ENG
NEKI TREĆI NAROD
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
Izdvajamo
- I jedan i drugi narod ne shvataju koliko su monstruozno namagarčeni po ko zna koji put i koliko su oni svi jedan narod i da njihova borba na ulicama nije borba za njih i njihov bolji život, već borba za ostanak ili smenu Vučića sa vlasti i dolazak ovih koji su već jednom pokrali taj narod i kradu ih i danas, a tek će ih krasti, ako se ponovo vrate na vlast.
Povezani članci
Sav taj treći narod, jedini sa kojim bih bio na ulicama Beograda i širom Srbije, traži da preživi, da može da ishrani svoju decu, da im kupi ponekad čokoladu i da mogu nešto da obuku kad dođe zima… Da supruga kupi jednom mesečno meso, da mogu da plate strašne harače, gore nego u doba Turaka, da mogu da plate kiriju, struju. Da jednom godišnje, sa decom, izađu na večeru i pojedu neki ćevap i popiju malinu i pivo u kafani.
PUTOVANJE OKO SRBIJE ZA 100 DANA
Dobro stojeći engleski džentlmen Fileas Fog, sa svojim slugom Paspartuom, u romanu Žila Verna, kreće na put oko sveta za 80 dana. U pitanju je opklada.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, sa svojim mnogobrojnim Paspartuima kreće u obilazak 100 gradova, varoši, sela i zaseoka širom Srbije. U pitanju je nešto mnogo više od opklade. U pitanju je ostanak na vlasti još sledećih nekoliko godina.
Veoma je zanimiljivo da je roman podeljen u 32 poglavlja, četiri manje od onih nedokučivih 36 koji nas dele od ulaska u EU.
***
Vlast je na ulicama sa svojim narodom. Opozicija je na ulicama sa svojim. Ima i onih koji ne bi ni sa jednim ni sa drugim narodom, hteli bi na ulice, ali sa nekim trećim, sa nekim svojim narodom. Srbi su to. Malo im je dva naroda, hteli bi još jedan. Ustvari, svaki Srbin bi hteo svoj narod. Odakle da nađemo toliki narod, kad ga je svakim danom sve manje.
Dobiće roditelji saopštenje, da su im deca umrla na porođaju, a vi nikad življi, sa još nekolicinom beba, već putujete u daleke krajeve sveta gde će vas prodati onima koji imaju sve, ali samo nemaju vas, a mogu vas kupiti, ne lično, nego tajnim putevima i kanalima, od babice, preko doktora akušera, direktora bolnice, resornog ministarstva, do onih koji će bebu prodati za velike pare.
U bolnici, možete biti slučajno ili namerno zamenjeni, zbog nekog deformiteta, pa umesto čestih poslovnih putovanja u Ameriku, “preko bare”, vi ćete živeti u maloj i trošnoj kući u Marinkovoj bari.
Ulice postaju tesne. Prave se rasporedi kretanja, da ne bi došlo do bliskih susreta svih vrsta, između dva naroda.
Uz vlast su oni koji su za nju, a ima i onih koji nisu, ali im dobro dođe neka crkavica i sendvič, koji mnogi ponesu kući, pa podele sa svojima za večeru.
Uz opoziciju je konglomerat naroda. Ima tu, kao na vašaru, svega i svačega. Obraća se svake subote, da se ne pretera, svom narodu inteligencija, kojoj se u godinama prošlim, gubi svaki trag pridevu, poštena, sa popriličnim penzijama i honorarnim dodacima, mestima u Upravnim odborima, a o titulama i da ne govorimo. Oni postaju artikulatori i interpretatori nezadovoljstva “njihovog naroda”, koji zabezeknuto sluša i doznaje zašto su oni zapravo na ulici i zbog čega protestvuju, jer dotle pojma nisu imali.
Narod, onaj treći, kojem pripadam, bio bi sastavljen od uličara iz 96 i 97 i 99 i 2000. Od onih stotine hiljada ljudi pred Skupštinom 19. septembra i posle pobede kod Knjaza Mihaila i njegovog konja i onih milion, koji je ispraćao Đinđića na njegov poslednji put.
Gde je sada taj narod? Gde su sada svi ti ljudi i one kuce lutalice koje su nas čuvale?
Prolazim pored pasaža kroz koji smo nekad bežali od razularenih batinaša i uvek kad se nađem u blizini Trga, čujem od nekud taj huk. U početku zastrašujući, a onda kad uđeš među ljude, dobre i pametne ljude, osetiš neku čudnu pripadnost njima. Postaješ deo njih, a oni tebi bliži od familije i postaješ srećan i priznajem da mi sve to nedostaje. Imali smo veliku nadu…
Neki su otišli u večne šetnje, mnogi napustili zemlju i sada grade Evropu i svet, mladi pobegli od berze rada i mogućih ratova i odlaska u vojsku, zbog koje je pobeglo stotine hiljada mladih i pametnih. Njihove jedine retke posete Srbiji, svode se na sahrane svojih najbližih.
Narod sa kojim bih danas delio beogradske ulice je i onaj stari, mnogo stari narod, koji je davno otišao ikoji se ponekad uveče napije u nekim belosvetskim bircuzima i pabovima i zaplače za nekim davnim letom u kafanama i baštama, “Kikevca”, “Proleća”, “Pod lipom” i njena tri drvena stepenika, ulegnuta i izlizana po sredini od debljine gostiju, što je mnogo govorilo o kvalitetu kuhinje. Preko puta “Tri grozda”, na krstu “Rudo” i “Mlava”, sa olaisanim podom i kockastim čaršavima po kojima si znao šta je gost od pre nekoliko dana jeo i pio, “Papuk”, gde sam sa Pantom bežao sa časova iz Prve beogradske, “Jadran”, “Suvobor”, “Šofer”, “Grmeč” i njegov šef sale Žika iz Pepeljevca sa masnim i malo više prepečenim svinjskim crevcima na žaru, kafana sa utopijskim imenom za Srbe “Složna braća”, u koju su bežali sa časova i đaci i profesori i direktor. Pa, “Vardar”, “Boka”… Spisak bi bio duži od sabranih Šekspirovih drama i komedija, sa likovima ugostitelja, Dragi “glavonja”, Mića “grba”, Rade “kikiriki”…
U mnogim, svirali su i pevali cigani. Danas u besnim džipovima, kriminalci sa debelim dosijeima, lete u nebo umesto njih.
I jedan i drugi narod ne shvataju koliko su monstruozno namagarčeni po ko zna koji put i koliko su oni svi jedan narod i da njihova borba na ulicama nije borba za njih i njihov bolji život, već borba za ostanak ili smenu Vučića sa vlasti i dolazak ovih koji su već jednom pokrali taj narod i kradu ih i danas, a tek će ih krasti, ako se ponovo vrate na vlast.
Jebe se običnom narodu, tom trećem, jedinim sa kojim bih bio na ulicama, za medijski mrak u Srbiji i vešala i Kosovo i da li će biti Sandžak ili Raška ihoće li se Vojvodina odvojiti.
Jebe nam se, za poglavlja i koliko će RTS dati minuta opoziciji i to što popovi tucaju male dečake.
Jebe se nama za diplome, lažne ili prave, za pedere i lezbejke i za vozove koji idu toliko sporo, da kroz čije prozore, oprane nešto posle Drugog svetskog rata, nazireš lepote svoje zemlje. Vidiš svaku voćku, kravu, seljaka obešenog o krušku, psa lutalicu koji jedno vreme trči pored voza, a onda da gas i pretekne ga.
Jebe nam se, da li će biti izbora ili ne i ko će pobeditina njima, kao što se i vlasti i opoziciji jebe, da narodu bude bolje.
Sav taj treći narod, jedini sa kojim bih bio na ulicama Beograda i širom Srbije, traži da preživi, da može da ishrani svoju decu, da im kupi ponekad čokoladu i da mogu nešto da obuku kad dođe zima… Da supruga kupi jednom mesečno meso, da mogu da plate strašne harače, gore nego u doba Turaka, da mogu da plate kiriju, struju. Da jednom godišnje, sa decom, izađu na večeru i pojedu neki ćevap i popiju malinu i pivo u kafani.
Strahuju, da li će im deca doći živa i zdrava kući? Hoće li ih pri prelasku pešačkog prelaza zgaziti neki čika ili teta, mrtvi pijani ili drogirani i biti odmah pušteni kući, zato što će njihov tata platiti život deteta i sprečiti pokretanje krivičnog postupka, preko veza u vlasti i policiji, a takvi ih uvek imaju, ili su i sami vlast?
Strahuju, da se neko u porodici ne razboli, naročito od onog najtežeg. Deo krvavo stečenog novca, koji su celog života uplaćivali za zdravstveno osiguranje, uzeće neki filmski producent ili država i staviće ih na listu onih, koji će te skupe lekove dobijati besplatno, samo ukoliko imaju neku debelu familijarnu vezu ili članstvo u nekoj od vladajućih stranaka, koja je u tom trenutku na vlasti. Ako ne, moraće da prodaju preostale svoje organe, koji su koliko toliko u dobrom stanju i da od tih para, produže i prožive život svojim najmilijim, za jedno izvesno vreme.
Šetam sam. Šetam kao i uvek bez cilja. Onako, nasumice. Ne viđam više nikog. Niti oni mene. Namerno se ne prepoznajemo, prelazimo na drugu stranu ulice ili prolazimo jedni kroz druge.
Stojim i gledam u nešto što me podseća na nekoga. Ništa. Bilo je to samo ogledalo…
Autor/ica 👤Čedomir Petrović
