INTERVJU: Lepa Mlađenović: Lezbofobija je ogromna

Povezani članci

• Izbeglica iz Sirije masakriran u Istanbulu
• Više od 40 miliona ljudi u svetu žrtve modernog ropstva
• UNESCO: Preko hiljadu novinara ubijeno posljednjih 11 godina
• HOMOFOBNO NASILJE KAO POSEBAN VID VRŠNJAČKOG NASILJA
• PRIMITIVIZAM NA DJELU: Povodom “udruženih verbalnih napada” na sjajne sarajevske novinarke Sanelu Prašović-Gadžo i Arijanu Saračević-Helać
• Nasilnici su često najpopularnija djeca u rezredu: Otvoreno pismo Društva psihologa

Kao uvod u sadržaje i atmosferu ovogodišnjeg PitchWise festivala, razgovaramo sa Lepom Mlađenović, poznatom jugoslovenskom lezbejskom aktivistkinjom, koja ove godine u okviru festivala drži radionice pod nazivom Sigurne, snažne, svoje, na kojima će učesnice pronalaziti mjesta sopstvenog samopouzdanja i na kojima će se moći upoznati sa principima emotivne pismenosti, kako piše u najavi radionica. Soundtrack za ovaj intervju je pjesma Uzela si sve, odnela si pse (http://goo.gl/3cxALu).

Razgovarala: Jasmina Čaušević, LGBT.ba

Imaš 59 godina i neiscrpnu energiju. Radiš, putuješ, zalažeš se, ohrabruješ, voliš, pomažeš. Šta te motiviše?

Volim žene, iz dna duše poštujem ogromne napore koje žene čine da prežive mizogino društvo, koje nekako ipak na kraju priče ne veruje ženama i svima koji/e su isključeni iz ciklusa odlučivanja, i svaki dan se s time susrećem. Verujem u snagu ženske grupe u kojoj možemo da  izgovorimo svoja iskustva i čujemo druge jer je to šansa da se oslobodimo slojeva mržnje koja je postala samo-mržnja i da stvaramo sebe, zajedno sa drugima, baš onakve kakve mi to želimo.

Kako je za tebe biti lezbejka na našem postjugoslovenskom području? Da li su neke lezbejke u boljem položaju od drugih?

Znam puno lezbejki koje su, kao i ja, srećne što su se ikada okrenule ka nežnostima i strastima žena. S druge strane lezbofobija je ogromna – a to znači da se mi na dnevnom nivou suočavamo sa seksizmom i homofobijom, s komentarima i šalama koje ponižavaju i mrze žene i neheteroseksualne osobe. Lezbofobija, kao neprijateljstvo prema ne-heteroseksualnim ženama, je utemeljena u osnove ovog prisilino heteroseksualnog društva, kako bi to nazvala Adriene Rič. To se menja u svetu, a i kod nas. Sve više ima puno mladih lezbejki koje zastupaju sebe i svoje ljubavi.

Česta si gošća Sarajeva i Fondacije CURE posebno. I ove godine na PitchWise festivalu držiš radionice o upoznavanju i artikulaciji sopstvenih emocija. Reci nam o čemu je reč, i šta učesnice radionice mogu očekivati?

Sarajevo je grad moje bake i ja sam obećala da ću svaki put kad budem mogla dolaziti u Sarajevo da poklonim ženama radionice iskustva – to je moj dug za rat koji ste sve i svi zajedno morali da preživite. Svima koje imaju ratove u svojoj istoriji potrebno je nežnosti i ljubavi koje možemo zajedno da stvorimo. Inače, ženske radionice iskustva su prostor u kome imamo šansu da izgovorimo i čujemo druge o iskustvima o kojima ne govorimo u kafićima, koje su deo naših ženskih tajni. Tako započinje naš politički stav da je lično iskustvo društveno pitanje, i u isto vreme se oslobađamo društvenih tereta koje su nam nametnuli kroz zahtev poslušnosti očevima, da budemo one koje ćute i trpe. I vežbamo neposlušnost.

Zašto je važno da smo aktivistkinje, feministkinje, političke lezbejke?

Kroz aktivizam pravimo prostore da živimo svoje žudnje, slobodne i svoje. I omogućavamo onima posle nas da imaju izbore koje mi nismo.  Već sada je za djevojke koje osećaju uzbuđenje ka djevojkama nešto lakše nego pre 30 godina.