Dragan Stojković: “Ne pristajem na močvaru ljudske gluposti!”

Autor/ica 👤Goran Sarić 13.7.2019. u 20:59

Izdvajamo

Odbacivanjem ideja levice, pa i ideologije komunizma, prazan prostor je potpuno zauzela Crkva. A naše crkve su duboko u jeresi etnofiletizma i kao takve upravo najveći generatori nacionalizma i mržnje. Država i Crkva su udružene u obliku vladavine koja srlja u neofašizam. Haški procesi su imali ograničen efekat, čak su doprineli jačanju nacionalističke desnice. Kako? Pa tako što su trajali beskonačno dugo. Pre svega, mnogim političkim kriminalcima je trebalo suditi u domaćim procesima, a tek onda ih slati u Hag i završiti suđenja kao u Nirnbergu, za godinu dana. Ovako, od njih su napravili heroje. Nije dobro što se sva tragika ratnog zločina koncentriše samo na Srebrenicu. Ona jeste simbol najmasovnijeg stradanja, ali genocid u punom smislu te reči je započeo odmah na početku, već od aprila, u maju, junu 1992. godine masovnim ubijanjem po više stotina ljudi, žena i dece, u brojnim selima Podrinja, u Bijeljini, Prijedoru, Kozarcu... Naselja su etnički čišćena iz ideoloških, versko nacionalističkih mračnih poriva, iza kojih je žmurećki stajala intelektualna elita u Srbiji. Akademici, pisci, pesnici koji su proglasili da u istoj državi, istom gradu, u istoj ulici, u istom soliteru, na istom spratu, u istoj porodici, ne treba da žive zajedno građani koji govore istim jezikom, samo zbog toga što su poreklom druge vere.

Povezani članci

Dragan Stojković – foto: Milomir Kovačević Strašni

Od Sarajeva svi treba da uče. Posle tolikih stradanja, patnje i zla, ostati neopterećen i otvoren za budućnost, jeste velika moralna pobeda i istorijska lekcija. Tokom proteklih dvadeset godina imao sam bezbrojne situacije i susrete sa građanima Sarajeva koji su me u to uverili. Ni u jednoj prilici nije bilo ni daleke naznake mržnje ili osvetoljubivosti zbog toga što dolazim iz sredine koja je na njih poslala zlo. Sarajlije znaju da je nacionalizam zlo, a da je zlo nadnacionalno. Onaj ko to ne razume biće u stalnom ratu pre svega sa samim sobom. Sa tamom u sebi.

Intervju sa Draganom Stojkovićem (Sarajevo, 1953), vlasnikom i glavnim urednikom Izdavačke kuće MostArt iz Zemuna. Ova kuća već godinama objavljuje značajne knjige iz regiona iz oblasti književnosti, politike, sociologije, istorije i religije. U nastojanju da jača kulturne veze u regiji, Stojković, između ostalih, tijesno sarađuje i sa izdavačkom kućom Buybook iz Sarajeva, a objavio je i djela čitavog niza značajnih autora lijeve provincijencije iz čitave bivše Jugoslavije.

Sociolog po struci, a aktivista i ljevičar po ubijeđenju, Dragan Stojković je jedan od onih koji još od početka devedesetih godina pružaju uporni, kontinuirani otpor nacionalističkim i korumpiranim režimima, u Srbiji, od Miloševića, pa sve do Vučića. Rado ističe da je rođen, i prvih jedanaest godina života proveo, u Sarajevu, te da i danas jako voli taj grad. Nedavno je opet bio u njemu, i to kao gost na Bookstanu, a krajem jula dolazi na Boračko jezero, u Herzegovina lodges. To je i bio konkretan povod za naš razgovor.

– Jednom ste rekli da sebe doživljavate kao prosječnog građanima. Ipak bih Vas zamolio da se u nekoliko rečenica predstavite čitaocima sajta Tačno.net. Ko je, šta radi, i čime se bavi Dragan Stojković koji – dopustite mi da se malo našalim – nije ni Piksi (bivši fudbaler Crvene zvezde), ni Bosanac (harmonikaš), nego – Zemunac?

Da – prosječnog građanina onako kako ga ja zamišljam. Možda imam visoke kriterije. Kad sve saberem, ja sam uvek bio društveni aktivista a nalazio sam se raznim životnim situacijama na koje sam reagovao spontano, što se pretvaralo u društveni angažman. Sva znanja koja sam sticao, sve veštine i zanati, bili su u funkciji aktivizma. I kad sam kao omladinski glavni i odgovorni urednik novina podneo ostavku 1975., akcijaš i delegat u opštinskom veću sedamdesetih koji je glasao protiv plata funkcionera. Kao pomoćni radnik u štampariji pokrenuo sam radnički “Naš list”, a u uverenju da je kultura primarna, bio jedan od osnivača dva časopisa za svetsku književnost “Pismo” i “Likovni život”, osamdesetih, pa na čelu pobunjenih građana Zemuna protiv vlasti radikala devedesetih … do novinarstva i izdavaštva. A u stvari, nisam bio ni novinar, ni izdavač, ni političar nego sam bio i ostao samo aktivista-idealista koji pisanjem i izdavanjem knjiga ne pristaje na močvaru ljudske gluposti.

– Iza Vas su skoro dvije decenije rada u izdavaštvu, sa MostArtom. Zašto ste u tu djelatnost krenuli baš 1990-te?

Preduzeće sam osnovao u vreme kratkotrajnog privrednog optimizma ere Ante Markovića, iz jedne vrste protesta, potrebe dokazivanja mojim drugovima radnicima kako se može svojim radom opstati. Oni nisu ništa razumeli. Ni samoupravljanje, ni socijalizam ni potrebu modernizacije proizvodnje. Zaglavili su u nacionalizmu i slepoj veri u zlatno tele kapitalizma. Naivno sam verovao da se sukobi ne mogu pretvoriti u krvavi rat i imati tako katastrofalne posledice. Budućnost sam video u Jugoslaviji kao konfederaciji republika čiji će se građani, ne dovodeći u pitanje zajednički interes, boriti za pravedno i moderno društvo. U tom svom preduzeću sam sve vreme bio jedini zaposlen, eksploatisao sam samo sebe samog, a imao sam punu slobodu odlučivanja i delanja. Jedna vrsta anarhističkog koncepta primenjenog na svoj život.

– Izdavačka kuća MostArt je objavila cijelu jednu biblioteku djela značajnih autora poput Škeljzena Malićija, Dragana Markovine, Nebojše Popova, Zagorke Golubović, Zlatka Pakovića, Vicka Krstulovića… To su sve ljudi koji idu, ili su išli, “uz dlaku” vladajućim nacionalističkim režimima u Regiji. S obzirom da nema naznaka nekog šireg bunta protiv tih režima, interesuje me koliki je interes čitalaca za knjige takvih autora?

Nisam nikad gajio iluzije da će knjige koje izdajem biti bestseleri i imati veliki broj čitalaca. Ali sam ubeđen da su ispunile misiju, popunile praznine u izdavaštvu i svojim sadržajem i porukama došle do onih čitalaca kojima su bile neophodne kao podsticaj, i saznajni i moralni. Contra damnationem memoriae je bio jednom moto mog nastupa na Sajmu knjiga u Beogradu. Između ostalog, vratio sam u javni kulturni prostor danas izuzetno aktuelnu knjigu Dimitrija Tucovića iz 1914. “Srbija i Arbanija”, i to sa tekstom Miroslava Krleže iz 1924. u pogovoru. Zajedno sa Buybookom sam Sarajevo vratio kapitalno izdanje Vlajka Palavestre “Historijska usmena predanja iz BiH”, a zajedno sa Kamernim teatrom 55 izdao knjigu Davora Diklića “Teatar u ratnom Sarajevu 1992-1995 – Svjedočanstva”.

Kakvo je, po Vama, uopšte stanje lijeve misli danas? Jednom ste rekli da tu trenutno vlada potpuno prazan prostor. Šta mislite, zašto je tome tako?

Leva misao je bila konsenzusom odbačena krajem devedesetih. Taj prostor je poptuno prepušten Miloševićevom nacional-socijalizmu upravo da bi se još više diskreditovao. To je bila velika greška. Svest o potrebi levice se ipak obnavlja. Sazreva mišljenje da za levicu nije dovoljna samo antifašistička borba protiv nacionalističkih diktatura, borba za ljudska prava, prava marginalnih grupa. Ponovo će se levica uspraviti kad postavi osnovna pitanja pljačke ljudskog rada, života i budućnosti. Problem je što se levica i dalje vrti u zatvorenom krugu prevaziđenih iskustava socijalističkih država. Socijalizam za mene nije čarobna formula pravedne države nego stalna borba upravo protiv države. Jako i razvijeno društvo koje kontroliše državu je manje ili više socijalizam. Socijalizmu je suprotstavljena država koja štiti interese privatnog, sebičnog bogaćenja na račun robovskog rada miliona.

– Jedan ste od relativno rijetkih intelektualaca u Beogradu i Srbiji koji i dalje uporno zagovaraju suočavanje sa istinom i, kao, “u naše ime” počinjenim zločinima. Nedavno je obilježena još jedna tužna godišnjica genocida u Srebrenici. Zašto još uvijek tako mnogo ljudi šuti o devedesetima, zašto se masovnije ne odluči na kritikovanje politika koje su dovele do rata i rasturanja Jugoslavije. Linija manjeg otpora, strah ili nešto treće?

Posle pada nacional-socijalističkog režima Miloševića nije se dogodila denacifikacija. Čak je sve otišlo još više u desno. I u Srbiji i u Hrvatskoj. Vladajuće elite ostale su na istim pozicijama koje su dovele do rata. Čak su kroz obrazovni sistem, kulturne institucije i u medijima javnog servisa nacionalističke ideje još više utemeljene. Odbacivanjem ideja levice, pa i ideologije komunizma, prazan prostor je potpuno zauzela Crkva. A naše crkve su duboko u jeresi etnofiletizma i kao takve upravo najveći generatori nacionalizma i mržnje. Država i Crkva su udružene u obliku vladavine koja srlja u neofašizam. Haški procesi su imali ograničen efekat, čak su doprineli jačanju nacionalističke desnice. Kako? Pa tako što su trajali beskonačno dugo. Pre svega, mnogim političkim kriminalcima je trebalo suditi u domaćim procesima, a tek onda ih slati u Hag i završiti suđenja kao u Nirnbergu, za godinu dana. Ovako, od njih su napravili heroje. Nije dobro što se sva tragika ratnog zločina koncentriše samo na Srebrenicu. Ona jeste simbol najmasovnijeg stradanja, ali genocid u punom smislu te reči je započeo odmah na početku, već od aprila, u maju, junu 1992. godine masovnim ubijanjem po više stotina ljudi, žena i dece, u brojnim selima Podrinja, u Bijeljini, Prijedoru, Kozarcu… Naselja su etnički čišćena iz ideoloških, versko nacionalističkih mračnih poriva, iza kojih je žmurećki stajala intelektualna elita u Srbiji. Akademici, pisci, pesnici koji su proglasili da u istoj državi, istom gradu, u istoj ulici, u istom soliteru, na istom spratu, u istoj porodici, ne treba da žive zajedno građani koji govore istim jezikom, samo zbog toga što su poreklom druge vere.

Meni je neshvatljivo da se vide samo svoje žrtve, da se nekoliko desetina ili stotina stavlja na tas prema hiljadama žrtava svojih komšija. Sunarodnika istog jezika, samo druge vere. Pa šta bi tek bilo da je Beograd bio tri ipo godine pod opsadom i imao 11.000 poginulih, od toga 1.600 dece! Koja bi to tek bila lamentacija i stradalnička epika!

Enver Kazaz Vas smatra jednom od najznačajnijih ličnosti u Beogradu. S obzirom na slabašnost ljevice (ne samo) u bivšem glavnom gradu Jugoslavije, zanima me koji ljudi, po Vašem mišljenju, u Srbiji pružaju otpor Vučićevom nacionalizmu? Ima li nade da se tu u skorije vrijeme nešto promijeni nabolje?

Poštovani i dragi Kazaz je u mom slučaju malo preterao, ja bih bio počastvovan i prepoznavanjem da sam u kategoriji bar malo značajnih, a daleko sam od “najznačajnijih”. Možda je to zbog toga što se u BiH javnosti nedovoljno zna o mnogim izuzetno značajnim ljudima koji deluju u Srbiji. To ne čudi kad se, na primer, u Sarajevu na trafikama ne mogu kupiti jedine, ne samo opozicione, nego i intelektualno otvorene i kritičke novine, dnevni list “Danas”. A “Politike i “Novosti”, koje nastavljaju svoju nacionalističku propagandu, ima. Vučiću danas otpor pružaju mnogi. Levica je u tim protestima nevidljiva, a dominantna je desnica. To je postao sukob Ljotićevaca i Nedićevaca. Levica nije ujedinjena sa jasnim zajedničkim programom pa nije izrodila lidera, prepoznatljivog političkog tribuna koji bi se suprotstavio i jednima i drugima. Ipak, postoje istoričari i sociolozi mlađe generacije, koji pružaju otpor istorijskom revizionizmu. Postoje brojne grupe nevladinih organizacija antifašističke i levičarske orijentacije. Najduži staž od početka ratova ima i dalje izuzetno aktivna organizacija “Žene u crnom”. Otpor ove vrste vidljiv je najviše u kulturi, pre svega u pozorištu. Nedavno nas je napustila Borka Pavićević, čije je ime sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju koji je ona osnovala i vodila 25 godina postalo simbol otpora nasilju straha i mržnje, a broj mladih ljudi koji su je ispratili pesmom čiji je refren “Nema odustajanja” rečito govori o tome. Najdirektniji sukob sa tom nacoškom bratijom, ali i malograđanskom sivom masom, svojim subverzivnim, političkim, Brehtovskim teatrom stvara pozorišni reditelj i kolumnista lista “Danas” Zlatko Paković. Pune četiri godine bio je nepoželjan u Beogradu i režirao po celoj Jugoslaviji (Zadar, Zagreb, Zenica, Bitolj, Subotica, Novi Sad…). Najnovije predstave “Vox Dei – građanska neposlušnost” sa inscenacijom suđenja političkoj vrhušci Srbije i Uvod u predstavu “Srebrenica, kad mi ubijeni ustanemo” isteruju na čistinu sve bolne teme koje više ne mogu da se skrivaju i potiskuju.

– Da pređemo na vedrije teme. Rođeni ste, i rano djetinjstvo ste proveli u Sarajevu? Kakve Vas uspomene vežu za taj grad i uopšte, za Bosnu i Hercegovinu?

Imao sam privilegiju i sreću da se u tih prvih jedanaest godina života formiram i ostanem dušom Sarajlija. Dragih sećanja ima mnogo, na ljude i događaje. Evo jednog, baš patetičnog ali istinitog: u trećem osnovne smo išli na prolećni izlet. Tramvajem do Vijećnice a onda pjehe pored Bentbaše, Babića bašte u beharu, kiridžijskih kola ispod stena kod Babinog zuba, do Kozije ćuprije. Držali se za ruke i pevali “Zavičaju moj, mili rodni kraj”. To je za mene ostala zauvek važeća himna. Sva imena mojih vršnjaka kojih se sećam, Šefika, Nijaz, Jasna, Alma, Franjo, Njegica, Novak, Zlatko, Ljiljana… sve su to bila NAŠA imena. Biblioteka “Lastavica” i Lutkarsko pozorište sa “Srećnim princom” O. Vajlda. Takvi su bili nastavni i državni programi. Ne bih ja to zvao nostalgijom – te rane sam davno preboleo, kad sam nasilno presađen na Novobeogradski pesak. To je živi osećaj radosti što ponovno koračam istim ulicama već decenijama. Kažem da sam rođenjem “baždaren” na 500 metara nadmorske visine, pa mi sve zdravstvene tegobe uminu. U Sarajevu se ne osećam kao stranac – više sam to u gradu u kojem živim, zbog nerazumevanja i usamljenosti u mišljenju.

Dragan Stojković – Foto: Milomir Kovačević Strašni

– Početkom jula ste bili gost na Bookstanu. Kakve utiske nosite s tog, čini mi se, u evropskim razmjerama važnog festivala književnosti? Šta, ili ko, Vas je za tih nekoliko dana u rodnom gradu posebno dojmi(l)o?

U životu nisam dobijao nikakve nagrade i društvena priznanja (osim na radnim akcijama) pa svoje učešće na Bookstanu doživljavam upravo tako. Najveće moguće priznanje, koje obavezuje. Sarajevo je sa nekoliko izuzetnih kulturnih manifestacija, osim Bookstana to su pozorišni festivali MES i JUVENTAFEST, naravno i Filmski festival, postalo centar Jugoslovenskog kulturnog prostora, od svetskog značaja. To je domet za koji nisu zaslužni političari nego posvećeni ljudi koji te manifestacije organizuju iz najdubljih i najiskrenijih pobuda osvetljavanja tame u kojoj živimo.

Ne znam koga bih od izuzetnih učesnika posebno istakao a da nekog drugog zapostavim, pa ću u prvi plan staviti Radionicu književne kritike sa polaznicima iz svih jugoslovenskih univerzitetskih centara. To je budućnost. Da se ti mladi ljudi upoznaju, da prvi put dođu u Sarajevo, da se ne bave nacionalnim književnostima nego samo (NAŠOM) književnošću, koja je zajednička po jeziku koji svi razumemo i po životnim problemima kojima se bavi.

– Je li Vam to bar malo vratilo vjeru u ovu našu civilizaciju, koju ste nedavno otvoreno nazvali nekulturnom? Ima li nade za knjige, ili ćemo ih na koncu ipak sve morati spaliti, kao što sam ja, u ratu, u biblioteci, da bih prezimio, u nedostatku drva za ogrev spaljivao klasike marksizma?

Na Boračko jezero dolazim upravo zbog toga što imam veru u smisao svakodnevne borbe za civilizaciju ma kakva ona trenutno bila. Sama Borba je civilizacija. Pristajanje i mirenje sa postojećim, nesavršenim i nepravednim, sa silama tame, jeste smrt civilizacije. Mislim da se ne postavlja pitanje nade za knjige i pored svega što se dešava. U budućnosti se, mislim, neće štampati nepotrebni ogromni tiraži za koje nema dovoljno čitalaca (pa pretekne i za loženje), nego će se zahvaljujući digitalnoj tehnologiji štampati taman onoliko koliko je potrebno. Neka te ne grize savest zbog tako spaljenih knjiga – naprotiv, njihove ideje su kao Feniks i ponovo se rađaju iz pepela u novim delima. I klasici marksizma su napisani zahvaljujući nekim ranijim stradanjima, spaljivanim knjigama. Evo, na primer, osim tvog Antiratnog dnevnika iz Konjica, među nove klasike BiH Feniksa, antifašizma (i marksizma) ja bih uvrstio i “Šindlerov lift” Darka Cvijetića i “Kap veselja” Selvedina Avdića.

– Na kraju još jedan citat, i pitanje u vezi s njim. Pamtim, naime, Vašu izjavu da onaj ko ne razumije Sarajevo, i padne na tom ispitu, ne može, parafraziram, ni drugdje da gradi solidnu kuću i dom. Zašto tako mislite?