ENG
Verbićeva škola za cinkaroše
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Piše: Dejan Ilić
Da odmah razjasnimo jednu bitnu stvar: jučerašnji štrajk radnika u prosveti, to jest potpunu obustavu rada u nekim školama, svojim odlukama isprovociralo je a u nekom smislu i organizovalo upravo samo ministarstvo prosvete. Prošle nedelje ministar prosvete je direktorima škola u Srbiji poslao dopis u kome od njih traži da se svima koji su i dalje u štrajku tako što drže skraćene časove, plate smanje u procentu koji odgovara skraćenju časa, dakle za trećinu. Svoju odluku ministar obrazlaže kreativnim pravnim tumačenjem da je poseban režim štrajka i dalje štrajk. U ministarstvu rasuđuju otprilike ovako: to što se ne radi 45 minuta nego 30 jeste neki oblik protesta i pritiska na poslodavca. Zaposleni rade 30 minuta zato što ih na to obavezuje zakon, a onda koriste svoje pravo na protest u trajanju od 15 minuta. Zakon o štrajku je tu, pak, sasvim jasan – ako se ne radi, ne dobija se zarada, niti naknada zarade. Sledi ministarski izvod: treba smanjiti zaradu za onoga ko štrajkuje, u onom procentu koliko ne obavlja svoje poslove.
Šta je sporno u ovom pristupu? Treba odmah reći da tu novac uopšte nije bitan. Smanjenje zarada nije razlog za jučerašnju potpunu obustavu rada. Sporni su sam zakon i njegove manjkavosti, njegovo tumačenje te njegova selektivna primena. Ministarstvo prosvete koristi pravni haos koji u proteklih dvanaest meseci zdušno proizvode vlada i parlament pod njenom kontrolom (donošenjem zakona po hitnom postupku ne obazirući se na njihovu nepotpunost i neusaglašenost sa pravnim okvirima), kako bi pod krinkom (kvazi)legaliteta vršili pritisak na – u ovom slučaju – prosvetne radnike. Pored toga što se oslanja na taj opšti košmarni pravni milje, ministarstvo prosvete namerno pravi i jedan poseban, vrlo opasan previd: rad u školama ono svojim tumačenjem zakona o štrajku tretira kao rad u fabričkim halama, čime ne negira samo opšti interes koji se vezuje za prosvetu (i na koji se i samo poziva) nego i razloge za svoje postojanje – to kako ministarstvo prosvete rešava stvari u školama ne razlikuje se od načina na koji bi to uradilo, recimo, ministarstvo privrede.
Zakon o štrajku na koji se poziva ministarstvo star je dvadesetak godina (što je još jedna potvrda da Srbija nikako ne može da se iščupa iz devedesetih) i sankcioniše danas u jednom delu sveta već prevaziđena rešenja. U razvijenim državama važna pitanja vezana za štrajk rešavaju se socijalnim dijalogom i kolektivnim pregovaranjem sindikata i poslodavaca odnosno države. Rešenja uključuju i mogućnost davanja naknade zarade radnicima koji štrajkuju. Kod nas je još uvek važeći zakon manjkav u vezi sa definisanjem ponašanja u slučaju poštovanja odredbe o minimumu rada. Naime, ne postoji odredba u kojoj se kaže: ako se održava minimum procesa rada, zarada onih zaposlenih koji tako rade umanjiće se za toliko-i-toliko. Zbog toga što nema takve odredbe, moglo bi se zaključiti i nešto sasvim suprotno izvodu ministrovih pravnih savetnika: recimo to da održavanje minimuma procesa rada znači da se ostvaruje pravo na punu zaradu. Konkretno, u slučaju škola – nastava traje, gradivo se prelazi, školska godina može da se završi i sa časovima od 30 minuta. Konačno, zahtevom da se plate štrajkačima smanje baš za trećinu, za koliko je skraćen školski čas, ministar demonstrira krajnju nekompetenciju da vrednuje prosvetni rad. Samo neznalica može da misli da se rad učitelja i nastavnika u školi svodi na držanje časa.
S jedne strane, čas – kako onaj od 45 minuta tako i onaj od 30 – treba pripremiti i sasvim je nejasno kako je priprema časa ušla u obračun plata koji je ministarstvo naložilo direktorima škola. S druge strane, pored skraćenih redovnih časova, nastavnici su držali dopunsku i dodatnu nastavu te pripremali đake za takmičenja i vodili ih na ta takmičenja, iako su, dakle, u štrajku. Ministarstvo bi trebalo da objasni da li su, po mišljenju ministra i njegovih savetnika, sve ove aktivnosti isključivo volonterske ili su tako beznačajne da ne ulaze većim obimom u rad koji se u prosveti obavlja za novčanu naknadu. Ako se ima u vidu petnički pedigre sadašnjeg ministra, ovakvo previđanje prosvetnog rada izvan redovnih školskih časova dobija posebnu dimenziju.
Nejasnoće iz zakona o štrajku trebalo bi da se otklanjaju posebnim kolektivnim ugovorima. Međutim, igra sa kolektivnim ugovorima sledeći je nečasni aspekt postupanja ministarstva prosvete. Sa sindikatima koji su prekinuli štrajk, ministarstvo je potpisalo nove kolektivne ugovore. Druga dva sindikata su ucenjena tako da ne mogu potpisati posebne kolektivne ugovore, sve dok ne prekinu štrajk. To praktično znači da su članovi tih sindikata ostavljeni na vetrometini delovanja manjkavog zakona starog dve decenije. (Posebna je priča to što su prethodni kolektivni ugovori prestali da važe početkom ove godine, prema neustavnim odredbama iz novog zakona o radu.) Bez posebnog kolektivnog ugovora članovi sindikata u štrajku tako su ostavljeni na milost i nemilost pravnika iz ministarstva, koji na raspolaganju imaju zakon o štrajku koji dozvoljava da ga tumače kako hoće. Naravno da se ni ministar ni njegovi savetnici nijednog trenutka nisu premišljali oko toga da li će zloupotrebiti ovu pravnu situaciju nastalu delovanjem neusaglašenih pravnih akata. Pod izgovorom poštovanja zakona oni tako demonstriraju krajnju samovolju.
Posebno ružan vid te samovolje ogleda se i u selektivnoj primeni zakona, to jest u nejednakom tretmanu članova različitih sindikata. Članovima sindikata koji su obustavili štrajk, ministarstvo neće smanjiti plate iako su i oni donedavno držali skraćene časove. Nalog da se smanje plate odnosi se samo na članove sindikata koji su i dalje u štrajku i sa kojima ministarstvo odbija da potpiše nove kolektivne ugovore. Dakle, zbog proizvoljne i selektivne primene jednog lošeg zakona o štrajku, zbog nejednakog tretmana svih radnika zaposlenih u prosveti, te zbog nekompetentnog i nipodaštavajućeg odnosa prema njihovom radu – više od dvadeset odsto radnika, uprkos pretnjama ministra i njegovih savetnika, rešilo je da potpuno obustavi rad. Tu nije reč o novcu; radi se o profesionalnom integritetu i elementarnom ljudskom dostojanstvu. Juče su nam nastavnici Srbije predavali lekciju iz građanske hrabrosti. Na to je ministar odgovorio sasvim u skladu sa svojim pedagoškim sklopom – on je praktično pozvao đake da denunciraju svoje učitelje i nastavnike. To je prosvetni model za koji se zalaže ova vlast – njoj je potrebna škola koja proizvodi apsolutne poslušnike i informere.
Strategija ministarstva prosvete po svemu sledi smernice koje je zadala vlada: prvo ide negacija problema, pa pokušaj „zavadi pa vladaj“, pa kažnjavanje (smanjenje zarada), pa nagoveštaj još gorih sankcija (otkazi, odnosno viškovi), pa pokušaj predstavljanja štrajkača kao zlih ljudi zbog kojih pate deca i drugi zaposleni koji ne štrajkuju. Ta matrica je veoma loša i pokazuje da ne postoji nikakav osećaj za socijalni dijalog i poštovanje profesije kojom se i sam ministar bavi.
Autor/ica 👤tačno.net
