ENG
Zapisano je čak da veslači „nisu mogli da spuste veslo u more od tolike ribe“. Ali to je bio tamo negde u 11. veku i otada se mnogo toga promenilo. Čitava nekadašnja ribarska naselja na severu Nemačke danas žive samo od turizma.
I dok se stalno može čuti o „ispražnjenom“ Severnom moru, Nemci istovremeno jedu sve manje mesa, a sve više ribe. Kako se moglo čuti u Magdeburgu, 2018. godine je to bilo 14,4 kilograma godišnje, 300 grama više nego u godini pre toga. Ribu, doduše, po pravilu jedu u restoranima, i pretežno uvezenu iz dalekih mora, a ne „domaću“. Ipak, nemački ribari u toj migraciji riba vide šansu i za sopstvenu egzistenciju.
Sa druge strane, borci za zaštitu životne sredine listom se zgražavaju na tu računicu ribara. Severno more jeste izlovljeno i tu nema šta da se raspravlja. Trebalo bi biti izuzetno oprezan kako se novim ulovom ne bi ugrozio čitav morski biotop.
A kada je reč o radosti zbog dolaska ribe iz toplijih mora, neka se ne raduju prerano. Čak i ako ih pre toga ne potrujemo našim otrovom i plastikom, tek će se videti kako će se klimatske promene odraziti na alge i mikroorganizme Severnog mora. Teško je dakle davati bilo kakve prognoze. Zato aktivista „Grinpisa“, Tilo Mak, poziva potrošače da jedu ribu „samo u posebnim prilikama“.
REKE I JEZERA TRPE OD PROMENE
Nemački ribolovci su na svojoj konferenciji razgovarali o još jednom problemu: o invazivnim vrstama koje su našle put i u nemačka mora i vode. Tu se posebno ističe kineski rak Eriocheir sinensis, ali i azijski iz porodice desetonožaca Pacifastacus leniusculu. Ribari su uočili da taj ulov mogu lako i dobro da proju azijskim restoranima u Nemačkoj.
Zaključak je zato da niko ne može da im zabrani poslove u kojima se ne zna ko se više raduje: ribari ili Kinez, vlasnik restorana, koji je dobio specijalitet iz svoje domovine. Ipak, i dalje bi trebalo aktivno raditi na eliminaciji tih vrsta koje u nemačkim krajevima često nemaju prirodnih neprijatelja – osim naravno čoveka.
I dok su morski ribari zadovoljni klimatskim promenama, mnogo tmurnije raspoloženje vlada među onima koji se bave slatkovodnom ribom. Uzgajališta su još tu i dobro posluju, ali divlje reke i jezera trpe zbog nepredvidljivog vremena i čestih perioda dugih suša.
Nema ni snega koji bi se topio i redovno osvežavao vodu, konstatuje predsednik tog ogranka, Bernhard Fenajs. Iako su domaći uzgojeni šarani i pastrmke traženi i postižu dobru cenu, Fenajs smatra bi „dobrodošlo da ljudi malo više razmišljaju o tom problemu“ .
