Svečano otvaranje višemedijskog projekta Otelotvorenje u Resavskoj

Povezani članci

• Gran pri 48. BITEFA predstavi “Aleksandra Zec”
• Nešto je u „trulo“ u zemlji Nobelove nagrade
• Mesić: Srbija ne smije ometati druge da sarađuju sa Kosovom
• Krvavi Sveti Nikola (Novi prilozi za istoriju četničkih laži)
• Čedomir Petrović: VOĐA
• Esad Bajtal: Pljačkaški interesni nacionalizam ključ je naše ljudski zajedničke YU tragedije

U Muzeju grada Beograda od 26. do 28. janura će biti prikazan projekat Embodiment/Otelotvorenje, Instituta za umetničku igru.

Svečano otvaranje će biti 26. januara u 18.00 časova. U okviru projekta Embodiment će biti prikazani radovi studenata osnovnih, master i doktorskih studija Instituta za umetničku igru u formi fotografija, video radova, instalacija, performansa, kao i uživo realizovanih koreografija.

Projekat se ralizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Muzeja grada Beograda, Kulturnog centra Beograda, Muzeja savremene umetnosti, Fakulteta za inženjerski menadžment i DAH teatra.

Embodiment /Otelotvorenje

Godišnje multimedijalno predstavljanje radova studenataInstituta za umetničku igru, koje se dešava u Muzeju gradaBeograda, nosi naziv Embodiment/Otelotvorenje. Otelotvorenjetakođe ima nekoliko sinonima: oličenje, personifikacija, simbol, ishodište, glavno obeležje, ostvarenje, poimanje , merilo. Ovajnaziv postavlja pitanja, ali i daje ideje kakvim su se toistraživanjima bavili studenti i profesori Instituta za umetničkuigru u vrlo izazovnoj godini u kojoj se desio globalni potresuzrokovan virusom kovid 19.

Termin “otelotvorenje” u sebi već sadrži reč ”telo” koje jenaravno i osnovno sredstvo izražavanja u umetnosti igre. Scenska igra takođe podrazumeva kontakt između telâ, dodir, razmenu energije dodirom, koja se onda prenosi publici. U protekloj godini se postavilo upravo to pitanje – kakokomunicirati bez dodira, u situaciji kada je dodir zabranjen? Koja nam druga sredstva ostaju i da li je uopšte moguće živeti u svetu bez dodira i zagrljaja? Očigledan poziv da se ponovo sretnemo sa prirodom koju tako nemilosrdno uništavamo bila je još jedna važna tema kojom su se studenti  bavili u svojim radovima. Kako savladati novonastale prepreke, kako biti u kontaktu u svetu u kome je putovanje gotovo onemogućeno i kako stvarati scensku umetnost u takvim okolnostima – bila su neka od istraživanja kojima su se bavili studenti. Drugi aspekt o kome govore radovi jeste i pravo da se svet sa svojim dnevnim previranjima ne pusti u rad, već da se istraži potpuno lična priča, opsesija, ideja, koja ne mora nužno da korespondira sa sadašnjim trenutkom, već dotiče univerzalno.

Radovi su izvođeni u različitim medijima, a svakom radu je prethodio istraživački proces praćen od strane profesora. Predmeti Sinergije i transformacije (profesori Snežana Arnautović i Aleksandrar Ilić), Instalacije i performans, Uvod u pokret i sliku (profesor Nemanja Maraš), Koreografija 1 i 2(profesorka Dijana Milošević), Savremena igra (profesor Ognjen Vučinić) na osnovnim studijama, kao i Koncepcija umetničkog dela (profesorka Snežana Arnautović) i Media Lab Drama (profesorka Dijana Milošević) na master studijama, postale su male umetničke laboratorije gde su se razvijale ideje i uobličavale u radove. Realizovan je i rad u okviru IUI Dance Company, vođen od strane profesora Ognjena Vučinića.Prikazani radovi su u formi fotografije, video rada, instalacije, performansa, kao i uživo realizovanog plesa.

Početne tačke ili inspiracije za radove su se kretale od svakodnevnih predmeta, urbanog prostora, prirode, ali i od velikih dela literature, citata čuvenih koreografa i specifičnih tema koje su trenutno zaokupljale studente i profesore.  

Tela u različitim funkcijama i situacijama  kao i (ne)mogućnost kontakta, dodira i posrednika u dodiru između dva tela je ideja koja je obrađena kroz nekoliko grupa fotografija. Figure u prostoru, mesto tela u urbanim okolnostima, prisustvo i samoća – prosijavali su kroz drugu grupu fotografija.

Svakodnevni objekti koji izdavajanjem postaju oneobičeni (tašna, novčanik, sat), tragovi predmeta koji postaju senke i sećanja (sijalice, svetla), intervencije koje pretvaraju obično i dnevno u neobično i uznemirujuće (operacija nad bananom, pomorandža koja se kotrlja između dva tela, slušalice koje prikačene na školjku daju asocijaciju slušanja okeana) nam daju mogućnost drugačijeg pogleda i pozivaju na posmatranje ispod vela svakodnevnosti i običnosti.

Svesno i nesvesno se prepliću u video radovima, instalacijama, performansima, fotografijama,  sa čežnjom za slobodom, probojem, oslobađanjem od grča. Nošenje pokrivenog  kaveza poziva na njegovo otkrivanje, otvaranje, papirni brodići šalju poziv za oslobađanjem. Čežnja se čita i u anđeoskim krilima, perima koja izrastaju iz tela ili urastaju u njega, to je čežnja za letom, za odlaskom, za usponom.

Pad i dizanje, konstantno kliženje, pa ponovo uspravljanje, Ofelijina dilema da li potonuti, pasti ili se preobraziti, krhkost i snaga isjavaju. Pa opet sputanost, vezane oči, pokrivena koža, pa onda opet oslobađanje, možda kroz prirodu, transformaciju i podsećanje na životni ciklus – devojčica, devojka, zrela žena. Lično pitanje ženskog ciklusa postaje univerzalno pitanje različitog kulturnog koda.

U inspirativnom prostoru Muzeja grada Beograda, kroz njegove hodnike, na njegovim zidovima i u njegovim prostorima promiču trenuci razmišljanja, osujećenosti, radosti, tuge, beznađa, nalaženja i lutanja, ushićenja – otelotvoreni kroz radove studenata Instituta za umetničku igru.

Prof. Dijana Milošević