ENG
Esej o levom i desnom
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs
U tekstovima o levici i desnici predlagao sam jednostavnu definiciju ovih pojmova: onaj ko je za više državne ili društvene (akcionarske, čak) imovine je levo, onaj koji je za više privatne imovine je desno. I to je dobra definicija, naše desne stranke mogu se lako prepoznati po tome što rešenje vide u privatizacijama, a Siriza – moramo uzeti primer iz Grčke pošto naših primera nemamo – predlaže odustanak od najavljenih privatizacija ili čak povratak ranije privatizovanih dobara u državno vlasništvo.
Međutim, ovde ćemo pokušati da pokažemo da je ova podela samo izraz jedne šire postavljene razlike. U stvari – DESNO u politici je svako preferiranje odnosa HIJERARHIJE , dok su LEVO oni koji se zalažu za JEDNAKOST. Da, toliko je jednostavno. Problem nije u ovoj definiciji, već u činjenici da različita društva ili ideologije mogu na različitim nivoima mešati ova dva principa.
U principu, poreklo svega desnog je u starom i srednjem veku i odnosima uspostavljenim tada, prevashodno preko religije. I hrišćanska religija je sva u hijerarhijama: Bog otac, sin, anđeli, patrijarh, monasi, sveštenstvo, pastva, muškarac, žena. Sva politička desnica ima razumevanja za ove hijerarhije i nastoji da ih preslika u društvenom poretku.
Međutim, i sada i ranije u hrišćanstvu postoji i klica levice. Jednakost svih pred Bogom, carstvo nebesko koje pripada onima koji pate, bogataš koji se provlači u raj kao kamila kroz iglene uši, bili su tu, ali nisu vršili presudan uticaj na poredak koji je mahom ostao hijerarhijski – kralj, plemstvo, podanici. Sa renesansom i modernim vremenom pojavljuje se i princip jednakosti. Lok i Dekart, Spinoza i drugi eksplicite pišu da su svi ljudi jednaki i da bi morali da dobiju jednaka prava da učestvuju u naučnom ili političkom životu.
Stari principi hijerarhije, međutim, sa pojavom novog vremena ne iščezavaju i od tada se u realnosti mešaju. Smenjuju se razne doktrine, najpre se Francuskom revolucijom ruši „stari poredak“ privilegija i pravne nejednakosti, kralju se odrubljuje glava, ali se ubrzo Napoleon vraća kao car. Ali, razvoj ka sve većoj jednakosti je pravilo – sve više ljudi dobija pravo glasa, mogućnost da unapredi svoje materijalno stanje, slobodu kretanja itd.
Ako sada skočimo u naše vreme, ideologije levog i desnog još uvek su tu, najčešće isprepletene na razne načine.
Sada ćemo pokušati da te kombinacije izanaliziramo koristeći grafik na kome će y osa označavati desni princip, a x osa levi princip. Linija na grafiku označava mogućnosti za kombinaciju levog i desnog. A pošto je moguće biti levo po jednom pitanju, a desno po drugom, onda ćemo ovaj grafik tumačiti redom u odnosu na ekonomiju, opštu autoritarnost, odnos država – građanin i na pitanja nacionalizma, rasizma i seksizma. U svim ovom oblastima desnica će se zalagati za neku hijerarhiju, a levica za jednakost.
U ekonomiji desnicu prepoznajemo po zalaganju za više privatne imovine. Desnica nema problem sa razlikama u bogatstvu. Uzima se da je onaj ko je siromašniji sam kriv za to, uz udeo sreće pri raspodeli talenata, koje se može eventualno kompenzovati milosrđem srećnijih. Sve treba da bude privatno, pa i monopoli. Zanimljivo je kako Milton Fridman, kada dođe do pitanja privatnih monopola, samo sleže ramenima, šta da se radi: možemo da biramo između državnih i privatnih monopola, pa pošto je država po definciji loša, onda su privatni monopoli manje zlo.
Levica se, naravno, u ekonomiji zalaže za više jednakosti. Međutim, i ekonomska desnica i levica mogu imati različit nivo autoritanosti u sebi. Autoritarnost je svakako neki odnos hijerarhije, tu se autoritet postavlja na više mesto u odnosu na drugog. Opet je zanimljivo da je boljka autoritarnosti jednako raspodeljena i u levom i u desnom političkom spektru poput nekog bekonovskog idola plemena. Ekonomski desničari mogu biti levi po ovom pitanju, ali mogu nastupati i autortitarno, što je kod nas, čini mi se češći slučaj.
Prema odnosu država – građanin, ekonomski desničari, libertarijanci, su svakako sasvim levo. Mora se priznati da je libertarijanac i postao to zato što iz nekog razloga ne podnosi državnu hijerarhiju, on ne želi da ima državu iznad sebe. Ekonomski levičari su tu, najčešće umereno desno, odnosno, prihvataju državnu hijerarhiju, ukoliko je demokratska, dakle leva po prirodi. Precizno rečeno, dok libertarijanci ne prihvataju državu uopšte, levičari je prihvataju, a ono što državu ,koja je neka vrsta hijerarhije, čini levom je njena demokratičnost. Velika je razlika da li imate državu sa autoritarnim vođom (recimo, Srbija danas) ili državu u kojoj većina ni ne zna ko je premijer ili predsednik (Švajcarska, danas), a svakako ga ne shvata kao autoritet. Levičari su u istoriji patili od državne autoritarnosti, ali danas ništa ne preči da leve ideje budu poptuno demokratske. Tačnije, državna autoritarnost je kao neko strano telo u levom principu jednakosti.
Ovaj protivrečan odnos između ekonomski desnog i državno-građanskog levog je ono što zbunjuje libertarijance, pa taj konflikt obično rešavaju tako što o njemu ne razmišljaju, kao ni o autoritarnosti uopšte, obično oličenoj u Fridmanu, da na pominjem ostale, da ne bih ovu raspravu učinio previše opterećenom.
Desno je naravno nacionalizam, levo internacionalizam. U raspravama na Dvogledu sa Branimirom Markovićem javljaju se dva značenja „nacionalizma“. „Nacionalizam“ koji bi se odnosio na SVE građane države i njihovu zajednicu kao okvir za uređenje života, zapravo bio bio na levoj strani, jer uvodi jednakost svih građana. Međutim, u realnosti, naš „nacionalizam“ je desna ideologija, koja se jednostavno otelovljuje u parolama „Srbija Srbima“ i sličnim, koje uvode odnos hijrararhije među građanima.
Slično je i sa rasizmom. Na primer, SAD su društvo koje toleriše nejednakost bogatstva, ali pokušava da to kompenzuje jednakošću šansi i jednakošću pred zakonom. Dakle, američko društvo nije potpuno desno društvo. Na primer, iako na dolaru imamo religijske simbole, u SAD nema religijskog autoriteta kod koga predsednici idu na konsultacije, pa glavni izvor desne politike ne postoji. Religioznost ima značajno mesto u društvenom životu, ali je nema u školama itd. Međutim, na nivou svakodnevnog života, SAD su još uvek opterećene nejednakošću rasizma, a i faktičkim ekonomskim nejednakostima koje se i u SAD povećavaju u neoliberalnoj eri.
Seksizam – hijrerarhija u korist muškarca u odnosu na ženu – takođe je prisutan u celom svetu, pa i kod nas, kroz oblike patrijarhalne kulture.
Ukratko, to je levo i desno. Leva je jednakost, a desna hijerarhija. Očigledno je na više nivoa da istorija radi u korist levog, a smanjuje odnose hijerarhije. Kako onda da kod nas trenutno nema značajnije leve politike?
Na to pitanje nije lako odgovoriti, ali ovo mi pada na pamet kao nešto što nije često pominjano. Posle perioda socijalizma iz koga zmo izašli kroz razne vrste difamacije levog – zajednička imovina nam je bila „svačija, a ničija“, država korumpirana, „bratsvo i jedinstvo“ razbijeno itd – najpre smo imali period rata u kome su cvetali nacionalizam i autoritarnost – a onda smo se obreli u tranziciji. Ako sada zanemarimo renesansu religije i nacionalizam kao izvore desnice, osiromašeni ratom i sa glavom u kojoj je socijalizam temeljno delegitimisan, u ekonomiji smo svi sanjali o tome da se brzo i lako iz siromaštva pomerimo na sam kraj lestvice bogatstva. I tu je verovatni razlog našeg ekonomskog desničarstva: ako razlike nisu velike ne može se lako ni značajno uspinjati na društvenoj lestvici. Mi dopuštamo korupciju i neuređenost da bi opstajao „srpski san“ o brzom begu iz siromoštva i lakom slučajnom bogatstvu. U sistemu još uvek ima dovoljno levog koje većinu nas štiti od potpunog propadanja i, zbog toga, smatramo da još uvek ima smisla igrati igru u kojoj neko može da dobije mnogo i napravi veliku razliku. Igru neuređenosti i korupcije.
Sada je možda vreme da promenimo igru – da se odreknemo lakih načina za zaradu pojedinaca – a usvojimo dobra pravila koja na više jednake časti raspodeljuju zajedničko bogatstvo.
Da igramo levo.
Autor/ica 👤tačno.net
