Krov nad glavom

Izdvajamo

• Jedan od zbilja horornih primera je slučaj jednog od sedam vlasnika stanova u stambenoj zgradi u Novom Sadu, koji je nakon deset godina od kupovine stana, urednog posedovanja kupoprodajnog ugovora i još urednijeg plaćanja godišnjeg poreza na imovinu, jednog dana na kućnom pragu ugledao nove kupce stana a koji su za prodaju saznali na tabli komore izvršitelja. Nesrećni vlasnik stana koji, zapravo, to i nije, jer u Srbiji kupoprodajni ugovor nije garancija vlasništva, tada je saznao da je investitor, koji je zidao stanove u toj zgradi (i drugi stanari su identično oštećeni), stavio hipoteku na njihove stanove i da banka preko privatnih izvršitelja prodaje stanove kako bi naplatila hipoteku.

Povezani članci

• Zarade na sunce
• ZLATKO JELISAVAC: LOGOR MALOGRAĐANŠTINE
• Sagorevanje uglja: U Kostolcu svaki četvrti dan nije za disanje
• Tomislav Jakić: Bitno je prekinuti ubijanje i razaranje i dati šansu miru
• Jevanđelje po Srđanu
• Bezočne laži Ljube Bešlića i Milog Bijavice: Stari most je pao od umora

Foto: nezavisni.rs

Saznali su za ovaj veliki društveni problem kada su izvršitelji zakucali na njihova vrata sa novim potencijalnim kupcima. Neki aktivisti u ovakvom ponašanju privatnih izvršitelja vide otimanje poslednjih vrednosti koje građani imaju, a to su njihovi domovi, i koji im se oduzimaju nakon što je zemlja sistematski opljačkana, počevši od Miloševićevog vremena, pa preko spornih privatizacije iz vremena nakon „demokratske promene vlasti“.

Godinama živimo u atmosferi konstantne predizborne kampanje, u kojoj aktuelna vlast nemilice koristi prorežimske medije, zloupotrebljava budžetski novac, ali i institucije i funkcije koje obavljaju pojedinci iz te vlasti. Opozicija se za sve to vreme naizmenično ponaša ili kao učenik koji opet nije položio ispit zbog istog nenaučenog gradiva ili kao kampanjac koji počinje da uči veče pred ispit, tj. aktivira se, i to obično loše i neadekvatno, kada se raspišu redovni ili vanredni izbori. U mesecima koji dolaze možemo samo da očekujemo veći horor od uobičajenog, u kome vlast neće birati sredstva kako bi zadržala trenutnu poziciju, a opozicija se neće stideti da pokaže koliko je nefunkcionalna, nedorasla nagomilanim problemima i uništena višedecenijskim unutarstranačkim politikanskim spletkarenjima. Na kraju će, kao i obično, okriviti građane koji „nisu izašli u dovoljnom procentu kako bi srušili aktuelnu vlast“. S druge strane, i među ljudima koji ne izlaze na izbore postoje dve grupacije. Jedni prepotentno naglašavaju kako su apolitični ne shvatajući koliko na taj način pokazuju veliki stepen građanske nepismenosti i kako je, u najmanju ruku, neozbiljno i glupo reći tako nešto jer politika utiče i na to da li ćemo imati adekvatan lek u slučaju teške ili hronične bolesti. Drugu grupu glasača, koji u određenim izbornim ciklusima ne izađu na biračka mesta, predstavljaju zbilja prevareni građani, čije poverenje je obično izigrano već u prvim danima nakon zatvaranja glasačkih mesta, kada počnu da se stvaraju sve one bizarne postizborne koalicije na različitim nivoima a sve zbog navodne „matematike mogućeg“.

Međutim, nešto drugo je postalo daleko gore od tog već viđenog postizbornog koalicionog neprirodnog bluda. Građani ni na koji način ne mogu da utiču na to kako će se trošiti novac iz budzeta a koji je prikupljen od poreza, nisu ga političari dobili u miraz ili nasledili od tetke iz Kanade. U Vekslerovom  individualnom testu inteligencije (VITI), koji spada u poznatije testove i koji se kao standardizovan koristi i u Srbiji, na jednoj od verbalnih supskala postoji i pitanje o značaju plaćanja poreza. Uspešno rešavanje zadataka zahteva određena znanja i informacije iz svakodnevnog života i mogli bismo očekivati da dobro informisani ispitanici iz  jede društvene zajednice imaju svest o značaju koji prikupljen porez ima na sve članove tog društva –  da doprinosi kvalitetnijem pravnom sistemu, većoj ličnoj sigurnosti pojedinca, pristupačnom školstvu, podrazumevanoj pomoći bolesnim, starim i nemoćnim građanima. Međutim, u stvarnosti i u realnom životu svako ko živi u Srbiji, i u sličnim neuređenim i korumpiranim državama, ispao bi žešći Forrest Gump kada bi poverovao da se novac od prikupljenih poreza koristi onako kako bi to teorijski trebalo da izgleda. Pojednostavljeno rečeno – građani žele efikasniji zdravstveni sistem, ne žele da se mesecima vuku po raznim listama čekanja, što za  dijagnostiku što za lečenje, a tokom kojih se izgubi dragoceno vreme za izlečenje. Poražavajući je podatak da od 9000 obolelih od multiple skleroze samo 12 odsto dobija terapiju, i to ne lekove poslednje generacije i visoke efikasnosti, a opravdanje je finansijska nemogućnost naše zemlje jer se radi o skupim lekovima. Da se građani direktno pitaju, sigurno bi izabrali opremanje onkoloških klinika, palijativno zbrinjavanje umirućih ljudi, koji su najčešće iz istih finansijskih razloga prepušteni sebi i članovima porodice dok nedostojanstveno umiru trpeći nepodnošljive bolove. Građani bi izabrali i da oboleli od multiple skleroze dobiju kvalitetniju terapiju koja bi maksimalno prolongirala invaliditet i omogućila ljudima da dostojanstveno žive i rade. Da mogu da se pitaju, građani ne bi izabrali da bacaju svoj novac u raspevane fontane, mermerne kocke loše poslagane tokom višemesečne nepotrebne i nestručne  rekonstrukcije Trga Republike, ili u izgradnju falusnog jarbola ili gondole, koja skrnavi ono malo lepog i značajnog što nam je ostalo u glavnom gradu. Građani bi izabrali da se taj novac uloži u lečenje bolesnih i u pomaganje starim i nemoćnim ljudima i to su često pokazali potpisivanjem peticija ili izlaskom na ulice. Naravno, bezuspešno.

Ipak, pojavljuju se i neke pozitivne tendecije. Ne možemo reći da se nazire svetlo na kraju tunela jer je taj tunel previše dugačak i mračan i od izlaska smo još poprilično udaljeni, ali pojavljuje se neophodno svetlo u tom tunelu i to su udruženja građana i građanske inicijative okupljene oko rešavanja konkretnog problema a zasnovane na ljudskoj solidarnosti. Jedna od njih je Združena akcija „Krov nad glavom“ koja se bori protiv prinudnih iseljenja građana. Jedan od pozitivnih primera u okruženju  je novoizabrani gradonačelnik Budimpešte koji je stavio moratorijum na sva prisilna iseljenja u ovom gradu. Aktuelna gradonačelnica Barselone, Ada Kolau, pre ulaska u politiku je aktivno učestvovala u građanskim protestima i borbama protiv čestih deložacija građana koji su nastradali tokom hipotekarne krize i kojima su banke oduzimale stanove i izbacivale ih na ulice iako su većinu kreditnih rata i glavnicu duga već otplatili.

U Srbiji veliki broj građana malo zna o ovoj ogrmnoj temi ili kako bi rekao Ivan Zlatić, jedan od aktivista Združene akcije „Krov nad glavom“, da građani najčešće saznaju kada izvršitelji zakucaju i na njihova vrata. Nažalost, brojni su primeri pokušaja izvršenja prinudnog iseljena, ali i iseljenja građana, i postoje individualne priče i konkretne situacije o kojima se može pročitati na sajtu ili Fejsbuk stranici Združene akcije. Novim zakonom su privatni izvršitelji dobili preterana ovlašćenja  a, osim pomoći koju dobijaju od policije, neretko imaju i svoju privatnu ekipu „opasnih momaka“ koja izbacuje ljude na ulicu. Jedan od poslednjih primera je pripadnik privatnog obezbeđenja izvršitelja koji je lice u bekstvu jer je u BiH optužen za otmicu, a koji je tokom akcije pokušaja iseljenja porodice Kocić iz Maksima Gorkog pretio novinarima, aktivistima i okupljenim građanima. Kasnije smo saznali da ovaj begunac od zakona iz Bijeljine trenutno arbajtuje honorarno u Srbiji na „projektima“ izbacivanja ljudi iz njihovih stanova, a koji su im vrlo često oduzeti na prevaru ili zbog neefikasnog sudstva ili, još gore, zbog kriminalnog povezivanja korumpiranog pravosuđa, određenih, i već prepoznatljivih u medijima, privatnih izvršitelja i kontroverznih građevinskih investitora, iza kojih postoje mnogobrojne tužbe ali ne i sudski epilozi.

Ljudi ostaju bez jedine a vredne nekretnine nakon što se ispostavi da su imali neki veći dug prema nekom komunalnom preduzeću ili potrošački kredit i obično izvršitelji takav stan prodaju po višestruko nižoj ceni kako bi omogućili kupovinu trećem licu koje je na neki način povezano sa izvršiteljem. U medijima je poznat primer bake Mare, operisane starice od 90 godina, koja je izbačena iz stana u Sarajevskoj ulici, a koji je prodat ispod tržišne cene, i to zbog potrošačkog kredita koji se pretvorio u dug koji nije mogla da vrati banci. Jedno od imena koje se često pojavljuje u sumnjivim prisilnim iseljenjima je izvršiteljka Mirjana Dimitrijević, koja je radila kao sudija kada je sporni zakon donet. Još gora je vest da će ovaj zakon biti još stroži od 1. januara. Naime, aktivistima koji  pomažu porodicama koje izbacuju na ulicu, tako što sprečavaju prisilno iseljenje, nakon donošenja pooštrenog zakona, preti zakonska kazna i do 12 godina zbog solidarnog pomaganja sugrađanima. Problem kod ovakvih prinudnih iseljenja su neuporedivo manji dugovi zbog kojih se pleni nekretnina, ili sudski procesi koji su u toku a zbog lošeg pravosuđa godinama se razvlače i stvaraju odličnu podlogu da se neko okoristi novim zakonima. Jedan od zbilja horornih primera je slučaj jednog od sedam vlasnika stanova u stambenoj zgradi u Novom Sadu, koji je nakon deset godina od kupovine stana, urednog posedovanja kupoprodajnog ugovora i još urednijeg plaćanja godišnjeg poreza na imovinu, jednog dana na kućnom pragu ugledao nove kupce stana a koji su za prodaju saznali na tabli komore izvršitelja. Nesrećni vlasnik stana koji, zapravo, to i nije, jer u Srbiji kupoprodajni ugovor nije garancija vlasništva, tada je saznao da je investitor, koji je zidao stanove u toj zgradi (i drugi stanari su identično oštećeni), stavio hipoteku na njihove stanove  i da banka preko privatnih izvršitelja prodaje stanove kako bi naplatila hipoteku. Ono baš kao što bi Ivan Zlatić rekao – saznali su za ovaj veliki društveni problem kada su izvršitelji zakucali na njihova vrata sa novim potencijalnim kupcima. Neki aktivisti u ovakvom ponašanju privatnih izvršitelja vide otimanje poslednjih vrednosti koje građani imaju, a to su njihovi domovi, i koji im se oduzimaju nakon što je zemlja sistematski opljačkana, počevši od Miloševićevog vremena, pa preko spornih privatizacije iz vremena nakon „demokratske promene vlasti“.