Kako da, sve ne bivajući neoliberalom, ostvarite neoliberalnu agendu

Povezani članci

• Premijera plesne predstave MARKO u Beogradu
• Otvorenje izložbe: DARKO ŠOBOT – “MEMORY RECOVERY“
• Deklaracija o zajedničkom nazivu
• Nova epizoda podkasta Kulture sećanja u dijalogu: Sa Leom David o suočavanju sa prošlošću
• Izložba “Nevidljive“ na Nedelji ponosa 2016
• “To se samo svici igraju”

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

Možemo reći da naša mala rasprava o neoliberalizmu ipak napreduje, koji korak napred, koji nazad, ali se nešto ipak dešava. I razlike u definisanju neoliberalizma se kristališu. Dušan Pavlović je u nedavnom blogu bliže odredio šta je za njega neoliberalizam:

“potpuna konkurencija, slobodna trgovina, sve se obezbeđuje tržišno i kupuje na tržištu, minimalna država, što veća privatizacija”

Vidi, to je isto i za mene neoliberalizam, tako da se ona ogromna pojmovna razlika koja je navodno postojala, sada izgubila. Ali, ipak su ostale neke razlike. Dok Pavlović smatra da su dizanje poreskih stopa, subvencionisanje privrede i pokrivanje dugova javnih preduzeća znaci da se sigurno ne radi o neoliberalizmu, ja sam sklon da i ove prakse uključim u – očigledno širi – pojam neoliberalizma. Ukratko, za Pavlovića je, recimo, subvencionisanje investitora po radnom mestu, koje je izmislio Mlađan Dinkić primer ne-neoliberalne politike, dok bih ja i tu praksu uključio u neoliberalizam. Zašto? Videćemo sad, ali da bismo to objasnili moraćemo priču da malo proširimo i prođemo kroz našu tranziciju i njene faze.

Tranzicija se može opisati preko svog najvažnijeg procesa – privatizacije. Recimo da se ona može podeliti na 3 faze, nazvaćemo ih, u savremenom stilu, faze 1a, 1b i 1c. Sva preduzeća koja se privatizuju u toku tranzicije možemo prikazati ovim nizom:

T1, T2, T3, ……..J1, J2, J3, ……    P1, P2, P3….

T1 su preduzeća koja se privatizuju u prvoj fazi. U našoj zemlji, to je vreme od 2000-2008. godine, medeni mesec tranzicije pre izbijanja krize 2008. godine. Preduzeća se privatizuju radi prelaska na “tržišnu privredu” i svi to prihvataju kao normalan proces. Novi privatni vlasnici će biti efikasniji, povećaće proizvodnju, zaposliti nove radnike itd. O neoliberalizmu još baš niko ne priča. Prilivi od kredita i privatizacija velikih preduzeća (cementara, pivara, duvanske industrije, telekomunikacionih licenci) su veliki i napredak je očigledan. O privatizaciji vodovoda, školstva i zdravstva još niko i ne priča. Privatizuju se samo preduzeća koja navodno posluju na tržištu, otuda T kao znak za njih u našem nizu. Ovaj period kod nas može simbolizovati, danas zaboravljeni, Božidar Đelić. Simpatični ministar koj posle “službe” odlazi na rukodoveće mesto u privatnoj banci i za kratko vreme zarađuje 10 miliona dolara.

Druga faza tranzicije, recimo da je to vreme od 2008-2012. je period krize. Pošto u čitavom svetu privredna aktivnost slabi, to se dešava i u Srbiji. Prilivi u budžet su manji, a obaveze iste, i zemlja se rapidno zadužuje. Sad se već vidi da ona faza 1a nije bila baš tako bajna. Mnoga privatizovana preduzeća su sada zatvorena, a ona koja su privatizovali pouzdaniji stranci nisu zatvorena ali rade sa mnogo manje radnika. Nezaposlenost se povećava, a BDP pada. Struka i politika zajedno rešavaju da pokušaju da utiču na ovaj proces podsticajima stranim investitorima. Prvi krupniji investitor je Fiat, koji dobija tajni ugovor i subvencije po radnom mestu. Ovu fazu 1b dobro simbolizuje, danas zaboravljeni, Mlađan Dinkić. On je autor većine programa, ali on je bio prisutan i u fazi 1a, na primer, uticao je na odlazak u stečaj 4 velike državne banke. Ovi programi subvencionisanja danas se uzimaju kao očigledan dokaz da se ovde više ne radi o neoliberalizmu, ali tu neke stvari ne štimaju. Baš u ovo vreme dešavaju se prvi pokušaji da se privatizuju uspešna polu-monopolska državna preduzeća poput Telekoma, ili komunalna preduzeća, poput vodovoda u Novom Sadu. Baš je ministarka iz partije Mlađana Dinkića autorka čuvene rečenice “Privatni vlasnik je uvek bolji”. Drugim rečima, nije baš da su glavni akteri faze 1b daleko od neoliberalizma. Oni, doduše, šakom i kapom dele javni novac privatnim licima, od čega se navodno ježi svaki neoliberal, ali u glavnim stvarima slede i ostvaruju neoliberalnu agendu, privatizacije se nastavljaju, donosi se zakon o javno-privatnom partnerstvu itd.

U ovoj fazi se već govori o neoliberalizmu. Vodeći ekonomisti, doduše, ovaj pojam diskvalifikuju kao nejasan ili “nepostojeći”, ali se primećuje da se izdvajaju dve grupe aktera. Jedni, poput Dinkića, ostvaruju neoliberalnu agendu, ali tome dodaju i mrske subvencije, dok drugi, koji ponekad dopuštaju da se nazovu neoliberali, traže čistu neoliberalnu politiku. I jedni i drugi podržavaju svaku privatizaciju, ali drugi traže i ukidanje subvencija, masovna otpuštanja u javnom sektoru, smanjenje plata, ukidanje zaštite za preduzeća gubitaše itd. Pošto političari-ekonomisti ove savete ipak ne slušaju, počinje da se pravi razlika između navodnih državnih intervencionista (Cvetković, Dinkić) i doslednih neoliberala (Prokopijević, recimo). Dok su prvi, na primer, za otpuštanje 10.000 ljudi, drugi su za otpuštanje 100.000 ljudi iz javnog sektora. Pa ipak, ova situacija je win-win situacija za obe strane. Prvi dobijaju poene zato što su umereni, realistični i obzirni prema radnicima (kasnije poznato kao “meko srce”). Još uvek mogu da koriste priključenje EU i njene fondove kao mamac za birače i propagandu o masi investitora koji će promeniti sve. Drugi se pak predstavljaju kao odlučni, dosledni i radikalni, oni koji bi principijelno neoliberalno, oštro i bolno, ali uspešno i brzo sve sredili. Pošto se njihovi saveti u potpunosti ne prihvataju, oni govore kako “neoliberalizam u Srbiji ne postoji”, “kod nas nema ni N od neoliberalizma”, “neoliberalizam nikad nije dobio svoju šansu”, ali tranzicija ipak teče, a neoliberalna agenda se ostvaruje. Ako se bolje pogleda, onih otpuštenih 10.000 iz JS su deo onih potrebnih 100.000 tako da naše dve struje nisu baš u suprotnosti. Takođe, privatizovano preduzeće J2 i J3 deo je niza svih preduzeća koje treba privatizovati. Tu mi je uvek dobar primer pokušaj privatizacije vodovoda u Novom Sadu koji je izgleda zaustavila nepopularnost DS-vlasti pred izbore 2012. godine.

U ovoj fazi 1b, mezo-fazi našeg neoliberalizma, čak može da se kaže da neki akteri preuzimaju na sebe krivicu za mane sistema i na kraju se potpuno gube iz javnosti (slučaj Dinkić), dok sam neoliberalizam izlazi iz faze 1b neuprljan. Za sve mane faze 1b kriva je država i korupcija, pljačkaška privatizacija nije ona “privatizacija” iz neoliberalne agende, ali šta je tu je, prošlost nije moguće vratiti.

Posle faze 1b dolazi faza 1c, kod nas je to vreme od 2012. do danas. U pogledu privatizacije preduzeća, sada su već skoro sva predzeća T i J iz našeg niza prodata i na redu su P preduzeća, ona koja su tradicionalno javna ili monopolska, bliska tzv “prirodnim monopolima”. Tu su i preduzeća koja su veliki gubitaši i nisu mogla biti efikasno privatizovana, ili su privatizovana pa vraćena državi (naravno, sa dugovima) poput Železare. Na političkom planu u fazi 1c dešava se zaokret ka autoritarizmu. Prodavanje uspešnih javnih preduzeća, poput Telekoma, ili zatvaranje gubitaša i otpušatnje radnika, zahteva autoritarnog vođu koji će da viče i lupa šakom. Pošto su “pljačkaška privatizacija” i “tajkuni” sada opšte mesto, autoritarni vođa obećava “preispitivanje spornih privatizacija” (što ne ostvaruje) i hapsi najistaknutijeg tajkuna. Međutim, to ne znači da se naša neoliberalna agenda ne napreduje. Privatizacije napreduju, ali sada na još grublji način nego ranije. Strani investoror postaje vlasnik 97 hektara zemljišta u centru Beograda, praktično bez ikakvog plaćanja. Dugo odlagana privatizacija Telekoma  se najzad najavljuje.

U taboru neoliberala stanje je slično kаo i ranije. Čisti neoliberali se i dalje žale da je sve “sporo”, da ima odlaganja strukturnih reformi, da još ima subvencija itd. Ali, kada treba, nađu se na Kopaoniku sa privrednicima i nosiocima vlasti i o svemu se lepo slože. Ipak oni imaju istu agendu, samo su neki za malo brže njeno ostvarivanje, neki za sporije, neki su za subvencije, neki nisu, ali ipak to ne smeta da dođu do “kopaoničkog konsenzusa”.

Još se ne privatuzuju sva P preduzeća, ali proces polako odmiče. Poslednja luka u državnom vlasništvu – luka Novi Sad – iako profitabilna, prodaje se. Neke nove stranke, poput DJB, zalažu se za tržišno predškolsko, više i visoko obrazovanje. Najavljuje se državno finansiranje privatnog zdravstva i školstva. Svi akteri koji ovo sprovode, međutim, ne nazivaju sebe neoliberalima. Oni nisu za “minimalnu državu”, nego samo malo minimalniju, na primer, za privatizaciju svih lokalnih medija, još jednu stvar koja je odrađena u fazi 1c.

Primećujete da naša neoliberalna agenda može da napreduje, a da akteri koji je sprovode formalno ne budu neoliberali. Oni nisu za privatizovanje svih preduzeća, samo za privatizaciju onog sledećeg preduzeća. Oni takođe subvencionišu državna i privatna preduzeća, pa ni zbog toga nisu neoliberali. Međutim, tranzicija ide dalje bez obzira na to. Dosledni neoliberali se brinu da cilj minimalne države uvek bude prisutan, ali ne nose nikakvu odgovornost za proces, jer, zaboga, nikad nisu bili sasvim poslušani.

U krajnjoj liniji, kada sva T i J preduzeća budu prodata i dođe red na P preduzeća, možete primeniti nekoliko metoda. Na primer, povlačenje mezo-neoliberala i predavanje štafete nekom drugom, uvođenje autoritarizma i vođe u igru, možete se pozvati na prezaduženost i opasnost od bankrota, na naloge MMF koji se moraju ispunititi itd.

A možete, pre nego što privatizujete poslednju stvar, reći: “Pa, dobro, izgleda da ipak jesam neoliberal, dosledni neoliberali su sve vreme bili u pravu” i privatizovati i tu poslednju stvar.

I tako, sve ne bivajući neoliberalom ni u jednom momentu, do eventualno pred sam kraj procesa, neoliberalna agenda je u celosti ostvarena. Usput se dogodilo i mnogo uspona i padova, neko je morao da se žrtvuje i napusti politiku, ali na kraju je cilj postignut.

Eto, zbog toga je moj pojam neoliberalizma malo širi od pojma Dušana Pavlovića.

Doduše, DJB-u se ne može osporiti da su protiv trenutnog saveza političara i tajkuna podmazanog rasipanjem novca iz fondova i subvencija. Međutim, iako bi neka, možda i znatna, korist mogla da se izvuče iz razbijanja toga saveza, naravno i iz transparentnosti, ne može se reći da, u nekim apsektima, neoliberalna agenda neće biti pogurana dalje i ostvarenjem programa DJB.

Ali, o tom potom.