grupi najosporavanijih i najomraženijih ličnosti u Srbiji. Razlozi za tu skoro htonsku omrazu zapravo su jednostavni: Biserko dugo i dosledno, oštro i argumentovano, kritikuje srpski nacionalizam i ukazuje na katastrofalne posledice koje je produkovao, i koje i dalje produkuje u regionu. Opasan je to posao u društvu u kojem je nacionalizam internalizovan i deo je skoro svih dominantnih narativa.

Pre nego što je, 1994. godine, osnovala HOPS, Biserko je imala prilično uspešnu diplomatsku karijeru u bivšoj nam državi. Radila je u saveznom sakretarijatu za spoljne poslove, a između ostalog je bila i predstavnica SFRJ u organizacijama UN sa sedištem u Ženevi. Pre toga je službovala u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu. Diplomatsku karijeru prekida zbog nezadovoljstva politikom srpskog predsednika Slobodana Miloševića. Biserko je vrsni poznavalac međunarodnih odnosa.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, osim po saopštenjima, konferencijama, istraživanjima i britkim analizima, poznat je i kao izdavač istoriografskih i publicističkih knjiga koje bacaju snažno svetlo na tabuizirane teme srpskog društva. Te knjige progovaraju o decenijskoj genezi srpskog nacionalizma, njegovim teritorijalnim pretenzijama, ratnim zločinima i genocidu, nacionalističkom falsifikovanju i revidiranju istorije… Ovih je dana HOPS u centru medijske pažnje kao producent predstave pozorišnog reditelja Zlatka Pakovića pod nazivom „Srebrenica: Kad mi ubijeni ustanemo“. Ovaj komad, kako kažu u HOPS-u u “epicentar stavlja najvažnije pitanje za društvo u Srbiji danas, priznanje genocida u Srebrenici”.

Sa Sonjom Biserko razgovaramo o aktuelnim regionalnim, političkim i društvenim temama.

Razgovarao: Nedim Sejdinović

Prošlo je dvadesetak dana od potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, kojim je predviđena normalizacija ekonomskih odnosa Srbije i Kosova. Kakva je vaša generalna ocena ovog dokumenta, odnosno kakve će on ostaviti posledice u regionu?

Postoje mnoga tumačenja tog sporazuma, ali je sigurno da on pre svega odražava američke interese i da je u funkciji Trampove predizborne kampanje. Pošto je neizvestan ishod, predsednik Tramp koristi sve što mu je na raspolaganju. Pristanak Srbije na takav sporazum predstavlja i Vučićevu podršku Trampu, a Vučić za to ima i potporu Rusije. I Rusija i Srbija priželjkuju pobedu Trampa. Stavljanje sporazuma u bliskoistični kontekst – naravno, ukoliko se ikad realizuje – Srbiju dovodi u nepoželjan položaj u odnosu na brojne partnere, poput EU, arapskih zemalja, Turske, Kine i, uslovno, Rusije. Međutim, kako vreme prolazi, sve više izgleda da je Vašingtonski sporazum ustvari dizanje ruku od Kosova (i Srbije i Rusije) i okretanje Crnoj Gori kao važnijem strateškom cilju.

Sporazum predviđa veće prisustvo Sjedinjenih Američkih Država na ovim prostorima. Da li je to, po vama, dobra vest?

Balkan je oduvek percipirao SAD kao najrelevantniji faktor koji donosi rešenja, kad treba – i upotrebom sile. Činjenica je da bez SAD rat na Balkanu ne bi bio zaustavljen, mada se sa tim dosta kasnilo. Međutim, Dejtonski sporazum je obezbedio primirje, ali on ne garantuje funkcionalnu Bosnu. U njega je ugrađena sistemska greška koja je nagradila Republiku Srpsku kao trofej genocida. Na žalost, 25 godina nakon rata u Bosni međunarodna zajednica još uvek nije spremna da koriguje taj sporazum, i dalje ide na ruku poricanju genocida i relativizaciji odgovornosti Beograda. Međutim, američka politika se menja, ne samo da se više okreće Pacifiku, već se aktuelna administracija okrenula i protiv EU. Izrazito desničarski orijentirana, podržava sve konzervativne vlade i desničarske pokrete u Evropi, odnosno evroskeptike. Tramp je podržao Brexit, obećavajući Velikoj Britaniji trgovinske sporazume, kojih sada nema ni na vidiku.

Ekonomski deo sporazuma takođe je u interesu SAD. Reč je o kreditima koji treba da izgrade infrastrukturu, što je već ranije planirala i EU. Koliko će od svega da se realizuje veliko je pitanje, pogotovo što ti krediti “traže” pravnu državu koja garantuje sigurnost. Na žalost, Srbija još nije ni počela reformu sudstva. Još uvek nedostaje pravni okvir neophodan za privlačenje privatnih investicija.

Neki tvrde da će eventualna pobeda Bajdena na narednim izborima uticati i na sprovođenje ovog sporazuma. Slažete li se sa tim?

Američka spoljna politika se počela menjati još od predsednika Buša, preko Obame, da bi sada dobila radikalni zaokret koji ne samo da šteti ugledu Amerike nego i njenim interesima. Ukoliko Bajden pobedi, sigurno će biti drugačiji odnos i prema EU i prema Balkanu. Balkan je ipak deo Evrope, i EU treba da bude nadležna za njegovu integraciju u evropsku familiju. Sve do Trampa postojala je veoma tesna saradnja EU i SAD pre svega na evroatlantskim integracijama Balkana.

Koji je po vama optimističan, koji pesimističan, a koji realan scenario pregovora između Beograda i Prištine. Da li će Srbija, sa Vučićem na čelu, na kraju morati da – makar neformalno – prizna Kosovo kao nezavisnu državu?

Kao što sam već napomenula, moguće je da su crnogorski izbori promenili balkansku stratešku paradigmu, i da su se i Rusija i Srbija sada fokusirale na Crnu Goru. U tom slučaju, ako je to tačno, Kosovo je u mnogo povoljnijoj situaciji. Beograd će svakako nastojati da preko Zajednice srpskih opština obezbedi svoj uticaj na Kosovu.

Čini li vam se da zapadne demokratije mnogo veći akcenat stavljaju na pregovore između Srbije i Kosova nego na unutrašnje prilike u Srbiji? Vučićeva vlast to, čini se, koristi kako bi u potpunosti uspostavila jedan nedemokratski, autoritarni model vladavine.

Može se reći da je to bio do sada slučaj. Međutim, Vučić ne uživa više toliku podršku, ali je on svakako još uvek jedini faktor na koga se oslanjaju. To je zato što opozicija ne nudi alternativu za Srbiju već pokušava još jačim nacionalizmom da izgura Vučića. U tome očigledno ne uspeva. Nade polažu u to da je, eventualno, u Srbiji moguće preko SPC – kao što je to bio slučaj u Crnoj Gori – smeniti Vučića. Tada bi kormilo preuzele partije koje su takođe duboko vezane za Rusiju, i za taj model države i društva. Osnovni problem zapadnih demokratija je u tome što ne poznaju ova društva, i što se suviše oslanjaju na jednog čoveka kada ga izdvoje. Uz sva obećanja, ti pojedinci ipak nisu sposobni iskoračiti, jer u suštini ni oni, ni društvo – nisu tome dorasli. Zato je Rusija “uspešna” na Balkanu, jer ona bez velikog napora eksploatiše frustraciju, pre svega Srbije, zbog izgubljenih ratova, a zatim i pravoslavlje i suštinski otpor reformama koje članstvo u EU podrazumeva.

Slažete li se sa tvrdnjom da je deo nevladinog, građanskog društva u Srbiji otupeo oštricu protiv Vučićeve vlasti, upravo u iščekivanju rešavanja kosovskog pitanja?

Nevladin sektor se – kao uostalom i cela politička i društvena scena – promenio. Došle su nove generacije koje polako preuzimaju društvene poslove. One imaju sasvim drugi odnos prema prošlosti, jer i ne znaju mnogo o njoj i misle da je moguće ići u budućnost bez pravljenja bilansa. To je, pre svega, odgovornost svih elita nakon 5. oktobra, koje nisu napravile distancu od Miloševića i njegovog projekta. On je nastavio da se realizuje drugim sredstvima. Najbolji primer su i nedavni izbori u Crnoj Gori. Aktuelni srbijanski režim je normalizovao zločine i zločince, falsifikovao je prošlost i drži ceo region pod stalnim tenzijama. Njegov represivni i medijski aparat se uglavnom fokusira na sve nezavisne novinare i istraživačke grupe koje se bave korupcijom i organizovanim kriminalom. Dakle, svako doticanje njihovog materijalnog, povlači određene konsekvence. Deo civilnog sektora koji se bavi suočavanjem je potpuno marginalizovan, i medijski i društveno.

U uslovima dezorijentacije i raspada socijalističkog sistema vrednosti (kao i u svim ostalim postsocijalističkim zemljama), religija dobija ključnu ulogu u oblikovanju novih vrednosti. Teološko modeliranje javnog prostora u Srbiji je počelo nakon 2000. godine, kad pravoslavlje s političkim pretenzijama počinje da oblikuje javni, društveni prostor, pri čemu se ugrožavaju prava drugih na sopstveni identitet. Odbacuju se sekularne vrednosti civilnog društva – demokratija, civilno društvo, pluralistički diskurs, sekularna i verska tolerancija i individualna ljudska prava. Činjenica je takođe da su mlađe generacije konzervativne i naglašeno nacionalne, da su dosta konfuzne, a ideološki predstavljaju kombinaciju levičara i desničara.

Kako je Srbija došla u situaciju da je u njoj praktično uspostavljen skoro pa jednopartijski sistem? Kako ocenjujete Vučićevu vladavinu proteklih osam godina?

Balkanska društva su kolektivistička, egalitarna i, može se reći, da socijalizam nije bio aberacija već prirodan izraz potencijala tih društava. Jednopartijski sistem je vezan za autoritarna društva. Uprkos činjenici da u Srbiji postoje brojne partije, politička kultura iznedri ličnosti koje savršeno odražavaju karakter tih društava. Osim toga, važno je imati u vidu i činjenicu da sloboda kojoj svi navodno streme, ne podrazumeva i odgovornost pojedinca. To je i razlog zašto pojedinci delegiraju svoju odgovornost na lidera.

SONJA BISERKO, PREDSEDNICA HELSINŠKOG ODBORA ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJI foto: Medija centar Beograd

Ovih sedmica važno regionalno pitanje jesu rezultati izbora u Crnoj Gori, koje ste već u nekoliko navrata spomenuli. Smatrate li da će promena vlasti u Crnoj Gori označiti i dramatičnu promenu političkog kursa ove države? I da li će to možda imati reperkusije na ceo region?

Izbori su bili regularni i bez, kako se nagoveštavalo od strane opozicije i Beograda, nasilja. Tranzicija se odvija mirnim putem. Rezultati sigurno ne bi bili ovakvi da nije bilo mešanja spoljnog faktora – Beograda i Srpske pravoslavne crkve. Mnogi analitičari kažu da je izbore dobila SPC. Verovatno ne bi bilo toliko interesovanja za te izbore da nije dovedena u pitanje prozapadna orijentacija Crne Gore. U predizbornoj kampanji opozicione partije su najavljivale “otpriznavanje” Kosova, izlazak iz NATO, promenu identiteta, te promenu zakona o državljanstvu, kako bi popis stanovništva iduće godine iznedrio što veći procenat Srba. U tom slučaju, Srbija i Crna Gora bi bile dve države istog naroda. Naravno, retorika je znatno umivenija nakon izbora, jer su se umešale EU I NATO i pojedinačne zemlje EU. Pitanje koliko će one uspeti da preko URA-e Dritana Abazovića održe prozapadnu orijentaciju Crne Gore. Naivno je njihovo verovanje da preko četiri poslanika URA-e mogu da ostvare takva očekivanja.

Naravno, ne treba potceniti ni činjenicu da je crnogorsko društvo daleko odmaklo kada je reč o promenama – Crna Gora je pred vratima EU, zatim državni identitet je afirmisan raznim politikama i treba očekivati veliki otpor nastojanjima Beograda, SPC i Moskve da sve to pokore. Jer, tu se mešaju dva nivoa – odnos prema dugogodišnoj vlasti Mila Đukanovića i nastojanje Beograda da vrati Crnu Goru u svoju orbitu. Svakako, Crna Gora je pred velikim izazovima. Nadam se da će održati svoj suverenitet i orijentaciju koju su izabrali.

Koliko je i kako, po vašim uvidima, Srbija uticala na izbore u Crnoj Gori? I zašto? Ranije se sticao utisak da su Aleksandar Vučić i Milo Đukanović u dobrim političkim odnosima…

Prosrpski blok nije mogao politički ugroziti Đukanovića sa otvorenom velikosrpskom strategijom. Ovaj put su se zato oslonili na Srpsku pravoslavnu crkvu – koncept svetosavlja – što je u suštini nacionalizacija pravoslavlja. Uz ogroman medijski pritisak, vođen iz Beograda, ali i posredstvom medija pod kontrolom Beograda u Crnoj Gori, „svetosavska“ koalicija je ostvarila rezultat koji ju dovodi na vlast. Srbijanski mediji su, i pre nego što je počela izborna kampanja, Crnu Goru prikazivali uglavnom u negativnom kontekstu sa tezom o ugroženosti srpskog naroda. Patrijarh Irinej je išao čak toliko daleko da je tvrdio da je „status Srba kao u doba ozloglašene fašističke tvorevine Nezavisne Države Hrvatske.“ U Izveštaju Naprednog kluba o političkim pravima srpskog naroda u regionu, Crna Gora je „najtamnija tačka“ i povezana je, kako ističe istoričar Čedomir Antić, pre svega sa etničkim i verskim progonom. Antić je još naveo da je Zakon o verskim zajednicama obespravio i u neravnopravan položaj doveo SPC kojoj pripada 70 odsto građana i da se dogodio “verski i nacionalni progon”. Posebno se ističe da je srpski narod u Crnoj Gori izložen učestalim pritiscima i asimilaciji. Mediji su iznosili brojne neistine poput one da je Đukanović obećao Albancima mesto premijera, zatim su poseban akcenat stavljali na glasine da će Đukanović proterati Srbe poput Oluje, da će pribeći nasilju i da neće priznati rezultate izbora. Politički analitičar Srđan Vukadinović isticao je da je Beograd organizovao i svojevrsni inžinjering, jer je veliki broj ljudi koji žive u Srbiji glasao u Crnoj Gori. Njima su, kako ističe, plaćeni troškovi puta i boravka u Crnoj Gori, kao i PCR test. To su veliki troškovi i to je neko morao da plati Torlaku, srpskom Institutu za javno zdravlje.

Takvo ponašanje Beograda veoma podseća na talas srpskog klerikalnog nacionalizma i na antibirokratsku revoluciju iz osamdesetih i posebno na smenu vlasti u Crnoj Gori 1989. Iz svih reakcija u Srbiji može se zaključiti da im nije smetao Đukanović što je tako dugo na vlasti, već njegova promena politike koja je počela još 1997. godine, a koja je završila obnavljanjem nezavisnosti i ulaskom u NATO. Te reakcije nisu zakamuflirane već se otvoreno likuje i unapred planira izgon Đukanovića i njegovog najbližeg kruga.

Bosna i Hercegovina je i dalje žrtva pre svega srbijanske, ali i hrvatske politike. Da li je realno očekivati da se ona ikada iščupa iz “čvrstog zagrljaja” suseda?

Nije za očekivati da će Srbija lako odustati od svog genocidnog trofeja. Bez intervencije spoljnog faktora ne može se očekivati suštinska promena. Međunarodna zajednica snosi odgovornost za nefunkcionalnost bosanske države. Jer, Dejtonski sporazum je poslužio kao sporazum o primirju. Greška je što međunarodna zajednica nije oročila rok trajanja tog dokumenta. Aktuelni međunarodni kontekst, imajući u vidu da i Rusija ima reč kada je Bosna u pitanju, jeste takav da je teško očekivati da će EU poduzeti neke mere. Nedavno su Stefan Švarc i Kristijan Švarcšiling apelovali na Angelu Merkel da nešto uradi za Bosnu. Ona je jedini političar, rekla bih u svetu, koji ima moralni kredibilitet i integritet koji bi mogao da pokrene stvari sa mrtve tačke. Međutim, za to joj treba podrška i drugih članica EU.

Ovih dana se navršilo 33 godine od Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kojoj je prevlast odnela tvrda nacionalistička struja Slobodana Miloševića. Kako sada, sa ove vremenske distance, gledate na taj događaj?

Mislim da je to bio prirodan ishod politike koja je u Srbiji vođena javno i tajno nakon Brionskog plenuma, ustavnih amandmana i Ustava iz 1974. godine. Što znači da Srbija nikada nije prihvatila istinsko federalno uređenje Jugoslavije i unutrašnje republičke granice. Pripreme za Titovo nasleđe počele su sedamdesetih, a nakon njegove smrti krenulo se na konkretizaciju strategije koja je imala za cilj recentralizaciju Jugoslavije pod dominacijom Srbije ili ujedinjenje svih srpskih etničkih teritorija. Danas smo tu gde jesmo. Srbija nije odustala od svojih aspiracija, a crnogorski izbori su najbolja ilustracija za to. Taj projekat ujedinjenja se stalno reciklira pod raznim naslovima – od “ujedinjenja svih Srba”, “srpskog kulturnog prostora” do “srpskog sveta”. Sad se pominje i “federacija Srbije, Crne Gore i Republike Srpske”.

Balkan je, na žalost, sada pozornica na kojoj se konfrontiraju različiti spoljni interesi. I sve dok je tako, Srbija će živeti u nadi da je moguće ostvarenje njenih aspiracija.