Zločin na Tuzlanskoj kapiji: Revizija sudski utvrđenih činjenica i test regionalne saradnje

Povezani članci

• 2008.
• Temeljna postavka neoliberalne doktrine je da država nije rešenje, nego problem.
• Živ je Dobrica (Ćosić), umro nije
• Premijera plesne predstave un-becoming u Beogradu
• Apel Ženskoj parlamentarnoj mreži – Glasajte protiv Predloga zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica koji žrtvama ratnog silovanja ne daje status civilnih žrtava rata!
• Pokajanje ludom radovanje

Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu vodi se postupak za priznanje i izvršenje pravnosnažne krivične presude Suda Bosne i Hercegovine (BiH) protiv Novaka Đukića, osuđenog na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva izvršenog napadom na Tuzlansku kapiju 25. maja 1995. godine. Uporedo sa ovim postupkom, tim Đukićeve odbrane u javnosti u Srbiji kontinuirano plasira informacije o njegovoj navodnoj nevinosti. Za negiranje nalaza pravnosnažne presude odbrana se koristi rezultatima opita koji je urađen na poligonu Vojske Srbije u Nikincima kod Rume, gde je u vansudskom postupku i uz prisustvo eksperata angažovanih isključivo od strane Đukića zaključeno da on i VRS nisu krivi za masakr civila u Tuzli.

Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu ne sme da uzme u razmatranje rezultate navedenih opita, te apeluje da sud u najkraćem mogućem roku postupi po zahtevu Suda BiH, suprotstavi se opstrukcijama Đukićeve odbrane i tako na delu pokaže opredeljenost za regionalnu saradnju u procesuiranju ratnih zločina. Osim toga, FHP od domaćih državnih organa, naročito od Vojske Srbije, zahteva da obustave podršku naporima usmerenim na negiranje sudski utvrđenih činjenica i reviziju nedavne ratne prošlosti.

Presuda Suda BiH i postupak za priznanje presude

Novak Đukić je 11. aprila 2014. godine pravnosnažno osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. On je oglašen krivim što je dana 25. maja 1995. godine, u svojstvu komandanta taktičke grupe Ozren Vojske Republike Sprske (VRS), naredio svojim jedinicama da artiljerijskim projektilom granatiraju Tuzlu, i to centar grada zvani „Kapija“. Tom prilikom ubijeno je 71 lice, većina uzrasta oko 20 godina, a ranjeno preko 100. Sud Bosne i Hercegovine (BiH) je u dva drugostepena postupka potvrdio prvostepenu presudu, uz preinačenje odluke o kazni, u skladu sa odlukom Ustavnog suda BiH. Novak Đukić je pušten na slobodu 2014. godine odlukom Ustavnog suda BiH do pravnosnažnog okončanja postupka.

Po pravnosnažnom okončanju postupka, Đukić se nije odazvao pozivu za izdržavanje kazne u BiH, zbog čega je za njim raspisana međunarodna poternica. Đukić poseduje državljanstvo Srbije i od ukidanja pritvora boravi u Srbiji. BiH je stoga u oktobru 2015. godine uputila zamolnicu Srbiji za priznanje i izvršenje pravnosnažne krivične presude Suda BiH protiv Novaka Đukića, kako bi odslužio kaznu u Srbiji. Sednice veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u postupku povodom priznanja presude Suda BiH protiv Novaka Đukića su više puta odlagane zbog navodnog lošeg zdravstvenog stanja osuđenog.

Branilac osuđenog Đukića zahteva da zamolnica bude odbijena, tvrdeći da suđenje pred Sudom BiH nije bilo pravično, što može predstavljati osnov za odbijanje zamolnice u skladu sa Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima (član 63, stav 1, tačka 4). Odbrana je stava da je suđenje bilo nepravično, jer je pravnosnažna presuda zasnovana na balističkom veštačenju veštaka tužilaštva, Berka Zečevića, koje je, kako se tvrdi, „zasnovano na lažnim, nedokazanim i neproverenim podacima”. Na poslednjem ročištu pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, 15. aprila 2016. godine, Đukićeva odbrana je od veća zahtevala da od BiH zatraži kompletne spise predmeta, „jer je to jedini način da se upozna sa stvarnim stanjem i utvrdi kako je generalu Đukiću suđeno”, što je sud i učinio, a postupak odložio do dospeća spisa.

Opiti na poligonu Vojske Srbije

Nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka pred Sudom BiH, u periodu od 12. juna do 4. septembra 2014. godine, u Tehničko-opitnom centru Vojske Srbije u Nikincima izvršen je eksperiment „Rekonstrukcija zločina na tuzlanskoj kapiji“ po zahtevu Đukićevog advokata odbrane. Tada je izvršena simulacija udara projektila na maketu koja bi trebalo da predstavlja zgrade i druge objekte Tuzlanske kapije, na osnovu čega je zaključeno da civili 25. maja 1995. godine nisu mogli stradati od eksplozije granate ispaljene sa položaja VRS, odnosno da su činjenice utvrđene u pravnosnažnoj presudi Suda BiH protiv Novaka Đukića netačne.

Rezultati navodno nezavisne ekspertske analize mesecima unazad predstavljeni su u domaćim medijima u Srbiji, pre svega u „Večernjim novostima.“ Dana 4. novembra 2016. godine, u Zvezdara teatru u Beogradu prikazan je film „Mučni teret podmetnute krivice“, zasnovan na eksperimentima u Nikincima. Takođe, krajem oktobra, nalazi odbrane saopšteni su i tribini pod nazivom „Naukom za istinu: Tuzlanska kapija, 25. maj 1995. godine“ u organizaciji Istraživačkog centra za odbranu i bezbednost i Srpskog kulturnog kola „Despot Stefan Lazarević“, održanoj na Pravnom fakultetu u Beogradu.

FHP upozorava da opiti u Nikincima služe dvostrukom cilju – s jedne strane, da se negiranjem zaključaka Suda BiH u pogledu odgovornosti za napad na Tuzlansku kapiju izvrši pritisak na pravosuđe kako bi se izbeglo Đukićevo služenje kazne u Srbiji, a sa druge strane da se nepriznavanjem sudski utvrđenih činjenica izvrši revizija nedavne ratne prošlosti.

U pogledu uticaja na pravosuđe, FHP ističe da prema Zakonu o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, Viši sud u Beogradu zamolnicu može da usvoji ili odbije, ali ne može da odstupa od činjeničnog opisa krivičnog dela iz presude Suda BiH (član 61, stav 4). To znači da Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu ne sme da otvori dokazni postupak i u njemu razmatra nalaze opita u Nikincima. Mada nepravično suđenje predstavlja osnov prema Zakonu za odbijanje priznanja presude, FHP smatra da Viši sud u Beogradu nije primeren forum za ispitivanje pravičnosti tog suđenja, budući da je BiH potpisnica Evropske konvencije za ljudska prava, te da je Đukićeva odbrana imala na raspolaganju zaštitu Evropskog suda za ljudska prava, ako smatra da mu je bilo povređeno pravo na pravično suđenje pred Sudom BiH. Najzad, FHP smatra da je malo verovatno da odbrana ima uverljive argumente kako je suđenje bilo nepravično ako se ima u vidu da je, pored nalaza kriminalističke istrage, svedočenja svedoka-insajdera iz VRS i više Tuzlaka koji su preživeli napad, Sud u BiH svoju presudu zasnovao na dva balistička veštačenja i da je Đukić tokom suđenja imao svog veštaka odbrane za naoružanje i balistiku, te da su veštaci direktno i unakrsno ispitani, ali i suočeni.

Kada je reč o plasiranju revizionističkih tvrdnji u javnosti, FHP smatra da je učešćem državnih organa u takvim naporima prekršena Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina, kojom se Srbija obavezala na „objektivno informisanje građana o suđenjima za ratne zločine“ u cilju „podizanja nivoa opšte društvene svesti o događajima na prostoru bivše Jugoslavije i potrebe da ratni zločini budu otkriveni, istraženi i procesuirani, a da učinioci treba da budu kažnjeni, bez obzira na nacionalnu, etničku i versku pripadnost ili njihov rang“.

Da je kampanja usmerena na negiranje zaključaka Suda BiH u pogledu odgovornosti za napad na Tuzlansku kapiju, kao deo šireg napora koji ima za cilj reviziju istorije o ratu u BiH 1992-1995, svedoči i najava novog opita u Nikincima, koji bi se ovog puta odnosio na napade VRS na sarajevsku tržnicu Markale.

Po sličnom scenariju kao u slučaju Tuzlanske kapije, na izvođenje opita se čekalo do okončanja poslednjeg dokaznog postupka pred MKSJ (onog u predmetu Ratka Mladića) u kojem su izvođeni dokazi o Markalama, tako da svaka nezavisna procena rezultata novog najavljenog eksperimenta u Nikincima postaje nemoguća. Odgovornost VRS za napade na Markale – prvog, od 5. februara 1994. godine u kojem je ubijeno bar 60 ljudi i drugog, od 28. avgusta 1995. godine kada je stradalo 45 osoba – dokazana je u više haških predmeta, pre svega komandantima Sarajevsko-romanijskog korpusa Stanislavu Galiću i Dragomiru Miloševiću, a potom i predsedniku i vrhovnom komandantu vojske bosanskih Srba Radovanu Karadžiću. Reč je o sudski utvrđenim činjenicama koje sada pokušavaju da pobiju timovi bliski osuđenicima, mada to nisu uspeli kada je trebalo – tokom sudskog postupka.

FHP upozorava da posebno zabrinjava činjenica što se za potrebe revizije istorije bazirane na sudski utvrđenoj istini koriste državni resursi, pre svega oni koji pripadaju Vojsci Srbije, o čemu govore i medijski napisi po kojima će buduće eksperimente u vezi sa napadom na Markale „podržati država“.

FHP poziva državne organe Republike Srbije da prihvate utvrđene činjenice pred MKSJ i sudovima u regionu u vezi sa zločinima počinjenim na području bivše Jugoslavije tokom 1990-ih godina i, umesto podrške revizionističkim nastojanjima saradnika osuđenih ratnih zločinaca, otvore javnu raspravu na bazi do sada utvrđenih sudskih činjenica.