Huawei i Vuawei

Povezani članci

• Postizborna politička histerija
• Vodostaji rijeka u BiH i dalje u porastu
• Zavetnici
• Potvrda državnog ubojstva
• Turski šef diplomatije u poseti Srbiji: Bliski odnosi kao garancija mira na Balkanu
• Neponovljiva Gordana Bonetti

Zabrana da američke kompanije posluju sa kineskom kompanijom Huawei možda je prvi potpuno očigledan primer trgovinskog rata koji će uticati i na svakodnevni život. Ukoliko i ostale američke kompanije prestanu da sarađuju sa kineskim, dobićemo podeljeni svet, sličan danas podeljenoj Srbiji. Na mesto saradnje, stupiće rivalitet koji će pratiti i primerena propaganda.

Pa, iako mislim da su optužbe protiv Huaweija daleko od toga da su dokazane, pretpostavljeni sistem kontrole građana koji se povezuje sa tim brendom, može da posluži kao metafora za sistem koji već imamo u Srbiji. To još uvek nije prava tehnologija, već samo ona politička, ali su njene posledice vrlo slične. Možemo je nazvati Vuawei.

Kako radi Vuawei? Ovde tehnologiju opslužuju tabloidi, a njen zadatak je stvaranje proširene realnosti (augmented reality) gde se ljudima umesto socijalnih karakteristika i brojeva (na slici) pripisuju proizvoljne etikete. Videli smo to ovih dana na primeru sudije Miodraga Majića. Sa najviših mesta Miodrag Majić je dobio etiketu: „postoje sudije kao što je sudija Majić koji otvoreno opstruišu državu Srbiju misleći da imaju moćne sponzore i zaštitnike…svesno opstruiše nameru izvršne vlasti da se obračuna sa kriminalom i korupcijom„, ukratko, radi protiv Srbije, i to samo zato što je, čak kao stručnjak, imao određeno mišljenje o jednom zakonu. Na ove etikete se rutinski dodaju optužbe da je uzimao novac za oslobađanje albanskih terorista, da nešto misli (iako to niko osim njega ne može znati) itd.

Ova politička proširena realnost deluje tako da se iznad glava ljudi koji kritikuju vlast ili predstavljaju opoziciju u bilo kom smislu, pojavljuju etikete „izdajnik“, „radi protiv Srbije“. „radi za Zapad“, „ima sponzore“, „hoće haos“, „ima pakleni plan“, sve do otvorenijeg vređanja „lopov“, „kreten“, „fašista“. Ovo proširivanje realnosti je u potpunosti proizvoljno. Svako može da dobije ove etikete, nezavisno od toga šta je tačno. Ove difamacije političkih neistomišljenika nikada neće postati predmet stvarne rasprave, niti oni koji etiketiraju planiraju da te difamacije dokazuju na sudu ili u ravnopravnoj, nerežiranoj raspravi, jer bi odmah bile odbačene kao klevete.

Svako društvo na sirovu realnost dodaje ovu proširenu realnost. Međutim, proširena realnost u demokratiji potpuno je suprotna onoj koju imamo u diktaturi. U demokratiji je sirovu realnost potrebno proširiti u pravcu uzajamnog poštovanja, osnaživanja vladavine prava i pohvale onog delovanja koje zaista koristi društvu. Zbog te proširene realnosti demokratije, funkcioner koji na neki način pokaže da je u stanju da ne poštuje zakon (kao u slučaju Štrahe u Austriji) mora odmah da podnese ostavku, jer ugrožava vladavinu prava u zemlji, odnosno, uverenje da se u Austriji poštuje zakon. Da je Štrahe pokušao da se izvlači na kod nas uobičajene načine, recimo, da su mu sporni snimak smestili „izdajnici“ Austrije ili da je snimak montiran ili nešto slično, javno mnjenje bi reagovalo krajnje negativno jer bi odmah uvidelo pokušaj da se realnost proširi na nelegitiman način, izmišljenim etiketama i neistinitim „činjenicama“.

U Vuawei sistemu, sve je drugačije. Etikete dobija svako ko na bilo koji način predstavlja opoziciju sistemu. S druge strane, pripadnici vlasti su potpuno zaštićeni i praktično mogu da rade šta žele. Tako sa uzajamnim poštovanjem koga više nema, nestaje i vladavina prava. Slučaj Savamale je najočigledniji primer, a za njim ide i mnoštvo sličnih slučajeva. Ako je neko iz vlasti plagirao doktorat, onda ga nije plagirao, ako je kupovao stanove u Bugarskoj onda ih nije kupovao, ako, kako je ovih dana saopšteno, u 90% slučajeva na lokalu nije poštovana propisana procedura u javnim nabavkama, onda jeste poštovana itd.

Čak i kada ovaj sistem diskvalifikovanja svih drugih dovede do stravičnih posledica, kao u slučaju ubistva Olivera Ivanovića, ništa se ne menja. Vlast javno negira da je sistem etiketiranja i lažnih optužbi nužan pratilac nasilja iako je to nešto što se u pravnim sistemima podrazumeva, zbog čega su uvrede i govor mržnje, kao i klevetanje, zakonom zabranjeni. Čak i posle ubistva jednog opozicionog političara i pokušaja ubistva drugog, nastavlja se sa tvrdnjama da svako ko uzima slobodu da se kandiduje mimo vlasti, dakle svako ko se drzne da koristi političke slobode koje se podrazumevaju u demokratiji, „narušava jedinstvo“ i radi za „neprijatelje Srbije“. Za detekciju diktature u Srbiji, dovoljno je saslušati ovaj potpuno javni način govora o opoziciji, nije potrebno ništa drugo, ma koliko se zvaničnici EU pravili ludi kako je ovde sve normalno.

Ova proširena realnost koju sada imamo, kojoj infrastrukturu čine provladini tabloidi i sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, novinari koji „podržavaju vladu“, mora da se promeni u globalu, ne samo u detaljima. Živeti u diktaturi nije nikakva sudbina Srbije, nešto dato i nepromenljivo. Stanje potpune samovolje i besomučnog i stalnog laganja, može da se promeni, a najgore što može da nam se dogodi je da ovo stanje smatramo za jedino moguće. Kao da diktatura nema alternativu.

Naravno da ima, samo što sada tu alternativu ogroman broj ljudi, naročito mladih, vidi u odlasku iz diktature. Masovan odlazak se već dešava, a tamo gde svi idu nema ovakve unutrašnje propagande ili je ona izuzetak.

Ne baš da propagande nema uopšte, a možda su očigledan primer upravo blanko optužbe američke administracije protiv Huawei-ja. Kineska kompanija u najgorem hladnoratovskom maniru planira da instalira skriveni softver u obične Huawei aparate? Baš sada kada ima skoro 16% tržišta i raste? Zar im nije mnogo pametnije da u običnoj konkurenciji imaju sve više i više uticaja?

Slučaj Huawei i naš „Vuawei“ izgleda da imaju nešto zajedničko: blanko etiketiranje bilo koga ko se pojavi kao konkurencija.

dvogled.rs