Samoubistvo trudbenika u praskozorje Praznika rada

Povezani članci

• Hrvatska kao zla maćeha BIH
• Republičko javno tužilaštvo u službi zaštite državnih institucija od odgovornosti: Tužbe protiv Poverenika za informacije od javnog značaja
• Kardinal Puljić: putovi i bespuća
• Ferida Duraković: Dijaspora noćna mora ili nema ljepšeg kraja od ružnog zavičaja
• REHABILITOVANI DRAŽA MIHAILOVIĆ:OČISTIMO DRŽAVU OD HRVATA I MUSLIMANA
• FARUK ŠEHIĆ: Nema većeg sranja od života

Bio nam je komšija, i to prvi komšija, vrata do vrata. Živeli smo složno, kao najbolji prijatelji, kao rođaci. Imao je četrdeset i tri godine, ali je izgledao neuporedivo stariji. Nikad ružna reč među nama, nikad povišen glas. Boljeg suseda nikad nismo imali. Bio je povučen, živeo je sam. Radio je mnogo. Ceo njegov život bio je posvećen radu. Nije mu bilo teško da ponese stvari sa pijace ili prodavnice, starijim komšijama na višim spratovima.

Deca su ga obožavala, i on njih. Bacao ih je u vis i spuštao na zemlju. Dozvoljavao im je da ga tetoviraju po rukama i grudima, raznim natpisima koji se viđaju po zidovima zgrada:  Čeda voli Smiljku, Jasna voli Pjera, Muice majstore, Štefica lafica… 

Kao svaki stari šmeker, nosio je uvek ogledalce sa sobom. Za vreme dok je živeo pored nas, promenio je nekoliko kaputa, i na svakom je imao po nekoliko dugmadi, jedno ispod drugog. Uvek su morala biti čista i izglancana.

Radio je i neradnim danima, i državnim i verskim praznicima. Radio je i za Prvi maj, međunarodni praznik radnh ljudi. I u to vreme, ko god da ga je pozvao, on bi odmah bio tu. Uspevao je da se malo odmori, tek preko leta.

Dešavalo se, istina veoma retko, da se razboli. Onda bi uzeo neko ulje, mazao se njim i pio ga. Tada bih se setio. kako su me otac i majka jurili po sobi sa nenormalno velikom supenom kašikom punom odvratnog, smrdljivog, ribljeg zejtina.  Saterali bi me u ćoše, i u glas viknuli:  Ziniiiiiii ! Delovao je kao okean koji je se lenjo leskao u nekom plićaku.  Smrad je bio neizdrživ, i gutao sam taj zejtin pomešan suzama.

Komšija je uživao u mazanju i smrad mu nije nimalo bio neprijatan, čak je uživao u njemu, i uvek mu je bilo mnogo bolje posle terapije.

Onda je počeo da se razboljeva, sve češće. Kašljao je mnogo. Teško se kretao. Naročito kad se penjao naviše. Morao je da staje često. Ponekad bi ispustio glas sličan cvilenju psa.

Pojedine starije komšije, koje su u mladosti radile za OZNU ili UDBU, a danas su obični smradovi otkucatorski, doznali su da će se umesto našeg starog, najboljeg komšije, doseliti  samac. Mlad, lep, snažan. Naročito su bile obradovane komšinice.

Mnogi su ga sahranili još za života, što kod nas Srba nije nikakva novost. Do god možeš da rintaš dobar si, kad omatoriš, bacaju te u blato i staro gvožđe.

***

Promenio se komšiluk. Neki se odselili, neki otišli na onaj svet. Nikoga više nisam poznavao. Ovi novi, mladi, počeli su da se bahato ponašaju, prema mom prvom komšiji. Branio sam ga koliko sam mogao. On, koji je bio oličenje dostojanstvenosti i čistote, sada je izgledao jadno. Zapustio se strašno. Smrdeo je na alkohol. Pikavci su bili oko njega. Mokraća se osećala svuda. Špricevi… polomljene flaše. Povukao se duboko u sebe. I ja sam patio sa njim.

Videlo se da ne može više… I jedne noći, u praskozorje Prvog maja, praznika rada, izvršio je samoubistvo, sečenjem vena. Ispustio je jeziv krik i zaspao zauvek. Prišao sam mu. Bilo je tu i nekoliko starih komšija sa viših spratova, ali pomoći nije bilo.

Neki sebični, više su žalili sebe.

Posle nekoliko dana otišao sam na sahranu. Iz celog ulaza došao sam samo ja. Sedeo sam nedaleko od njega. Ležao je mirno. Kao da se po prvi put u životu odmara. Prišao sam mu i stavio ruku na rame. Okrenuo sam se i pošao. Neki čudan zvuk me je zaustavio. Stao sam i pogledao ga…  Svetleo je. Sve je na njemu svetlelo.  I plafonjera, i oni njegovi dugmići na koje je bio toliko ponosan, a na kojima su vremenom izbledeli brojevi spratova, i ogledalo na zidu, i vrata unutrašnja od drveta sa dva mala prozora, i ona spoljna, teža, od metala. Zasvetleo je tako nekoliko puta, kao vatromet, i onda se sve ugasilo, i bila je tišina…

Tužno su visile sajle, koje je sam presekao, i stropoštao se u provaliju.

Uzeo sam metalnu pločicu, koju mi je odavno obećao, kad mu dođe kraj, i stavio je u džep. Pisalo je: Nosivost 300 kg ili 4 lica. Sutradan sam stavio lanac i okačio je oko vrata.

Skliznula mi je suza niz lice. Hteo je, da se na takav veličanstven način oprosti od mene, i da ga takvog zauvek zapamtim, posle toliko divnih, zajedničkih godina.

Pošao sam kući. Tada sam prvi put prisustvovao sahrani jednog lifta.