Severni pol se pomera velikom brzinom – da li je to slučaj i sa polarnom svetlošću?

Povezani članci

• Bez odgovora nadležnih: Nelegalna deponija još uvijek pred Višegradom
• Francuski lobi za obnovljive izvore energije: “Energetska strategija Marine Le Pen je korak unazad
• Razina stakleničkih plinova u atmosferi desegla novi rekord
• Sud poništio ekološku dozvolu za gradnju male hidroelektrane Slapi na Kasindolskoj rijeci
• BiH daleko od pretvaranja plastike iz smeća u sirovinu
• Izgradnja MHE na Bjelavi i Maloj Bjelavi: «Svaka država ima mafiju, ali ovdje mafija ima državu»

Foto:  Shutterstock

Naučnici su nedavno potražili odgovor na pitanje hoće li ubrzano kretanje severnog magnetnog pola Zemlje uticati na svetlosni prirodni fenomen – auroru borealis.

Zahvaljujući sopstvenom, prostranom i rastopljenom jezgru od gvožđa, naša planeta se ponaša poput magneta – ima polove, severni i južni, odvojeno od geografskih polova, sa poljem između koje ih spaja.

Ovo polje štiti našu planetu od radijacije i odgovorno je za postojanje severnog i južnog svetla – spektakularnih prizora koji su jedino vidljivi u blizini magnetnih polova.

S obzirom na to da je severni pol počeo ubrzano da se pomera – 50km godišnje – i da će uskoro biti nad Sibirom – već dugo se provlači pitanje da li će se i severna polarna svetla pomeriti, takođe.

U novom istraživanju, objavljenom u Pismima Geofizičkih Istraživanja (Geophysical Research Letters), predložen je odgovor na ovo pitanje.

Zemljino magnetno polje ima mnoge prednosti. Tokom 2000 godina, putnici su u mogućnosti da se orijentišu bilo gde da se nalaze na planeti. Neke životinje, takođe, čini se da svoju sposobnost orijentacije duguju magnetnom polju. Ipak, najveću zahvalnost magnetnom polju priznajemo zbog toga što delimično omogućava postojanje života na Zemlji.

Magnetno polje Zemlje se prostire stotinama hiljada kilometara od centra naše planete, dosežući čak u međuplanetarni prostor pri čemu formira nešto što naučnici nazivaju

“Magnetosfera”. Njena uloga se ogleda u odbijanju solarnog i kosmičkog zračenja, sprečavajući time uništavanje naše atmosfere. Ipak, magnetosfera nije savršen zaštitni mehur, pa određena količina solarne energije i zraka uspeva da se probije i posredovana poljem dospe do polova, što se manifestuje kao spektakularna polarna svetlost.

LUTAJUĆI POLOVI

Magnetno polje Zemlje je nastalo na osnovu kretanja istopljenog jezgra od gvožđa, pa samim tim ni polovi nisu statični, već lutaju nezavisno jedan od drugog. Zapravo, od kada je prvi put otkriveno da se polovi kreću, 1831. godine, severni pol je prešao 2000km od Pensilvanije na dalekom severu Kanade visoko do Severnog ledenog mora. Pomeranje je generalno teklo sporo, oko 9km godišnje, što je dozvolilo naučnicima da detaljno isprate trag njegovog kretanja. Međutim, s početkom novog veka ovo kretanje se ubrzalo na 50km godišnje. Južni pol se takođe pomera, ali znatno sporije – 10-15km godišnje.

Ubrzano kretanje severnog magnetnog pola napravilo je pometnju u radu naučnika i nautičara. Kompjuterski modeli, prema kojima bi položaj severnog magnetnog pola bio ozbiljno zastareo u budućnosti, otežavaju preciznu navigaciju zasnovanu na kompasu. Iako radi, GPS ponekad može da se pokaže nepouzdanim u blizini polarnih regiona. Zbog brzine kretanja severnog pola, naučnici koji se bave mapiranjem magnetnog polja su morali da unaprede postojeći modele mnogo ranije nego što se očekivalo.

GDE JE AURORA BOREALIS?

Svetlost/Aurora se generalno formira u ovalnom obliku oko polova. Ako se polovi pomeraju, to znači da i aurora može da se pomeri?

Severna polarna svetlost je trenutno najvidljivija iz severne Evrope, Kanade i severne Amerike.

Ukoliko bi se severni pol zamenio u odnosu na geografski severni pol, to bi moglo da izazove promene i u odnosu na emitovanu svetlost. U tom slučaju svetlost bi bila vidljiva iz Sibira i severne Rusije.

Nedavna istraživanja, koja podrazumevaju kompjuterski model aurore i Zemljinih magnetnih polova na osnovu podataka iz 1965. godine, pokazala su da aurora umesto da prati magnetne polove, prati geomagnetne polove. Iako postoji veoma mala razlika između ovih polova, zapravo je ta razlika veoma važna.

Geomagnetski polovi se smatraju poverljivijim izvorom informisanja, prosečnom vrednosti magnetskih polova, koji se neprestano kreću, zbog čega se ispostavilo da se ne kreću ni približno brzo kao što je to slučaj sa magnetnim polovima. S obzirom na to da aurora prati ove srednje, sporije verzije magnetnih polova, to znači da se i ona pomera veoma sporo i na osnovu toga nije promenila svoj položaj.

Oba pola su se pomerala od postanka Zemlje. Zapravo, dešavalo se i da se polovi zamene, kada sever postaje jug, a jug postaje sever, a ove izmene su se u proseku dešavale na svakih 450 000 godina. Poslednja inverzija se dogodila pre 780 000 godina, pa ne bi čudilo da se uskoro dogodi ponovo.

Jedini ozbiljan “problem” usled ove zamene imali bi naučnici koji se bave modelovanjem polova.

National Geographic Srbija