Uprkos krivičnoj prijavi za ratne zločine, Svetozar Andrić i dalje zamenik predsednika Opštine Novi Beograd

Izdvajamo

• Svetozar Andrić je od 2016. godine do danas zamenik predsednika opštine Novi Beograd, a na tu funkciju je izabran kao član Predsedništva proruske Srpske narodne partije (SNP). Na sajtu SNP-a danas više nema njegovog imena. Reč je o partiji koja u svom stranačkom biltenu “Glas naroda” otvoreno propagira krilaticu “Kosovo je Srbija, Krim je Rusija”. Predsednik te partije je Nenad Popović, koji je ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj u navodno proevropskoj vladi Ane Brnabić.  

Povezani članci

• BASARA: FAŠIZAM NASTAJE I IZ KIČA
• Iz grada demantuju, Kos predao krivične prijave
• Izvlačenje novca iz zdravstva: Od donacija do ekstra biznisa
• 27. juli Dan ustanka naroda Bosne i Hercegovine
• Biljana Srbljanović o kritičarima Srđe Popovića: Moralno nepismeni
• Zašto Dodiku smeta bh. dijaspora?

“Kada sam došla u hangar, zatekla sam svog sina uplakanog (…) Osjećala sam se toliko poniženo, osjećala sam da više nisam majka, ni supruga, jer tako nešto ko doživi, to se ne može ispričati”

Iako je prošlo više od godinu i po dana otkako je beogradski Fond za humanitarno pravo podneo Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) krivičnu prijavu protiv Svetozara Andrića, nekadašnjeg generala Vojske Republike Srpske (VRS) i još uvek aktuelnog zamenika predsednika “opozicione” Opštine Novi Beograd, do danas se ne zna da li je Tužilaštvo postupilo po toj krivičnoj prijavi. U međuvremenu, krajem septembra meseca navršilo se 27 godina od zatvaranja zloglasnog logora Sušica kod Vlasenice u Bosni i Hercegovini, čije je otvaranje naredio upravo Andrić, a kroz koji je prošlo između dve i dve i po hiljade Bošnjaka. U logoru su zatočenici bili sistematski mučeni, silovani i likvidirani.

“Srbija, nažalost, nema nameru da ozbiljno pristupi bilo kakvom sudskom procesuiranju visokorangiranih osoba tokom rata. A Svetozar Andrić je samo jedan od primera”, kazala je za VOICE istraživačica Fonda za humanitarno pravo (FHP) Jovana Kolarić.

Objasnila je da je na FHP-ovu urgenciju, iz TRZ-a odgovoreno da je postupajući tužilac otišao u penziju.

“Na našu urgenciju Tužilaštvo je odgovorilo da je predmet preuzeo drugi tužilac, zbog penzionisanja prethodnog tužioca, pa se sada ovaj upoznaje sa sadržajem predmeta”, navela je Jovana Kolarić.

U krivičnoj prijavi koju je 2. marta 2018. godine FHP podneo TRZ-u protiv Svetozara Andrića zbog više zločina počinjenih tokom sukoba u Bosni i Hercegovini navodi se da je on bio komandant Birčanske brigade Vojske Republike Srpske (VRS), a kasnije načelnik Štaba Drinskog korpusa VRS-a.

Navodi se da je Andrić 28. maja 1992. godine naredio “iseljavanje” bošnjačkog stanovništva iz Zvornika, što je za posledicu imalo odlazak više od 10.000 Bošnjaka. Već nekoliko dana kasnije, 31. maja 1992. godine, Andrić je izdao naređenje o osnivanju logora Sušica u Vlasenici. Logor je postojao sve do 30. septembra 1992. godine, a zatočenici su svakodnevno prebijani, žene koje su bile zatvorene u logoru su silovane, a oko 160 ljudi je ubijeno.

FHP u krivičnoj prijavi navodi i da je u maju i junu 1992. godine, brigada kojom je komandovao Svetozar Andrić proterala bošnjačko stanovništvo iz više od 20 sela u opštini Vlasenica. U martu naredne godine, pripadnici brigade kojom je Andrić komandovao spalili su selo Gobelje u opštini Vlasenica, piše u prijavi.

FHP je podsetio i na činjenicu da je ukazom predsednika Republike Srpske, na doživotnu robiju pavosnažno osuđenog ratnog zločinca Radovana Karadžića, Svetozar Andrić 14. jula 1995. godine imenovan za načelnika Štaba Drinskog korpusa VRS, u vreme dok su još uvek trajale masovne egzekucije Bošnjaka, tokom srebreničkog genocida

Za Andrića su Karadžić i Mladić bili humani

Svetozar Andrić bio je svedok odbrane pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ, Haški tribunal) u procesima protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića. On je u tim situacijama na sve načine pokušavao da minimizira sopstvenu odgovornost za navedene zločine. Tvrdio je da logor Sušica nije osnovao već “organizovao”, zatim da nije naredio “iseljavanje” Bošnjaka iz Zvornika već da su oni sami želeli da odu, da nije naredio paljenje sela Gobelje, da je dužnost načelnika Štaba Drinskog korpusa preuzeo tek 8. avgusta 1995. godine…

Kao svedok je znao reći i da mu je “savest čista”. Odgovornost za ratne zločine je prebacivao na srpske paravojne formacije, a Karadžić i Mladić su – po njemu – zapravo bili veoma humani jer su bošnjački civili u Podrinju “spaseni od osvete”. “Zbog toga sam ponosan”, govorio je Andrić.

Međutim, teško da mu je neko poverovao. Tako je Pretresno veće MKSJ-a u predmetu Karadžić zaključilo je da je Svetozaru Andriću “tokom svedočenja bilo u interesu da svoje lično učešće u događajima u Zvorniku minimizira, kao i da njegovo svedočenje u tom pogledu “karakterišu protivrečnosti, evazivnost i pokazatelji neiskrenosti”.

I davno pre krivične prijave koju je podneo protiv Andrića, FHP je 2006. godine uputio pismo tadašnjem Tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću, u kojem ga je pozvao da pokrene istragu protiv Svetozara Andrića zbog zločina počinjenih u logoru Sušica, Zvorniku i Srebrenici. Do danas, međutim, ne postoje podaci da li je TRZ vodio istragu protiv Svetozara Andrića za navedene zločine.

Jovana Kolarić kaže da TRZ i inače radi vrlo sporo i uglavnom se bavi predmetima koji su malog obima. Ono što još više zabrinjava, kaže ona, jeste izostanak reakcije javnosti na činjenicu da u Srbiji žive i rade osobe za koje se sumnja da su učestvovale u masovnim ratnim zločinima, bilo da su ih organizovali i naređivali ili su bili direktni počinioci.

“Nažalost, već neko vreme se javnosti šalje poruka da pitanja onoga što se dešavalo u ratu nisu više relevantna. Vladajući diskurs je da treba da govorimo o budućnosti bez da smo raščistili s prošlošću. MKSJ više ne radi, dakle mi smo obavili naš posao – to je poruka koja se šalje. Imamo tendenciju da se svako pitanje odgovornosti za ratne zločine gura pod tepih. Posebno iz Ministarstva odbrane Srbije imamo tendenciju da to postaje ‘tihi ponos’, kao sto kaže ministar Vulin. A kako može biti ‘tihi ponos’ to što je, na primer, Ministarstvo odbrane stalo iza izdavanje knjiga ratnih zločinaca poput Nebojše Pavkovića”, navodi Jovana Kolarić.

„Kada sam došla u hangar, zatekla sam svog sina uplakanog (…) Osjećala sam se toliko poniženo, osjećala sam da više nisam majka, ni supruga, jer tako nešto ko doživi, to se ne može ispričati“, ispričala je pred MKSJ jedna žena, žrtva ratnog silovanja.

Pred MKSJ-om u Hagu suđeno je za Sušicu u više predmeta. Izrečene su zatvorske kazne od 11 godina do doživotne robije. Prva optužnica podignuta je protiv Dragana Nikolića zvanog “Jenki” 1994. godine. On je bio zapovednik logora. Osuđen je na 20 godina zatvora.

“Ja sam svjestan, časni sude, da ću ja provesti dosta vremena u zatvoru, ali isto tako se nadam da će doći taj dan kada ću izaći”, rekao je Dragan Nikolić, koji se izjasnio krivim za progon, ubistva, seksualno nasilje i mučenje u logoru Sušica. Pred Haškim tribunalom dokazano je da je Nikolić lično učestvovao u mučenju zatočenika i ubistvu devet ljudi.

“Preuzimam svu odgovornost za ta djela koja sam počinio. Stvarno osjećam veliku dozu sramote, stida. Ja sam bio s jedne strane sa oružjem, uniforma, s druge strane bile su žene koje su godina moje majke, bila su djeca, bili su moji drugovi, s kojima sam od malena, neki su mi bili i komšije. Iskoristiću ovu priliku da se svim tim žrtvama izvinim, izvinim duboko. Ja ne znam riječi, riječi, ali ako bi se ostalo samo na riječima ja mislim da nije dovoljno. Treba ipak nešto uraditi”, rekao je Nikolić.

“Zbog poricanja učešća državnih organa Srbije u ratu u BiH, Srbija je postala stecište ljudi za koje postoji osnovana sumnja da su umešani u najteže zločine protiv čovečnosti”, napisala je u otvorenom pismu 2006. godine tadašnjem tužiocu za ratne zločine Vladimiru Vukčeviću tadašnja izvršna direktorica FHP-a Nataša Kandić.

Srbija – sigurna kuća za ratne zločince

Jovana Kolarić kaže da će se u Srbiji nastaviti trend minimiziranja ratnih zločina i negiranja krivice za njih. Istovremeno, ona podseća da se na prostoru bivše Jugoslavije, zbog ratova iz devedesetih godina prošlog veka, i dalje više od 10.000 ljudi vode kao nestali, te da ujedno ne postoji zvaničan popis poginulih i nestalih.

“[Moji sinovi] Oni nisu živi. To Jenki [Dragan Nikolić] zna. Molila bi samo da znam u kojoj su grobnici. Da ih majka dostojanstveno sahrani. Da makar gledam, da dođem gdje su njihove koščice, da majka da ih vidi. Da znam eto gdje su ukopani. Ali ne znam, još nikad nisam saznala”, kazala je svedokinja pred MKSJ-om Habiba Hadžić, bivša zatočenica logora Sušica.

Na kraju svog svjedočenja, ona je dobila odgovor od Dragana Nikolića da su joj sinovi Enes i Bernes ubijeni i zakopani 30. septembra 1992. na obližnjem mestu pod nazivom Debelo Brdo. Posmrtni ostaci Enesa Hadžića kasnije su pronađeni u jednoj od masovnih grobnica u istočnoj Bosni. Za telom Bernesa Hadžića i dalje se traga.

Dinko Gruhonjić (VOICE), naslovna fotografija: Logor Sušica, 24sata.info

Autonomija