ENG
Čemu se čude libertarijanci?
Autor/ica 👤tačno.net
Povezani članci
Odgovor na libertarijanska čuđenja)
Otkad se bavim neoliberalizmom, stalno nailazim na čuđenje u vezi moje definicije ovog pojma. Libertarijancima se ono što pišem čini potpuno apsurdno, neki se čak žale na moguće oboljevanje od šizofrenije. Kad pogledamo unazad te primedbe, mislim da su dve vrste čuđenja dominantne:
1) Libertarijanci se najpre čude kako nešto što je za njih ideal, sistem „bez greške“, može za nekoga biti nešto negativno, i
2) Kako neko može neoliberalizam optuživati za sadašnje stanje ili za krizu, kad je libertarijanizam/neoliberalizam ideal koji kaže da bi sve trebalo biti privatno i na tržištu (a država što manja), a sada imamo toliko „državnog intervencionizma“ i „burazerske ekonomije“?
Libertarijanci vole da o sebi misle kao o zaljubljenicima u slobodu, tržište i privatno vlasništvo – nisu trenutno krivi ni za šta jer njihov ideal nigde nije ostvaren, a pošto se ne interesuju mnogo za druga mišljenja i filozofiju, sam ideal im izgleda besprekoran, pa su u nekom stanju teorijske nirvane – nema primedbi na ideal, nema krivice za trenutno stanje – ima samo beskonačnih zahteva da se idealu približimo, nešto privatizujemo, državu smanjimo itd.
Iako moje sedmogodišnje iskustvo govori da se ovde džaba kreči, hajde da još jednom objasnimo kako je moguće da je libertarijanski ideal nešto negativno i kako je moguće da libertarijanizam kao ideologija ima veze sa sadašnjim sistemom.
Zašto libertarijanski ideal nije pravi ideal?
Najkraći odgovor bi bio: zato što nije ni dobar ni moguć. Nešto slično kao sa komunizmom, s tim da je komunizam bio u većoj meri moguć od libertarijasnkog ideala privatizacije svega, što je verovatno razlog da je nekakav socijalizam nekada ostvaren , dok libertarijanski ideal još nije.
Libertarijanski ideal privatizacije svega nije dobar jer počiva na negaciji univerzalnih vrednosti, a univerzalne vrednosti su opet nezaobilazne u pravom idealu. O čemu se tu radi? Naime, nije moguće zamisliti kvalitetan život bez univerzalnih vrednosti. Ko se malo udubio u libertarijansku logiku, zna da je glavni argument protiv države u tome da država svojim odlukama, koje važe za sve, jednom delu društva nameće vrednosti drugog dela društva – pa onda, pošto univerzalne vrenosti ne postoje, to nametanje treba sprečiti smanjivanjem države. Tako je u libertarijanizmu. Ali u životu je drugačije. U životu, univerzalne vrednosti ne samo da postoje nego su možda najvažniji deo kvaliteta života. Univerzalne vrednosti su naravno sloboda, istina, pravda, solidarnost itd.
Libertarijanci imaju sa ovim stavom probleme iz više razloga. Jedan je uverenje da im filozofija više nije potrebna pošto su savršen ideal već otkrili. Međutim, trebalo bi da razumeju da ovo mora biti predmet spora iz prostog razloga što mnogi ljudi misle da univerzalne vrednosti postoje i prema tome imaju sasvim drugačije, umnogome suprotne ideale.
Ali pošto rasprava o različitim idealima spada u filozofiju, vratimo se ovim praktičnijim temama.
Zašto i kako je libertarijanizam povezan sa sadašnjim sistemom?
Libertarijanci stalno protestvuju zbog toga što iz njihove vizure neko, bez razloga i opravdanja, sa njima povezuje sadašnje stanje i naziva ga neoliberalizam, pa još doda da je to skoro isto kao libertarijanizam. Na primer, dok u sadašnjem stanju u javnom prevozu u Beogradu postoji monopol privatne firme na posao naplate, pravi libertarijanac bi pustio sve prevoznike da voze putnike i sami naplaćuju karte. Ili dok u sadašnjem sistemu postoje 204 privatna sudska izvršitelja, koje je imenovala država, pravi libertarijanac bi pustio svakoga da pokuša da naplati dug od nekoga i uzme za to proviziju itd. Trenutno stanje ekonomije za njih je u znaku „državnog intervencionizma“, dok bi stvari po libertarijanskom idealu stajale sasvim drugačije. Pa kako onda neko može da sadađnji sistem opisuje kao neoliberalni sistem?
Pa može, a sada ćemo objasniti i kako. Prva stvar koju treba imati na umu je ova: iako pojam libertarijanskog ideala svakako ima sadžaj – sve treba da bude privatno i u odnosima konkurencije – on u realnosti nema obim, tačnije nije ostvariv. I to iz dva razloga: 1) prvi razlog su da, kažemo, materijalni strukturni monopoli: na primer kada bi se rečni saobraćaj Dunavom privatizovao, onda, pošto drugi Dunav ne postoji a neće skoro ni postojati, na taj način bi nastao privatni monopol na jedan rečni pravac, a ne neka usluga koja konkuriše drugim uslugama istog tipa. Slično je sa autoputevima i vodovodima, parkovima, parkinzima. Nešto drugačiji su nematerijalni strukturni monopoli u koje možemo svrstati objedinjeni javni prevoz, vatrogasne službe, zdravstveni i obrazovni sistem, svaki budžet – sve to u određenoj meri zahteva da usluga ili finansiranje usluge, koja je predviđena da bude dostupna svima, bude u nekoj meri monopol, državni monopol.
To znači da su neke stvari inherentno podložne konkurenciji, a neki nisu ili su to u mnogo manjoj meri (na primer, pravda na sudu nije podložna odnosima konkurencije ni malo, a rečni saobraćaj bi u nekoj meri mogao da konkuriše drumskom itd.). Ako privatizujemo stvari koje su po prirodi strukturni monopoli, materijalni ili nematerijalni, onda naprosto dobijemo privatni monopol, a ne konkurenciju. Ako su stvari ovakve, i ako se libertarijanci zalažu za konkurenciju i tržište, oni bi se morali stalno pitati da li neka stvar ima monopolsku prirodu, međutim, oni po pravilu to ne čine – po njima, sve treba da bude privatno, osim eventulno sudova, vojske i policije. Odgovor na to je da niti može, niti treba da sve bude privatno i u odnosima konkurencije. Drugim rečima, država neće nigde otići, niti treba da negde ide. Ovo što sada imamo je, u tom pogledu, ono što ćemo imati i u budućnosti. A to opet znači da, ako bi libertarijanizam bio samo teorija o tome kako bi sve stvari trebalo da budu na tržištu, to bi onda bila ne mnogo zanimljiva doktrina pošto bi opisivala nemoguć i nepoželjan ideal. Nekakav „državni intervencionizam“ i „državni monopol“ je poželjan i nophodan.
Međutim, ako je nemoguće i nepoželjno ostvarenje libertarijanskog ideala, to ne znači da njihov jednostavan odgovor na društvena pitanja ne igra ulogu u sadašnjem sistemu koji se naziva neoliberalizam. „Neoliberalizam“ je u mojim tekstovima ime za sistem koji je okrenut „jačanju privatnog sektora“ u odnosu na javni. To je naš trenutni sistem, a najčešća i najotvorenija forma ovog jačanja je forma prepuštanja strukturnih monopola privatnom kapitalu ili privatnicima (primeri: BusPlus, notari, privatni izvršitelji) ili državnog finansiranja privatnog profita (subvencije, javno-privatna partnerstva, državni zajmovi). Ovaj trenutni sistem bi libertarijanci rado opisali kao „državni intervencionizam“ u smislu da je u njemu država odredila ko će recimo biti notar, a nije to prepustila slobodnom tržištu.
Piše: Vladimir Milutinović
Međutim, treba primetiti da postoje različiti „državni intervencionizmi“. Državni intervencionizam bi bio po sredi i da su naše naknade notarima bile manje nego što ih je država odredila, a takođe i da nikakvih privatnih notara nema, nego te poslove i dalje rade samo državni sudovi. Pa ipak, notari su uvedeni, a naknade za njihove usluge su bile velike, toliko velike da je naknadno bilo moguće oduzeti 30% tih naknada i vratiti ih u budžet, a sada se najavljuje i njihovo dalje smanjenje. Dakle, u našem slučaju država nije samo intervenisala nego je intervenisala u interesu odabrane i male grupe ljudi – tako što im je omogućila veliku zaradu i monopol. Taj „državni intervencionizam“ bio je u funkciji privatnog profita, mimo tržišta, a nije morao biti. To znači da postoje različiti državni intervencionizmi. Sadašnji državni intervencionizam nije bilo kakav drž. Intervencionizam već neoliberalni drž. intervencionizam okrenut omogućavanju privatnih profita.
Slično je i sa našim libertarijanizmom. I tu bismo mogli da imamo teoriju koja jasno razdvaja javno i privatno, ono što može biti na tržištu i ono što ne može, pa bi tako kao posledicu imali državni intervencionizam, ali u interesu svih. Međutim, mi to sa libertarijancima nemamo. Sve što imamo je da se, u ime ideala – za koji smo videli da nije ni moguć ni dobar, ali izgleda kao da jeste i jedno i drugo – podržava trenutna privatizacija državnih preduzeća i usluga. U tom procesu koriste se poznati argumenti o štednji, većoj uspešnosti i efikasnosti privatnog sektora (naravno samo generalno, ne u pogledu svakog pojedinog preduzeća) i podržava svaka privatizacija, nezavisno od toga da li se privatizuje monopol ili ne. Tako naš libertarijanizam, sve se zalažući za buduće – nemoguće i nepoželjne – univerzalne odnose konkurencije, trenutno podržava državni intervencionizam u pravcu privatizacije monopola. Trenutno se libertarijanci zalažu za privatne monopole. A privatni monopoli su, kao što rekoh, definicija neoliberalizma.
I to je razlog zašto se libertarijanizam može staviti u kontekst sadažnjeg sistema. Ako sam trenutni sistem nazovemo neoliberalizam (sistem privatnih monopola), libertarijanizam bi mogao biti ideologija tog sistema, pojednostavljeno opravdanje njegovih glavnih operacija, naravno u ime nekog besprekornog budućeg ideala kome se navodno teži. Sličan odnos onom u kome su nekad bili socijalizam i komunizam. Ko se razume u matematiku, ako je neoliberalizam funkcija (sadašnji sistem), libertarijanizam je izvod te funkcije, mera promena u njemu koja ne može biti jednostavnija – samo privatizujte svaku sledeću stvar.
….
To su dakle, razlozi za moju terminologiju. Sistem se naziva neoliberalizam jer je to sistem privatnih monopola, za razliku od liberalizma koji je sistem tržišta. Privatizacija svega je loša jer ima puno stvari koje ne treba privatizovati. Ideal libertarijanizma je loš, nemoguć i protivrečan u sebi pa nije interesantan za diskusiju (osim filozofsku naravno), pa je i termin „neoliberalizam“ bolje upotrebiti za nešto što postoji – za sadašnji sistem u kome se država koristi da omogući privatni interes – nego ga rezervisati za nešto što je problematična svetla budućnost.
Najkraće, umesto da pospešuje raspravu o tome kako da se društvo uredi, libertarijanizam unosi ideološku isključivost i jednostavna rešenja u javni govor. Jednostavna rešenja koja su kao naručena od sadašnjeg sistema.
Eto zašto ima veze sa nama.
Autor/ica 👤tačno.net
