Povodom presude Apelacionog suda po tužbi generala Dikovića protiv FHP-a i Nataše Kandić

Povezani članci

• Larisa Inić: Da li će ponovo raditi lomače?
• Sretna vam Nova!
• Krivična prijava protiv Svetozara Andrića
• ‘ŠTO SE GRBAVO RODI, VREME NE ISPRAVI’         
• Preminuo u pucnjavi povrijeđeni policajac: Srbija šalje jake policijske snage na granicu sa Kosovom
• Ljubomir Živkov: Pozdrav nades-no!

Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojom je načelniku Generalštaba Vojske Srbije dosuđeno 550.000 dinara za naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda, a koje su mu, kako sud nalazi, naneli Fond za humanitarno pravo (FHP), objavljivanjem neistinitih činjeničnih optužbi u u Dosijeu „Ljubiša Diković” i osnivačica FHP-a, Nataša Kandić, iznošenjem u javnost netačnih činjeničnih optužbi i vrednosnih sudova koji imaju uvredljivu konotaciju i povređuju ljudsko dostojanstvo. FHP smatra da odluka suda drastično odstupa od prakse Evropskog suda za ljudska prava, dodatno ograničava prostor za raspravu o pitanjima od javnog interesa, kao i da štiti državne funkcionere od svake kritike i od javnog ispitivanja moguće krivične odgovornosti za počinjene ratne zločine. FHP će uložiti žalbu Ustavnom sudu.

Apelacioni sud u presudi većinu žalbenih navoda FHP-a odbija bez ikakvog obrazloženja, iz čega se stiče jak utisak da se sud u odlučivanju nije rukovodio pravnim razlozima:

• FHP je u žalbi ukazao na povredu slobode izražavanja. Naime, Apelacioni sud u presudi ne posvećuje dužnu pažnju činjenici da je Ljubiša Diković javna ličnost, koja obavlja visoku državnu funkciju, te da FHP nije iznosio informacije o njegovom privatnom životu. Sud je zanemario obimnu praksu Evropskog suda za ljudska prava o pravu na slobodu izražavanja naspram prava na privatnost javne ličnosti, u kojoj se odlučno ističe da su „granice prihvatljive kritike šire za lica koja vrše javne funkcije“ i da je pravo na slobodu izražavanja garantovano „čak i kada to podrazumeva štetne izjave o pojedincima“ ili informacije koje „povređuju, šokiraju ili zabrinjavaju“. Apelacioni sud je samo kratko i bez dodatnog obrazloženja naveo: „Sloboda izražavanja, čak i kada se saopšteno mišljenje odnosi na državne funkcionere, nije neograničeno pravo.“
• FHP je u žalbi ukazao na povredu javnosti postupka. Naime, javnosti je bilo omogućeno da iz sudnice prati ceo tok postupka sve do trenutka kada je Nataša Kandić trebalo da postavlja pitanja Ljubiši Dikoviću. Tada je, na ročištu od 15. septembra 2015. godine, predsednica veća donela odluku o isključenju javnosti, s obrazloženjem da je sudnica mala i da nema mesta za novinare, iako se ceo tok suđenja odvijao u istoj sudnici, te na drugim ročištima prostorni kapaciteti nisu bili razlog za isključenje javnosti. Iako je FHP u žalbi ukazao na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Komiteta UN za ljudska prava, prema kojoj je nacionalno pravosuđe dužno da omogući javnosti da prisustvuje suđenju za koje postoji izražen javni interes, kakav je slučaj sa saslušanjem državnog funkcionera, Apelacioni sud je kratko i bez obrazloženja naveo da je „prvostepeni sud pravilno zaključio da iz razloga održavanja javnog reda javnost treba delimično isključiti, čime ni na koji način nisu bile suspendovane norme demokratskog društva“.
• FHP je u žalbi ukazao na povredu jednakosti oružja, odnosno prava na odbranu. Naime, prvostepeni sud je na pripremnom ročištu odbio sve dokazne predloge FHP-a zato što su, po stanovištu suda, „predloženi dokazi suvišni za parnični postupak“ i „nisu od značaja za rešenje predmeta spora“, iako je od FHP-a zahtevao da dokaže istinitost svojih tvrdnji koje su dale povoda za tužbu. Iako je na ovaj način FHP-u de facto oduzeto pravo na odbranu i raspravu, Apelacioni sud je kratko i bez obrazloženja naveo da „odbijanjem određenih dokaznih predloga tuženih, istima nije narušeno pravo da pred sudom raspravljaju“ i da je „odluka o tome kojim će se dokazima utvrđivati bitne činjenice […] stavljena u nadležnost suda“.

Posebno zabrinjava zaključak Apelacionog suda da su povređeni ugled i čast Ljubiše Dikovića „iznošenjem nedokazanih činjenica koje u sebi sadrže uvredljivu konotaciju podobnu da povredi ljudsko dostojanstvo“. Da su činjenice iznete u Dosijeu i drugim izjavama nedokazane, sud zaključuje iz toga što je „nesumnjivo utvrđeno da tužilac nije podvrgnut krivičnom gonjenju za bilo koje krivično delo“. Pre svega, u dosijeima i izjavama koji su predmet tužbe, izneti su dokazi koji ukazuju na odgovornost Ljubiše Dikovića za krivična dela izvršena tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, uz ocenu da je tužilac nedostojan funkcije načelnika Generalštaba Vojske Srbije, a u cilju obaveštavanja javnosti i nadležnih institucija o pitanjima od javnog interesa. U tom smislu, FHP je tokom suđenja bio u obavezi da dokazuje istinitost indicija da je Diković odgovoran za ratne zločine, a ne da dokazuje da tužilac jeste odgovoran za ratne zločine, jer je takav postupak u nadležnosti pravosudnih organa, kako to ispravno primećuje sud. Za dokazivanje takvih indicija, FHP je Apelacionom sudu ukazao na niz presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, dokaznih predmeta i izjava žrtava, svedoka i preživelih koji svedoče o zločinima počinjenim u zoni odgovornosti brigade kojom je Diković komandovao. Apelacioni sud ih međutim nije uzeo u razmatranje, već se zadovoljio činjenicom da Diković „nije podvrgnut krivičnom gonjenju“, iako protiv njega Tužilaštvo za ratne zločine vodi pretkrivični postupak.

Ovakav zaključak suda je u suprotnosti sa relevantnom praksom u domenu slobode izražavanja. Na primer, u predmetu koji se takođe tiče iznošenja u javnost podataka koji ukazuju na krivičnu odgovornost državnog funkcionera (Dalban protiv Rumunije, br. 28114/95, par. 50), Evropski sud nije zahtevao da novinar dokazuje krivičnu odgovornost dotičnog lica, već je stao u zaštitu slobode izražavanja zaključivši da „nema dokaza da je opis događaja [koje je izneo novinar] bio potpuno netačan i osmišljen da pokrene defamatorsku kampanju“. Nasuprot ovoj praksi, Apelacioni sud u Beogradu je potpuno ignorisao obimnu dokaznu građu izvedenu pred Međunarodnim krivičnim sudom o zločinima u zoni odgovornosti brigade kojom je komandovao Diković, kao i izjave svedoka koje su intervjuisali istraživači FHP-a, zaključujući da je FHP izneo nedokazane činjenice – iako je FHP ukazao na čvrste indicije da je bivši komandant 37. mtbr VJ odgovoran za ratne zločine koji su počinjeni u njegovoj zoni odgovornosti. Najzad, pravo na slobodu izražavanja i garancije koje ono pruža organizacijama koje deluju u interesu javnosti, imaju za cilj da omoguće slobodnu javnu raspravu o pitanjima od javnog interesa – „da se javnost odnosno građani ne obeshrabruju da, iz straha od krivičnih ili drugih sankcija, iznose svoje mišljenje o problemima od javnog značaja“ [Evropski sud: slučajevi Barfod protiv Danske, Lingens protiv Austrije, Incal protiv Turske i dr]. Posledice koje može izazvati ovakva odluka Apelacionog suda su upravo suprotne – javnosti se zabranjuje da kritikuje i ispituje odgovornost državnih funkcionera, pa makar o toj odgovornosti svedočile hiljade strana autentičnog dokaznog materijala, a sve to pod naizgled legitimnim i legalnim opravdanjem da odgovornost funkcionera nije dokazana krivičnom presudom. Na ovaj način se, ionako već rasprostranjena nekažnjivost za zločine počinjene tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, dodatno osigurava zabranom javne rasprave o odgovornosti potencijalnih počinilaca.

Hronologija slučaja

FHP je objavio Dosije „Ljubiša Diković“ 23. januara 2012. godine, sa ciljem da javnosti skrene pažnju na dokaze u vezi sa zločinima počinjenim u zoni odgovornosti brigade kojom je komandovao Ljubiša Diković tokom rata na Kosovu u opštinama Srbica i Glogovac, kao i tokom njegovog angažovanja tokom rata u BiH, te da ukaže da je zbog toga on nedostojan vršenja funkcije načelnika Generalštaba Vojske Srbije. General Diković je podneo privatnu krivičnu tužbu za klevetu protiv Nataše Kandić u aprilu 2012. godine. Međutim, nakon što je izmenama krivičnog zakona kleveta dekriminalizovana, ta tužba je odbijena. General Diković je zatim u februaru 2013. godine podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, sa zahtevom da mu FHP i Nataša Kandić solidarno isplate milion dinara.

FHP je naknadno došao i do novih dokaza o učešću 37. mtbr VJ u drugim zločinima nad albanskim civilima sa Kosova i skrivanju njihovih tela u tajnoj masovnoj grobnici u Rudnici.

Tužilaštvo za ratne zločine je 2012. odbilo da sprovede istragu o navodima Dosijea „Ljubiša Diković“. U oktobru 2015. godine, obavestilo je FHP da vodi pretkrivični postupak u vezi sa krivičnom prijavom FHP-a protiv Dikovića i još trojice bivših pripadnika 37. mtbr VJ za zločin u Rezali, u kojem su pripadnici snaga VJ ubili preko 40 civila, od kojih je 27 pronađeno u masovnoj grobnici u Rudnici.

Presuda Prvog osnovnog suda kojom je FHP obavezan da generalu Dikoviću isplati 550.000 dinara na ime naknade štete zbog povrede časti i ugleda doneta je 3. marta 2016. godine. Zapisnici sa suđenja su dostupni ovde.

Presuda Apelacionog suda u Beogradu kojom je potvrđena prvostepena presuda doneta je 18. avgusta 2016. godine, a FHP-u dostavljena 14. oktobra 2016. godine.