Evropa nije smela da dopusti da Srbija i RS vode rasističku propagandu

Povezani članci

• Esad Bajtal: GRAĐANSKA HRABROST IZMEĐU STRAHA I SAVJESTI
• Priča o jednoj generaciji: 36 godina potom
• Revolucija u Belorisiji može se dogoditi
• Marinko Čulić: Dogovorena mržnja
• „Demokracija“ u slavu mržnje, rata i smrti
• BOSNA SEMA I PRAVOSUDNE INSTITUCIJE BOSNE I HERCEGOVINE

Nikola Samardžić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu

 „Članstvo u političkim strankama namenjeno je ili postizanju političkih ciljeva, ili ostvarenju materijalnih ili društveno-statusnih interesa. I Demokratska stranka, nakon ubistva premijera Đinđića, i Liberalno-demokratska partija, nakon izbora 2008, počeli su se približavati udbaško-kriminogenom establišmentu koji je doprineo dugom trajanju političke i ekonomske krize“,  objašnjava Nikola Samardžić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu razloge zbog kojih je napustio dve „najmodernije“ stranke u Srbiji, čija je proevropska orijentacija sadržana u osnovama političkog programa. 

Profesor na odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta, Nikola Samardžić predaje rаnu modernu istoriju, američku istoriju, i drži jedan poseban kurs o istoriji. Iako unazad tri godine partijski neangažovan, povremenim iznošenjem stavova o aktuelnim zbivanjima, Samardžić  i dalje igra značajnu političku ulogu u javnom životu.  

U daljem opisu okolnosti koje su ga navele da napusti stranačke funkcije u DS i LDP, navodi: „Verujte da mi je gadno da se bavim poslom državnog tužioca, da ukazujem na pljačku Luke Beograd, ili da podsećam naše birače kome su dali svoj glas na izborima, a ko ih danas zastupa u važnim instuticijama, naročiro u beogradskoj vlasti, i bilo je analiza restriktivnog, antidemokratskog zakona o informisanju, mada se još uvek dovoljno ne zna o prisluškivanju i ucenama tužilaca i sudija u proceduri “reforme”, zapravo partizacije pravosuđa. Uloga Miškovića i Beka u eroziji demokratije, monopolima i korupcije trbalo bi da je dovoljno poznata. I dalje je misteriozna uloga, a to pitanje je takođe važno u kontekstu mog privremenog napuštanja partijske politike, specijalnog tužioca za organizovani kriminal Jovanu Prijiću u pokušajima svođenja procesa ubistva premijera Đinđića na izvršioce i amnestiranje nalogodavaca. LDP su napustile sve kreativne i karakterne javne ličnosti, i tamo je preostala samo jedna šuplja, prazna, navijačka rika o reformama i Evropi, zapravo paravan realizacije poslovnih interesa ili najbanalnijeg kadriranja, da bi se Beograd i Srbija, uz učešće upravo onih ljudi i političkih snaga u koje sam se ponekad prisiljavao da verujem, suprotno sopstvenom zdravom razumu, ponovo srozali na nivo prljave, siromašne, očajne balkanske provincije. Sva ta dronjava retorika partijaškog polusveta o Beogradu kao kulturnoj prestonici 2020, o Evropi, o mladima, novoj energiji, potvrda je da su svi ti ciljevi lažni, to je još jedna prljava himera provincijalnog balkanskog političkog džeparenja, i stvari su upravo suprotne, nikad manje ovde nije bilo autentične kulture, evropske civilizacije i dobrih osećanja.“

Primena znanja i iskustava kojima Samardžić raspolaže, interesovala nas u kontekstu pokušaja bližeg određenja odnosa Srbije prema BiH, njenim vezama sa  Republikom Srpskom, ali i celokupnog zbivanja i objašnjenja uzroka koji su doveli do ishoda kojem danas prisustvuju građani svih država bivše Jugoslavije.

Inicijativa predsednika Republike Srpske Milorada Dodika ne odgovara zvaničnom Beogradu, ali evidentno usled pritisaka Evropske unije da se referendum o Sudu i Tužilaštvu ne održi. Taj referendum je bio, zapravo, prvi korak u izjašnjavanju o nezavisnosti RS. U pitanju su zajedničke institucije bez kojih je Bosna i Hercegovina kao jedinstvena država nemoguća. Odlaganje referenduma je zaustavljanje jednog procesa koji je Dodik vodio uz oslonac na zvanični Beograd, možda i na Zagreb, nastojeći da održi samostalnost u odnosu i na Sarajevo i Beograd.

*Da li je Dodik samostalan u donošenju političkih odluka, odnosno koliko je on blizu ili daleko od uloge jednog ministra Vlade Srbije? 

Imam utisak da jeste, u onoj meri u kojoj nije ograničen restriktivnim odlukama Beograda i EU. Njegov politički interes nije da RS postane deo Srbije, mada se tome nada većina u RS koja je politički emotivno vezana ne za Bosnu, niti za samu RS., koju takođe smatra privremenom, nego upravo za Srbiju. Dodik, međutim, nastoji da u RS bude autonoman i suveren, koliko je moguće. On ne želi da bude ministar u Vladi Srbije, i on to nije.

*Šta je dovelo do tog raskoraka između Dodikove politike i očekivanja građana RS? 

Dodikov stav je ublažen stav građanstva RS, koji je ekstremniji od onih zahteva kojima se Dodik obraća i Sarajevu i EU. Taj stav je posledica frustracija zbog neostvarenog ratnog cilja, a taj cilj je bio formiranje velike srpske države podelom Bosne. Taj stav je i odraz jednog stanja, života u jednome nedovoljno institucionalno uređenom i teritorijalno, geografski nelogičnom prostoru. Usamljena, izolovana, RS ne nudi mnogo perspektiva za budućnost. Ne uviđajući sve prednosti koje bi ponudila izgradnja zajedničkog društva u Bosni brisanjem međusobnih razlika, naročito onih izmišljenih, najzad i pripadnost Bosne evroatlantskim institucijama i procesima, RS se nada ostvarenju nacionalne integracije i time ostaje upućena na Srbiju.

*Zbog čega EU ne eliminiše Milorada Dodika iz političkog života, imajući u vidu da njegov odnos prema genocidu i ratnim zločinima produbljuje mržnju, onemogućava pomirenje i suživot u BiH?

U demokratiji ne možete jednostavno eliminisati političkog lidera. Dodik  štaviše zastupa stavove većine u RS, i to u jednoj umerenoj, umivenijoj formi, bez obzira na svoju disrektnu, svedenu retoriku. I to su posledice dugih procesa. EU je dopustila da Srbija i RS i nakon 2000. godine vode rasističku propagandu koja je podsticala etnocentrizam, proizvodila kulturne razlike, isticala nasleđe svih ekstremnih ideologija prethonog stoleća, komunizam, klerikalizam, fašizam, nacizam i rasizam, ohrabrivala produbljivanje etničke distance. Evropa je morala da utiče na stanje u medijima, obrazovanju i kulturi, da s nama učestvuje u kreiranju novih vrednosnih normi umesto da institucije prilagođava svojim birokratskim formama, koje su ponekad takođe okoštale, skupe, neefikasne, suviše regulatorne. Klerikalizacija bošnjačkog društva posledica je okolnostima u kojima su se Bošnjaci branili od jedne brutalne agresije. U hrvatskom narodu se identitet i dalje neguje na paradigmi razlika u odnosu na ostale Jugoslovene. I srpski i hrvatski identitet opterećeni su klerikalizmima koji u sebi nemaju ničega ekumenskog, univerzalnog niti hrišćanski plemenitog.  

*Zbog čega EU ne otkloni uzrok problema, već pristankom na razgovore sa Dodikom, kažnjava sve druge građane BiH, a među njima i žrtve genocida, koje predsednik RS čak najotvorenije negira?

Propušteno je da se o zločinima razgovara pravovremeno. Deca rođena u vremenu agresije Srbije i JNA na Bosnu danas su punoletna. Zamislite da je Dejton bio 1945, mi smo danas u 1961. godini. Između 1995. i 2011. proteklo je, u smislu količine događaja, ukupne mase arhiviranih, sačuvanih činjenica, i intenziteta ukupnih, globalnih procesa, znatno više vremena, u veoma relativiziranom smislu, nego između 1945. i 1961. Upravo je oživljavanje koncepta kolektivne krivice, proistekle iz nepremostivih kulturnih razlika, bilo ključni izgovor Beograda u agresiji na Jugoslaviju kao najdragoceniju, najprogresivniju političku tvorevinu sopstvene, srpske istorije, konkretno na Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu i Kosovo. Milošević i Koštunica su, uz podršku ekstremnih krugova u vojsci, crkvi i inteligenciji, proces nastavili napadima na Beograd, politički motivisanim ubistvima, paljevinom džamija i ambasada i pljačkom. Ne postoji kolektivna krivica Hrvata za događaje iz 1941, i ne vidim da će se procesi približavanja i pomirenja podstaći isticanje kolektivne krivice u RS ili u Srbiji za događaje iz 1991. Ako postoji odgovornost za izostanak javnog, medijskog, obrazovnog i kulturnog  suočavanja sa događajima koji su potekli i iz 1941. i iz 1991, i to su procesi koji su se mogli odvijati uz produktivniju evropsku podršku, i upravo na evropskom iskustvu.

*Ko onda snosi odgovornosti za takav sled događaja?

 Posle 2000, EU je prepustila suviše poverenja Beogradu i Banjaluci u tom smislu. Dopustila je da se obnove vrednosti, poruke i osnovna logika ratne politike. Ta logika dominira srpskim medijima, školama i univerzitetima, sportskim stadionima, propovedaonicama. Jasno je da nam je potrebna suštinska reforma institucija. U Bosni, da te instucije budu zajedničke za Bosnu u celini, dopuštajući, naravno, razvoj lokalnih i gradskih autonomija, i ja ne govorim o nedemokratskom, autoritarnom centralizmu, nego o potrebi da svi u Bosni smatraju celu Bosnu sopstvenim institucionalno uređenim prostorom, a u budućnosti da svi kao Jugosloveni osećamo nekadašnju jugoslovensku teritoriju, integrisanu u Evropu, i u sebe samu, kao sopstveni, zajednički, institucionalno uređen prostor.  

*Kako je moguće demonstrirati javni interes svih građana BiH u prilikama najdrastičnijih društvenih podela? 

Pogrešna je kulturna politika EU koja ističe razlike među narodima, religijama i kulturama kao činioce zajednčkog života i približavanja.  Primenjena na našem prostoru, ona je štetna, opasna, da ne kažem i stupidna. Jedina putanja naše zajedničke, mirne, prosperitetne budućnosti je u podsticanju naših sličnosti. Koncept evropskog multikulturalizma, primenjen, zapravo krivotvoren na našem prostoru,  negira sva blagotvorna dostignuća asimilacije iz jugoslovenske epohe: mešoviti brakovi, prijateljstva, kumstva, zajednički jezik, osećajnost, mentalitet. Naročito danas, u 21. veku, potrebno je da budemo slobodniji kao slobodni pojedinci, kao ponosni vlasnici privatne imovine, kao potomci generacija koje su u ponečem bile i pametnije, ali i da uživamo u svim našim sličnostima, i u svim onim razlikama koje nas ne ometaju u saradnji i komunikaciji.

*Kako se sprečava ratna propaganda usmerena na širenje mržnje prema žrtvama genocida?

Propaganda koju vode Srbija i RS posredstvom medija, zvaničnih institucija i obrazovnog sistema podležu, u važnim pojedinostima, krivičnom zakonodavstvu. Ta propaganda je često teško uočljiva, i bila bi prefinjena da njene poruke nisu tako niske i brutalne. EU bi morala da se usredsredi na kažnjavanje rasističke propagande. U EU znaju koji pojedinci stoje iza te propagande, i da su neki od njihovih tajnih računa upravo u evropskim bankama. Prodaja te magle, naročito mitova o Rusiji ili Osmanskom carstvu konkretno se realizuje u evropskim valutama. To bi bilo delotvornije od upiranja u cele narode, da su sačuvali najgore ljudske osobine.

*Politički predstavnici ih takvim čine, a oni su opet legitimni predstavnici naroda.

Antievropske političke snage veoma dobro sarađuju preko tih etničkih granica. Politička likvidacija Harisa Silajdžića i Ejupa Ganića doprinela je udaljavanju BiH kao celine od procesa evropskih integracija i saradnje sa SAD. Na drugoj strani, odigrava se jedna iluzija procesa približavanja i pomirenja, poput konferencije u Karađorđevu, gde su se, kao pre 20 godina, politički ekstremizmi dogovorili o jedinstvenoj platformi.

*Silajdžićev „ekstremizam“ ocenjen je kao neadekvatan odgovor za ekstremizam na drugoj strani.

Mislim da je to nevažno, i da je on bio važna spona u procesu koji je vezivao Bosnu za evropske i američke strateške interese, koje smatram prioritetnim. Strahujem da su se Tadić i  Izetbegović prećutno dogovorili o nastavku klerikalizacije našeg prostora u smislu udaljavanja od evropskih i evroatlantskih procesa.

*Da li je postmiloševićevsko doba ikada nastupilo?

Kontinuitet s Miloševićevom politikom ostvaren je u medijima i institucijama. Tadić je uveren da će, negovanjem najodvratnijih ličnosti i pojava iz toga vremena, okupiti ogromno biračko telo. To mu je do sada uspevalo. Ali je on u svakom domenu politike, izuzev razvoja korupcije, medijskih manipulacija i konzerviranja institucija zagađenih logikom zločinačkog poduvata, ostao toliko neuspešan, da je biračko telu počeo usmeravati na alternative koje nude više nacionalizma, više komunizma, više klerikalizma, više zla i siromaštva, da je budućnost tog eksperimenta neizvesna. Nije imao strpljenja, niti je to bilo u njegovom interesu, da edukuje srpsko društvo, da ono postane toleratno, otvoreno i uspešno. On se upravo udvarao zatečenim predrasudama i frustracijama. Na tim predrasudama i frustracijama, i na tom zastrašujuće obimnom slobodnom vremenu mladih, nezaposlenih i penzionera, njegovi najbliži saradnici uzimaju ogromne profite, iz sprege medija, koji su pod apsolutnom kontrolom, i javnog kapitala koji se preliva u njihov privatan domen. Nije slučajno da Srbija po svojim ekonomskim performansama  zaostaje za ostalim republikama bivše Jugoslavije. Najniže plate, najviša inflacija, zaustavljene investicije, nikakva berza, umrtvljeno tržište nekretninama. Moguća je i suspenzija vizne liberalizacije. I ponovo ćemo poželeti da nismo ono čime se toliko, naravno neosnovano, drsko i glupo ponosimo, da jesmo.

*Da li, u tom kontekstu, učešće stranaka bivšeg režima u vlasti ima ikakav uticaj?

Šešelj, Vučić i Nikolić, Tadićevi ministri, Dinkić, Palma, utrkuju se u nastojanjima da Srbiju ponovo srozaju na razinu ratnog komunizma. Njihovo pogonsko gorivo su donacije tajkuna, monopoli, nezakonita sprega državnih i privatnih poslova, ruska agentura. Sva odgovornost se prebacuje na socijaliste, čiji je ministar policije realizovao viznu liberalizaciju, omogućio održavanje Parade ponosa, i, štaviše, učlanio jednoga poznatog gej aktivistu, tako da je SPS postao prva partija u sistemu koja je jasno uvažila seksualno opredeljenje kao bogatstvo ljudske biološke vrste i činilac društvene raznolikosti i tolerancije. Da li je to još jedan od svih naših paradoksa, verovatno jeste, ako je to uopšte važno.

*U Tadićevom bliskom okruženju je i SPC.

SPC je podržavala ratnu agresiju Srbije i JNA, dok se u BiH se odvijao sličan proces kao u Avganistanu. Sovjetski napad na Avganistan je podstakao razvoj političkog islama kao nosioca pokreta otpora. Ta paradigma se ostvarila upravo u Bosni, gde je agresija beogradske vlade i JNA, koja se sve vreme oslanjala na očekivanje da će se obnoviti sovjetska imperija, izazvala prodor političkog islama u bošnjačko društvo. Time su uništene veoma vredne ljudske, kulturne, društvene vrednosti, sekularizam, duboka bliskost, mešoviti brakovi, koje su vezivale bošnjački i srpski narod.

*Kome je u interesu pogodba Republičkog javnog tužilaštva sa Svetlanom Ražnatović?

Demokratska stranka neposredno kontoliše tužilaštva, sudove i tajnu policiju koja je obezbedila da se realizuju partijske liste kandidata za sudije i tužioce koje su podnele sve parlamentarne stranke u beogradskoj gradskoj vlasti. Budući da vladajuća koalicija toleriše, nekad i podstiče ideologiju nacionalne, verske i rasne isključivosti, logično je da će se veoma blago kažnjavati počinioci zločina nastalih upravo na tim osnovama. Svetlana Ražnatović je saučesnica Zemunskog klana koji za račun saradnika okupljenih oko Vojislava Koštunice, uglavnom ličnosti iz tajne policije, vojske i Miloševićevog režima,  organizovao i izveo atentat na Zorana Đinđića. Ona je sa svojim mužem Arkanom bila i saučesnica u zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Hrvatske, BiH i Kosova. Time ona nije oštetila Srbiju samo za porez. Za mene je ona simbol i saučesnica realizacije primitivizma, populizma i kulturno-političkog varvarstva, tog cunamija krvi i fekalija koji je progutao sve vrednosti građanstva, tolerancije, civilizacije.

*A, kome je u interesu da se blago kažnjavaju napadači na novinare iz redova ekstremističkih grupa u Srbiji?

Govorilo se da je banda napadača na snimatelja B92 pod neposrednom komandom stranke Tomislava Nikolića, konkretno Aleksandra Vučića, i da tu stranku finansiraju Mišković i ostali važni tajkuni, i da je ona budući partner u vlasti. EU i Vašington su u međuvremenu uputili signale dobre volje prema onima koji su ubijali, proterivali i pljačkali po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, hapsili i ubijali novinare, premlaćivali studente i profesore, imali neku ulogu u pripremi atentata na premijera, palili džamije i ambasade, mlatili sugrađane i uništavali imovinu u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

*Šta najviše ugrožava interese političkih elita?

Privatizacija koja bi obuhvatila široke građanske slojeve, izgradnja nove građanske srednje klase koja bi se kapitalizovala promenom obrasca privatizacije i restitucijom. Privatizacija javnih preduzeća i infrastrukture. Građanski kapitalizam, restitucija, razvoj malih i srednjih preduzeća.

*Zbog čega EU to ne sprečava?

Čelnici Unije školovani su na univerzitetima pod jakim uticajem levice koja  prezire kapitalizam, otvoreno tržište, slobodnu ekonomiju, protestantsku etiku, individualnu inicijativu i individualu odgovornost, niske poreske stope, jednom rečju „neoliberalizam“, mada ne vidim da je taj „neoliberalizam“ propao, štaviše, razvijeni svet je prebrodio ozbiljnu ekonomsku krizu, koje su u kapitalizmu, doduše, povremene, ali su krize u socijalizmu i komunizmu stalne, i na to se namero zaboravlja. Preporuke srpskoj vladi da donese i počne sprovoditi paket novih reformskih zakona, tih „deset evropskih zapovesti“, samo je spisak želja, više tuđih, nego sopstvenih: reforma pravosuđa, restitucija, promena izbornog sistema, borba protiv monopola i korupcije, itd.

*Kakva je uloga Turske na Balkanu, pozitivna ili negativna?

Uloga Turske i Srbiji je pozitivna. Turska je ogromna sila, i cela bivša Jugoslavija bi profitirala od ulaska Turske u EU. Takođe je važno da se prevazilaze naše istorijske i kulturne razlike. Međutim, u Bosni, u bošnjačkoj politici bi Turska mogla da dobije onu ulogu koju je Rusija preuzela u Srbiji. Rusija podržava u Srbiji koncept državnog kapitalizma i tajkunizma, korupciju, paranoju od Evrope i Amerike, a naročito vodi brigu da Srbija ne uđe u NATO. Postoji mogućnost da će Turska, pošto je ostavljena na margini evropske integracije, a to je jedna od pogrešnih odluka EU, insistirati na razlikama i podelama Bošnjaka i Srba, u onom smislu u kojem te podele odgovaraju i Izetbegoviću i Tadiću. I zato više nema Silajdžića u centru bošnjačke politike.  Jedna od opasnosti je nastavak klerikalizacije. EU mora da insistira da kad verski lideri, inače privilegovani, naročito pošto su oslobođeni plaćanja poreza, krenu da daju političke izjave, oni postaju poreski prekršioci. I to da važi, bez razlike, za Cerića, Zukorlića, Amfilohija, Kačavendu.

*Kako vidite ideju o podeli Kosova?

Očekivao sam, i ostvarile su se mrzovoljne reakcije iz EU i nevladinog sektora, vrisnuli su i albanski nacionalisti, ali je inicijativa Ivice Dačića pozitivna u tom smislu da otkriva nameru da se izađe iz zamrznutog sukoba. Stanje zamrznutog sukoba je idealan okvir antidemokratske i antievropske politike Beograda i Prištine. EU će prihvatiti svaki dogovor Beograda i Prištine. Ali su prepreka dogovorima veoma snažne frustracije obe strane. Kosovo je specifično u tom smislu da su kulturne razlike izraženije, a nekadašnje staro multikulturno kosovsko društvo, gde je bilo i Srba, Turaka, Bošnjaka, Goranaca, naročito u gradskim sredinama, više ne postoji. Postoji i opasnost da kolateralna šteta kosovske krize postane Makedonija, naročito u slučaju podele Kosova.

*Kosovski lideri se tome izričito protive.

Kosovsko liderstvo se takođe udvara siromašnom, neobrazovanom i nacionalističkom biračkom telu. Kosovskom liderstvu odgovara stanje zamrznutog konflikta, budući da su izolacija, etnička netrpeljivost i paranoja putanje političke logike tradicionalnog društva. Međutim, put Prištine ka EU vodi preko Beograda, dok put Beograda ka EU vodi preko Sarajeva i Zagreba. To je jedna druga politička logika, bez čijeg poštovanja nije moguće zamisliti uključivanje u evropsku zajednicu.

*Srbija se i u slučaju Kosova ponaša ignorantski prema činjenici da je i prema kosovskim Albancima počinila genocid.

Nisam primetio, u poslednjih deset godina, da je EU jasno, nedvosmisleno i odlučno, ukazujući i kažnjavajući na odgovorne pojedince, tek zatim i na institucije,  postupala sa Srbijom tako da ona odustane od političke logike koja je doprinela pokušaju masovnog proterivanja Albanaca na Kosovu. Jedna od drastičnih posledica te politike, ali i pritisaka albanske strane, i siromaštva te provincije, sigurno je i postupno nestajanje Srba na Kosovu, koje se može pratiti u toku poslednja dva veka. Ali prošlost ne smemo kriviti svaki put kad nedostaje dobre volje za budućnost.