Da li se suđenja za ratne zločine u Srbiji gase?

Povezani članci

• Advokati protestovali ispred vlade
• SREBRENICE, IMAL’ KRAJA?
• Marko Matić: Normalizacija niskog profila
• Vanredno stanje u pet opština zbog poplava
• Zlatko Dizdarević: Naknadna drama Srebrenice
• Patrijarh za papinu posjetu Srbiji

U četvrtak 18. maja 2017. godine Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je svoj šesti po redu Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji. Izveštaj obuhvata analizu 28 predmeta koji su se tokom 2016. godine vodili pred sudovima u Srbiji, situirajući ih u društveno-politički kontekst koji utiče na njihovo procesuiranje.

Direktorka pravnog programa FHP-a Milica Kostić naglasila je da je Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji tokom 2016. godine za javnost u Srbiji još uvek jedini izvor sveobuhvatnog informisanja o uspostavljanju krivične pravde za ova teška krivična dela. Ona je javnosti predočila i dva paralelna ali međusobno suprotstavljena procesa: usvajanje neophodnog strateško-operativnog okvira za efikasna suđenja, i diverziju suđenja neizborom tužioca za ratne zločine više od godinu dana. Događaji koji su, pored ovih, obeležili 2016. godinu uključuju prvi izostanak predstavnika Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) sa regionalnog sastanka tužioca, zakonsku zabranu negiranja genocida, izuzev srebreničkog, i pojačano glorifikovanje ratnih zločinaca u političkoj i društvenoj javnosti Srbije. Zaključak je da u okviru institucija Srbije ne postoji stvarna volja da se ratni zločini procesuiraju na efikasan i nepristrasan način, te da se temeljno pristupi svim neophodnim reformama u okviru procesa pristupanja Evropskoj uniji. Sa samo 56 dana suđenja tokom 2016. godine, jasno je da postoji tendencija da se suđenja za ratne zločine u Srbiji polako ugase.

Autorka izveštaja i pravna zastupnica žrtava Marina Kljaić ukazala je na nastavljanje trenda niske efikasnosti TRZ-a i tokom 2016. godine. On se pre svega ogledao u malom broju optužnica sa malim brojem optuženih, izostanku optužnica za zločine počinjene na Kosovu, neprocesuiranju visokorangiranih počinilaca i oslanjanju na rad drugih tužilaštava u regionu, od kojih se preuzimaju već pripremljeni predmeti. Kljaić je posebno upozorila na znatno pogoršan položaj oštećenih i žrtava, uglavnom zbog administrativnih procedura koje ne prepoznaju značaj svedoka za predmete ratnih zločina. Naime, od početka 2016. godine sudovi od svedoka zahtevaju da sami finansiraju svoj dolazak na suđenje, uz naknadnu refundaciju. Veliki broj svedoka ne može sebi da priušti taj trošak, naročito u situacijama kada su nastanjeni u drugim državama. Svedoci koji ne mogu da plate dolazak na svedočenje suočeni su sa pretnjom novčanom kaznom zbog neodazivanja sudu, ili prinudnom privođenju. U tom smislu predlog FHP-a je da brigu o svedocima u potpunosti preuzme specijalizovana Služba za pomoć i podršku žrtvama i svedocima.

Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić apostrofirao je tri ključne stvari za efikasnija suđenja za ratne zločine: izbor novog tužioca, postojanje strateškog okvira i intenzivna regionalna saradnja. Izbor novog tužioca, odnosno tužiteljke za ratne zločine deblokirao je brojne mere, poput usvajanja tužilačke strategije, dok Nacionalna strategija za procesuiranje ratnih zločina po prvi put uspostavlja neophodan usmeravajući okvir, sa definisanim prioritetima. Prema Vekarićevim rečima, uprkos izvesnim problemima tokom 2016. godine, regionalna saradnja se odvija i komunikacija nikada nije bila prekinuta. Vekarić se složio sa nalazom da nerešeni odnosi između Srbije i Kosova onemogućavaju efikasno procesuiranje zločina počinjenih na Kosovu, i založio za što hitnije rešavanje ovog pitanja putem Briselskih pregovora.

Odgovarajući na primedbe na rad TRZ-a, Vekarić naglašava da je broj optužnica uslovljen kapacitetima TRZ-a. Naime, predmeti sa velikim brojem žrtava i više stotina predmeta u predistražnom postupku zahtevaju angažovanje više od pet pomoćnika tužioca koliko ih je trenutno zaposleno u TRZ-u. Bez obzira na to, Vekarić je insistirao na tome da TRZ efikasno postupa po svim krivičnim prijavama koje dobije, uključujući i one protiv visokorangiranih počinilaca. On se složio sa predlogom FHP-a da brigu o svedocima preuzme specijalizovana služba, naglašavajući da trenutni način postupanja znatno iscrpljuje svedoke.

Ilustrujući slabu vidljivost suđenja za ratne zločine u javnosti Srbije, novinarka lista Danas Jelena Diković ukazala je na činjenicu da većina građana ne može da imenuje niti jedan predmet ili instituciju koja se bavi ratnim zločinima. Za ovakvo stanje stvari odgovorne su pre svega nadležne institucije, koje ignorišu svoju obavezu da informišu javnost o ovim sudskim procesima i njihovim nalazima. Na primer, presude u predmetima ratnih zločina na svojim sajtovima objavljuju samo Apelacioni sud i TRZ, dok Viši sud to uopšte ne čini. Štaviše, i nakon zahteva za dostavljanje relevantne dokumentacije, ona često biva anonimizovana do te mere da nikakva analiza ili informisanje iz njih više nije moguće. Novinarima lista Danas, kako navodi Dikovićeva, često se dešavalo da dobiju optužnicu, ali i zabranu suda da se objavi većina podataka.

Pored institucija, odgovornost za neznanje javnosti o suđenjima za ratne zločine snose i mediji. U Srbiji tek nekolicina medija, i još manje novinara, prati ove teme. Oni koji prate i izveštavaju o suđenjima za ratne zločine nalaze se pod svakodnevnim pritiscima.

Aludirajući na broj procesuiranih za ratne zločine pred domaćim sudovima, novinarRade Radovanović nazvao je Srbiju „sigurnom zemljom za ratne zločince“. Nadovezujući se na ovaj nalaz, Kostić je ukazala da osuđeni ratni zločinci imaju veoma dobar zatvorski tretman, koji uključuje godišnje odmore i vikende provedene kod kuće. Ona je otvorila i pitanje tretmana optuženih za ratne zločine, budući da se niti jedan optuženi za ratne zločine u Srbiji ne nalazi u pritvoru. Tretman osuđenika za ratne zločine jasno pokazuje odnos društva i institucija Srbije prema zločinima.

Slavoljupka Pavlović, iz Kabineta Poverenika za informacije od javnog značaja, postavila je pitanje moguće dodatne viktimizacije žrtava ako se njihova imena i drugi podaci ne anonimizuju. Budući da se radi o veoma ranjivoj kategoriji ljudi, veliko je pitanje da li mi pretpostavljamo da oni žele da budu vidljivi ili to zasigurno znamo.Milica Kostić iz FHP-a istakla je da sudovi anonimizuju imena žrtava čak i kada su one javno svedočile, te da, iako se zaštita podataka o ličnosti zasniva na pristanku, domaći sudovi je baziraju na pretpostavci nepristanka žrtve. Nepravedno je prebaciti teret dokazivanja na žrtvu i dozvoliti zakonodavcu da, pod maskom zaštite pojedinca, narušava njegovo pravo.

Izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji tokom 2016. godine možete preuzeti ovde.