Privatizacija Pitagorine teoreme i druge priče

Povezani članci

• Pančić: Ugalj i čelik, Srbi i Nobel
• Vuk Drašković preko Snežane Čongradin poručio Tadiću: Izjasni se o Mrkonjićevih „pet M“
• Kruženje Leke u (srpskoj) prirodi
• Zašto se suđenja za ratne zločine u Srbiji kriju od javnosti?
• Pravosnažni korak napred
• Esad Bajtal: Nikakva koalicija sa etno-nacionalistima ne može biti ni moralna ni normalna

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

Nedavno sam se javno pitao “Šta se dogodilo sa znanjem?” i zaključio da je tradicionalno javno znanje skoro nestalo iz javne sfere. No možda je potrebno preciznije objasniti na šta sam tačno mislio pošto je termin “znanje” može biti dvosmislen.
Iz teksta u Politici je jasno da sam pod “znanjem” mislio na “sadržaj znanja”, a ne na nečiju osobinu da nešto zna. Ova osobina i sposobnost da se ovo znanje predaje ili da se na osnovu znanja nešto radi, naravno uvek ima svoju tržišnu cenu.
Međutim, sam “sadržaj znanja” po pravilu je besplatan. To je moja prva teza:

1) Znanje koji se uči u školama i na fakultetima je „društveno vlasništvo“ i besplatno je.

Ovu tezu možemo odbraniti preko jedne priče. Zamislite da se pojavi verodostojni naslednik drevnog Pitagore i da može da dokaže da je teorema koju je otkrio njegov predak bespravno oduzeta pitagorejcima, koji su inače svoje matematičko znanje tretirali kao tajnu. Sada on traži da se ova privatna intelektualna svojina ne koristi bespravno, već da recimo, svako preduzeće koje u svom poslu koristi ovu teoremu i teoreme koje su na osnovu nje dokazane uplati 1 dolar mesečno firmi „Pitagora d.o.o“. Obrazovne ustanove ukoliko žele da njihovi đaci upoznaju Pitagorinu teoremu, mogu pozvati licencirane predavače „Pitagore“, predavanja su 50-1000 dolara, ili kupiti licencu od 1000 do 10.000 dolara.

Verovatno je da bi se vrlo brzo dogodilo da „Pitagora d.o.o“ može da se poredi sa Majkrosoftom po godišnjem obrtu. U stvari, u okviru stava „privatni vlasnik je uvek bolji“ ne postoji principijelni razlog da se ovo ne dogodi, reprivatizaciju Pitagorine teoreme ometa jedino činjenica da je Pitagora živeo davno. Pa ipak, pravilo sveta, kada se radi o znanju, je drugačije. Znanja su u principu društveno vlasništvo. Jedini izuzeci su 1) poslovna tajna – gde se neka znanja čuvaju od javnosti, ali ne postoji pravo intelektualne svojine, pa drugi, ako ih saznaju ne mogu da ih koriste, i 2) intelektualna svojina ili patenti, gde se neka znanja, iako možda javna, ne mogu koristiti u komercijalne svrhe, osim od strane njihovog pronalazača ili onih koje je on ovlastio.

Međutim, patenti su izuzetak u moru znanja. Ogromna većina znanja, tačnije sadržaj SVIH javno publikovanih knjiga, je javno vlasništvo. I naš svet bi bio potpuno drugačiji da nije tako. Poneki pronalasci koji se nisu dogodili u Pitagorino vreme, poput Teslinih patenata, koliko znam, nisu predmet bilo čije intelektualne svojine. Međutim, iako je znanje mahom „društveno vlasništvo“, postoje promene koje su predmet moje druge teze:

2) Postoji tendencija privatizacije znanja koje se zaista koristi u javnom prostoru.

Ilustracija za ovo mogu biti razni seminari čiji sadržaj nije javan, već se može saznati samo na plaćenim predavanjima. Jedno takvo predavanje je juče održano u vladi Srbije. Bivši britanski premijer savetovao je naše ministre, međutim, sadržaj predavanja – znanje koje se tu predavalo – nije javan po svojoj prirodi i možda nije ni zamišljen da bi mogao biti javan. Ako je tačna cena za takva predavanja od 200.000 dolara, ta cena se između ostalog, odnosi i na ovu ekskluzivnost. Slično je i sa ostalim PR-znanjima, ali ne samo sa njima. Nedavne polemike o patentnom pravu na delove genoma, ili na pronađene lekove, odslikavaju tu tendenciju privatizacije znanja koja su ranije po difoltu tretirana kao javna. Tajnost, odnosno tretman znanja kao privatne svojine, namenjene prodaji, a ne javnom objavljivanju, je deo opšteg neoliberalnog modela privatizacije, za koji, nadam se, ovde ne moram navoditi ilustracije. Drugi primer je „profesionalni menadžment“ koji dolazi u Železaru Smederevo i sa sobom nosi specifična ne-javna znanja. Ovde nije bitna činjenica da neko ima poslovno znanje koje nudi na tržištu, već činjenica da javno znanje ne kontroliše delovanje ovog privatnog znanja, nego mu svoje poslove potpuno prepušta, nestaje pred njim. Na kraju, znanje o javnom mnjenju, gledanosti televizija, političkim stavovima i raznim navikama građana, koje presudno utiče na javnu sferu, isključivo je ili pretežno privatno i u posedu malog broja ljudi.

Znanja ne moraju biti zaštićena patentom da bi postala više privatna nego javna. To se može postići i skupim školarinama, skupim knjigama, autoritarnom praksom u sferi znanja. Mi ne znamo do kakvih posledica će ova tendencija neformalne i formalne privatizacije znanja dovesti ukoliko se nastavi. Moja treća teza tiče se jednog aspekta ovih promena: veze autoritarnosti i privatizacije znanja:

3) Postoji tendencija privatizacije znanja koja spadaju u oblast funkcionisanja demokratske države.

Ovde se radi o specifičnom slučaju privatizacije znanja. Niko, naravno, ne može polagati prava na intelektualnu svojinu ili se pozivati na poslovnu tajnu kada se radi o, recimo, broju zaposlenih u našem javnom sektoru. Pa ipak, ovaj broj se može učiniti tajnim, polu-privatnim, tako što se velika većina ljudi, a virtuelno skoro svi građani jednog društva, praktično onemogući da zna ovakve podatke. Dakle, ono što bi po definiciji demokratske države moralo biti javno – ono što odnedavno imamo pravo da znamo i po zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja – u praksi postaje praktično tajno jer je teško dostupno.

Ako probate da saznate bilo šta precizno o funkcionisanju naše javne vlasti, najpre ćete uočiti da postoji krajnje neraspoloženje da se podaci daju na uvid javnosti. Onda ćete primetiti da u medijima po pravilu tih informacija nema ili su date pogrešne informacije u skladu sa željama vlasti ili prosto putem prenošenja izjava političara. Postoji skoro totalna cenzura na pitanjima ovog tipa: Kako izgledaju rate javnog duga Srbije po sledećim godinama? Kolika su ukupna primanja javnih funkcionera? Ko je vlasnik B92 i Politike, nekada Press-a? Koliko ljudi u Srbiji radi u javnom sektoru, segmetirano po kategorijama radnih mesta i vrstama delatnosti? Kolike su prosečne realne zarade po tim kategorijama u javnom sektoru? Ko plaća reklame u medijima za „Beograd na vodi“ i predavanja u Vladi Srbije?

Iako ova pitanja po definiciji spadaju u domen javne vlasti i tiču se njenog neposrednog funkcionisanja, sada aktuelnih „mera štednje“ ili osetljivih delova društva poput medija, kod nas se, čak i ako se više godina trudite oko toga, ne mogu znati odgovori na ova i slična pitanja. A trebalo bi da ih je moguće znati odmah.

Postoji jednostavna funkcija koja opisuje kako društvo postaje više demokratsko. U demokratskom poretku ono što je tajno, a spada u domen demokratske države, treba da bude javno, ili

T(x) → J(x)

U nedemokratskom poretku je obrnuto.

Šta trenutno naša opozicija radi na tome da društvo postane više demokratsko nego što je bilo ranije?